У Теодорову суботу, 28. фебруара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Силаска Светог Духа у крагујевачком насељу Корићани.
Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Милорад Тимотијевић, протојереј Срећко Зечевић, протонамесник Ненад Милојевић, јереј Милош Павић, протођакон Иван Гашић и ђакон Лазар Марјановић.
Након прочитаног Јеванђељског зачала, Митрополит шумадијски се обратио свештенству и верном народу.
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ево нас, браћо и сестре, Богу хвала, на крају прве недеље Васкршњег поста, у првој суботи овога поста, која је посвећена светом великомученику Теодору Тирону, по коме и носи назив Теодорова субота, како то ми кажемо.
Зашто је Црква посветила ову суботу светом Теодору? Зато што је у његово време било велико гоњење и прогањање хришћана, као и њихово убијање. Свети Теодор Тирон, што значи војник, припадник војске, служио је у војсци цара, али није хтео да се покори наредби свога цара и да принесе жртву идолима. Бог му је открио да обавести тадашњег епископа о злој намери цара Јулијана Оступника, који је желео да нанесе невољу православном народу тако што је наредио да се сва храна која се продавала на пијацама покропи идолским жртвама. Свети Теодор је то јавио епископу, а овај објавио народу да тога дана ништа не купују на тржницама, јер је храна оскрнављена, него да кувају пшеницу и њоме се хране. Отуда и обичај да се у нашим храмовима кува и освећује пшеница као успомена на тај дивни догађај, јер цар Јулијан није успео да омрси хришћане. И заиста, браћо и сестре, у овој првој недељи и седмици поста, коју смо, Богу хвала, пребродили, требало би да са више бриге мислимо о своме спасењу и своме духовном животу, да са већим интензитетом подвига, завршивши прву недељу поста, размислимо о својој души, да се сетимо Бога живога и да будемо свесни да смо пролазници у овоме свету и да ћемо једнога дана поћи са њега, али да се запитамо са чим ћемо поћи и са чим ћемо изаћи пред Господа. Наша народна песма каже: са чим ћемо изаћи пред Милоша, а ми се питамо са чим ћемо изаћи пред Господа. Излазимо са својим делима, јер човек носи своја дела, и добра и лоша, и дела иду испред човека. Ако смо чинили добра дела, ако смо живели хришћанским, јеванђелским животом, ако смо се исповедали, молили, кајали, праштали и, пре свега, ако смо се причешћивали, онда имамо са чим да изађемо пред Господа, јер ако се нисмо причешћивали овде на земљи, то значи да се нисмо сједињавали са Богом. А Господ је рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв, има живот у себи.“ То је онај потпуни живот, не једнострани, да живимо само телом, а да не живимо по души. Зато нас овај пост води ка најважнијем догађају нашега живота, ка Васкрсењу Христовом из мртвих, које је видљиви знак и показатељ смисла нашег живота.
Како видимо суштину свога живота? Постом показујемо да рачунамо на подвиг, да имамо у виду подвиг као саставни део свога живота. Зато је један мудар човек Цркве рекао да пост мења философију човека. Постом спознајемо да у овом свету можемо наћи мир и спокојство уколико разумемо да је овај свет израз стваралачке силе и љубави Божије. И ми у њему постојимо и постајемо живећи благодаћу Божијом, живећи Богом живим, живећи Црквом, живећи Јеванђељем, живећи хришћанским животом. Налазимо се у благословеним данима Васкршњег поста. Сваки је дан благословен, јер је Богом створен, и све што је Бог створио јесте благословено. Али посни дани су посебно благословени зато што нас позивају да размишљамо о смислу свога живота, да погледамо себе изнутра, да уђемо у себе и да видимо себе из себе. И када тако погледамо у себе, треба и да признамо себе. За сваки свој преступ ми лако налазимо оправдање. Грех тражи оправдање, а ми га радо дајемо себи. Када је реч о нашим поступцима, увек ћемо рећи да смо имали разлог, да смо били изазвани, да смо били приморани. То су лажна оправдања. Али када говоримо о греху другога, тада немамо разумевања, тада судимо строго и без милости. Зато Господ каже: како мером мерите, онаквом ће вам се мерити. Пост нас уводи у посебан начин живота. Он није само уздржање од одређене врсте хране, мада и то јесте део црквене заповести, него нас уводи у дубљи смисао – да се запитамо да ли постимо онако како нас учи Црква и Свети Оци, да ли нам је пост само спољашња форма или суштински начин живота, да се, као што се уздржавамо од одређене хране, уздржавамо и од злих дела. Ако постимо само телом, а не постимо душом, мислима, речима, делима, онда од таквог поста немамо користи. Али то не значи да треба одустати од поста под изговором да не можемо све да испунимо. То би био само нови изговор. Пост тражи целога човека и треба да у човеку пробуди молитву.
