Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. (Мт 8, 23-24)
Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски, молитвено је присуствовао на вечерњој праштајућој служби, уочи светог и Великог Поста.
Служби је присуствовао велики број верника и традиционално ученици богословије светог Јована Златоустог са својим професорима.
Вечерење богослужење служио је ректор богословије протојереј ставрофор др Зоран Крстић који се овом приликом обратио присутнима пригодном беседом:
“Драги поштовани ученици, када човек обично у подмаклом животном добу крене негде, па заборави где је пошао, и на пола пута стане, па не зна на коју ће страну, онда кажемо да је, на жалост, сенилан, или да је дементан. Али исто тако ми можемо и да кажемо да целокупни род људски пати од деменције, јер већина, на жалост, људи не зна где је кренула. Ако би смо их питали, који је циљ вашег живота, почели би вероватно да муцају, да наводе некакве мање више баналне циљеве, али тешко да би могли да дефинишу један и јединији циљ људског живота.
Исто тако, понеки, на жалост, хришћани, знајући који је циљ људског живота, некако млако ка њему иду. Или опет и они на пола пута кажу, ма тешко је ово за нас. Дајте да направимо некакав компромис између циља и пута. И онда се дешава, опет кажем, на жалост, оно што није тако редак случај, да почнемо да служимо и Богу и Мамону. Да негде почнемо да правимо погодбе са Господом. Ево, ја ћу тебе да дам мало од свога живота, а више ћу да посветим оном нећем и нећем другом, што ниси ти, па ћемо тако некакво да нађемо компромис. Као што можете и да представите како то обично бива, тај компромис се обично заврши потпуним служењем Мамону и духу овога света, а Господ се у главном заборави. Па шта је то и због чега ми заборављамо основни циљ и главни циљ нашег живота. И у првом реду, који је тај циљ? За хришћане ту нема никакве дилеме. Дакле, циљ нашег живота јесте Царство Небеско. И ту не постоји компромис. Нема и Царство Небеско и нешто друго, него само Царство Небеско.
То означавамо као крај и циљ нашег пута. Сетите се само како почињемо свету литургију. Дакле, на самом почетку ми благосиљамо Царство, Оца и Сина и Светог Духа. И тиме означавамо где смо се упутили. Дакле, хришћани су се тамо упутили. Вечерас крећемо на пут. Врло често се Велики пост и тако означава. Дакле, крећемо на пут који се крунише и налази своју пуноћу у Васкрсењу Кристовом, који је Цар Царства Небеског. Ка томе ми идемо. Да би смо могли и као што је то случај и при сваком нашем путу, дакле, тај циљ мора да буде важан за нас. Јер уколико циљ није важан, или мислимо да није толико важан, онда правимо компромис. Па да ли овако, па да ли онако, и често одустајемо од пута.
Размислите само, где год да сте се упутили, што год да желите, ако је то за Вас јако важно, ништа Вас не може спречити. Дакле, никакве препреке на путу не могу да буду сметња. А на жалост, често се дешава да и хришћанима препреке буду сметња. А онда кажемо, па како ћемо да постимо, па како ћемо да се одрекнемо овога, па како ћемо да се одрекнемо онога, па зашто треба да се кајемо, шта значи то уопште покајање, и хиљаду и један разлог проналазимо, не били на неки наћне релативизовали тај наш крајњи циљ. Постоји, ако бисмо желели, једна реч, један појам, у који бисмо могли све да ставимо. И зашто постимо, и зашто се кајемо, и на крају и куда идемо. А та реч је љубав, и тај појав је љубав. Ако погледамо са Божије стране, све што о њему знамо, и у свим оним делима где нам се он открио, опет бисмо све могли да сведемо на љубав. И стварање света, и стварање човека, и његово Оваплоћење, и целокупни његов живот, и Васкрсење, и Вазнесење, и послање Светога Духа, дакле, све то може да стане у једину реч, а то је љубав. Са наше стране, ако бисмо посматрали са људске стране, онда ситуација је нешто другачија. Али, и ми смо позвани да љубављу одговоримо на Љубав Господњу. И то је разлог свега. То што нам се чини некада је тешко и живети, а не само ли само постити или се подврћи неком подвигу, то само значи да смо дубоко болесни. Јер, тамо где је болест тешка, онда је и медицина тешка. Онда су потребни горки лекови. Али циљ остаје исти. И још, само везано опет за покајање и за свету тајну исповести, не можемо да заборавимо колико пута у Јеванђељима Господ каже да се опраштају греси зато што је неко, свеједно, велику љубав имао. Ко малу љубав има, мало му се и прашта.
Јер, на ту огромну Љубав Господњу, ми смо позвани истом таквом љубављу да одговоримо. А ко је узор, браћо и сестре, шта ми уопште као род људски можемо да кажемо, ово је узор свих нас, па Пресвета Богородице. Дакле, ми не имамо бољег ни већег узора од Ње. Из тог разлога је она заступница целокупног људског рода и то на крају и у нашим химнама певамо да људски род приноси Богу пресвету Богородицу. Дакле, она која је одлучила, слободно, својом волјом, да да тело и крв. И тиме, дакле, показала шта Господ од нас жели. Он од нас жели целокупно наше срце. Не компромисе, не мало, не 10% или 20%, он хоће цело наше срце. Другим речима, све оно што ћемо радити, ако Бог дао у великом посту и постити, и на неки начин се подвизавати за циљ има да Христа учини садржаје наше живота. То је оно што јесте наш пут и са том жељом ми крећемо на пут коме је циљ Царство Небеско. А колико је у Еванђељима то наглашено, ево да вас подсетим само на 13. главу, рецимо, Матејевог Еванђеља, где је Царство Небеско означено као добро семе, које кад падне на добру земљу, које је у многи рода рађа.
Означено је дакле као зрно гурушчино, које је мало, најситније, то су она мала зрнца, слачице. Дакле, врло мала зрнца и врло мало семе, али кад порасте, то дрво бива веће од свег осталог поврћа. Или још даје то благо, којо је човек нашао у њиви, и онда све прода, не би ли купио ту њиву, и на крају, као добар бисер, који човек нађе и све остало прода, не би ли задобио тај бисер. Дакле, не прода нешто, да би задобио бисер, него све, све прода. На почетку овог пута, то је заправо наше питање, са којим би требало да почнемо пост. Колико смо спремни да се предамо Господу? Уколико је одговор потврдан, онда значи, или кажемо, све смо спремни да предамо, у том случају, то онда значи да смо спремни за пут, да нам Царство Божије постаје најважнији циљ нашег живота, а сам Господ Исус Христос постаје садржај нашег живота. Браћо и сестре, ја вам желим добар пост, добар подвиг, и ако Бог да дочекамо Васкрсење, у радости и миру Духа Светог.
Амин“.
У наставку су присутни тражили опроштај једни од других да би измирени једни са другима ступили на пут подвига и поста.
Јереј Александар Ђорђевић