Пост у човеку треба да пробуди, браћо и сестре, једну од најважнијих хришћанских врлина, а то је смирење. Колики је значај поста и шта пост и молитва значе за свакога од нас, то нам је рекао сам Господ Исус Христос у Јеванђељу када је казао да се постом и молитвом и демони изгоне. Погледајте колика је моћ поста и молитве. Раздвојити пост од молитве и молитву од поста немогуће је; то је као када птици одсечете једно крило – може ли она да лети? Не може. Може да се копрца, али да полети – не може. А када имамо та два крила, пост и молитву, и када томе придружимо истински хришћански живот, тада нас пост и молитва уздижу, подижу, и ми у себи осетимо једну необјашњиву радост, стање које не можемо у потпуности ни да искажемо речима, али га осећамо. А шта је то? Благодат Божија. Уселила се благодат Божија зато што смо постили и молили се. Зато наш живот треба да буде испуњен Богом; ако није испуњен Богом, онда је испуњен оним другим, ма колико ми то не желели да признамо. Зато треба да припремимо своје срце да би Господ ушао у њега. Зашто срце? Зато што је Господ Христос рекао: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети.“ Ко има чисто срце, има и чист ум, и чист разум, и чисте мисли, и чисте речи, и чиста дела. А где је срце запрљано, тамо је све у човеку помрачено. Срце, иако мали орган, од огромног је значаја, јер у њега може да се смести и оно што је несместиво. Бог, који је већи од свега створеног, настањује се у људском срцу. Зато свети оци кажу да је срце најомиљенији дом Божији. Ако у том дому нема Бога, биће онога другога; а ако имамо онога другога, онда не слушамо Бога, него слушамо онога који нас наговара да Бога нема. Зато треба да чистимо себе, а постом управо чистимо и душу и тело. Црква нам је дала пост као средство да постимо душом, телом, речима и делима, да се уздржавамо од зла, да кроз покајање, опраштање и молитву умилостивимо Бога и задобијемо Царство небеско.
Бог је, када је створио свет, створио рај, браћо и сестре. Свет је био рај док је први човек слушао Бога, док је гледао Бога лицем к лицу и живео у послушности. Али када је, по наговору нечастивога, престао да слуша Бога, све се променило. Нечастиви му је шапнуо: „Шта имаш да слушаш Бога? Можеш и ти бити као Бог.“ Погледајте докле иде обмана – да убеди човека да може бити већи од Бога. Ђаво зна да Бог постоји, али неће да Му се повинује. Зато нам пост помаже да променимо ту философију живота. Када постимо, молимо се, праштамо и чинимо добра дела, ми се мењамо на боље. Човек се увек мења – или на боље или на горе – зато треба непрестано да преиспитујемо себе. Када се мењамо на боље, постајемо саосећајнији, имамо више осећања и према Богу и према ближњима. Тада осећамо потребу да испуњавамо заповести Божије: да нахранимо гладнога, напојимо жеднога, оденемо голога, обиђемо болесника. Ако то чинимо у име Божије, бићемо спасени. Спасење није нешто недостижно; Христос нам је јасно рекао да оно што учинимо једном од најмањих, Њему смо учинили. Али не можемо нахранити гладнога ако не осећамо његову глад, не можемо напојити жеднога ако не разумемо његову жеђ. Док смо ми сити, тешко нам је да осетимо глад другога; а када смо сами гладни, онда мислимо да је наша мука највећа. Зато нас пост учи да разумемо и туђу потребу. Врхунац и круна свих наших подвига јесте Свето причешће, наше сједињење са Богом. Зато би требало у току овог поста да више читамо Свето писмо и Свете оце. Православни хришћанин не би требало да пропусти ниједан дан, а да не прочита бар једно поглавље Јеванђеља. Имамо ли у својим домовима Свето писмо и да ли га читамо? У њему ћемо наћи одговоре на питања која нас муче. Данас прослављамо светог Теодора, али, по одлуци Светог синода, славимо и светог Симеона Мироточивог. Такво је црквено правило: ако празник светог Симеона падне у прву недељу поста до среде, премешта се у суботу; ако падне од четвртка, као ове године, прославља се у Теодорову суботу. Зато данас славимо и светог Симеона Мироточивог, корен нашега корена, оца светога Саве, који нас је са Христом сродио, који нам је учврстио веру и утемељио Цркву. Јер спасавамо се само у Цркви и кроз Цркву. Црква није само грађевина, иако нас храм на њу подсећа; Црква је Тело Христово, а ми смо његови удови од тренутка када смо крштени. Само у заједници Цркве има спасења. Ако смо њени чланови, онда смо одговорни за њу. Као што се родитељи брину за породицу, тако и ми треба да бринемо за Цркву. Тужно је када крштени човек каже: „Шта ви тамо у Цркви радите?“ Ко смо то „ми“, а ко „ви“, ако смо сви крштени и чланови једнога Тела? Апостол Павле каже да ће Бог казнити онога ко разара Цркву. Зато данас славимо светог Симеона, који је пролазио кроз буре и немире свога времена, као што и ми пролазимо кроз буре и немире нашег доба, али је све те буре утишао тако што је пронашао мир у себи – мир Божији.
Дакле, то није обичан мир, није људски мир, него мир Божији. Зато Господ каже: „Мир свој дајем вам, мир свој остављам вам; не дајем вам га као што свет даје.“ Видимо да свет данас не даје мир, него се често бори за рат. А шта је рат? Рат је убијање, одузимање туђег живота. Ко има право да узме нешто што му није дао? Јесмо ли ми дали себи живот? Јесмо ли ми дали живот другоме? Нисмо, браћо и сестре, и зато немамо право ни да га одузимамо. Времена у којима живимо јесу тешка и озбиљна, али то не говорим да бих вас плашио. Хришћани треба да се боје само непокајаног греха. Ипак, живимо у времену у којем су многе вредности обезвређене; оно што је нашим прецима било свето и узвишено, данас се потискује и омаловажава. Свети Симеон је имао тај Божији мир у себи. Он је мир израчио, и не само зато што су његове мошти мироточиве, па је по томе назван Мироточиви, него и зато што је мир носио и ширио, мирећи завађене, као што је то чинио и свети Сава, мирећи не само своју браћу, него и читав народ. Ако не сејемо мир, сејаћемо мржњу; а где је мржња, ту нема јединства, ту су само поделе. Мржња рађа најтеже грехе, па и убиство. А када човек има мир Божији у себи, шта год да се догађа око њега, он не губи унутрашњу стабилност, јер у њему пребива мир Божији. Тај мир није наш, људски, него мир Онога чије је име Мир, мир који долази од Бога. Данас се много пише о миру, али га је све мање, јер га нема у срцу човека. Зато наша света Литургија почиње речима: „У миру Господу се помолимо.“ Ако немамо мира у себи, не можемо се ни молити како треба. Потом молимо: „За вишњи мир и за спасење душа наших.“ Тај вишњи мир оплемењује наш земаљски мир. Свети Симеон Мироточиви постао је мир нашега народа, миротворац који је уносио слогу и помирење. Као наследници светог Симеона и светог Саве, дужни смо да ширимо мир, а не мржњу и злобу. Зато у времену у којем живимо замолимо светог Симеона да се моли за мир у нашим породицама, у нашим местима, у држави и у Цркви, јер нам је тај мир данас најпотребнији, а правога мира на земљи нема без мира Божијег.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
