У суботу, 21. фебруара 2026. године, на дан Светог великомученика Теодора Стартилата, Светог пророка Захарија и Светог Саве другог Архиепископа српског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ Крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован је служио Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом архангелу Гаврилу у Аранђеловцу.
Његовом Високопреосвештенству су саслуживали Архијерејски намесник орашачки, протојереј-ставрофор Мићо Ћирковић, протонамесник Иван Теодосић, јереји Марко Петровић и Марко Урошевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Александар Бабић.
Својим појањем су ово Свето сабрање увеличали чланови хора „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца и појачко друштво „Србски Православни појци“ из Београда.
У току Свете Литургије Митрополит Јован је крстио маленог Јакова сина свештеника Петра Грујића, пароха бањског.
По читањи Светога Јеванђеља, Митропоит је својом беседом поучио окупљене:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, за два дана почећемо да постимо Велики васкршњи пост. А пост нам је дат, браћо и сестре, као средство да чистимо и тело и душу. Толики је значај поста. Пост, ако се држи упоредо са молитвом, упоредо са добрим делима, добрим мислима, онда заиста такав пост чисти и душу и тело. Али има ли ишта лепше, или да ли се човек икада лепше осећа, браћо и сестре, него када ради па се запрља, па оде да се окупа, па осети да је чист? Е то управо треба ми да осетимо у току Великог поста да смо се опрали, да смо се очистили. Од чега? Од греха. Јер ништа тако не може да упрља човека као што га прља грех. Ништа тако не може да упрља човека као зла дела. Ништа тако не може да упрља човека, браћо и сестре, када га ухвати гордост, сујета. Кад га управо таквог прљавог затекне нечастива сила, е онда та нечастива сила са човеком, браћо и сестре, чини оно како каже у Јеванђељу чини га „сином пакленим“. А ми, у Цркви крштени људи, као што је данас крштен наш Јаков, ми смо се у Христа крстили и у Христа обукли. Свако од нас је на крштењу задобио свог животног анђела чувара. Ако чувамо тога анђела чувара кога смо задобили на крштењу, неће дати анђео чувар нечастивој сили да овлада нама и да нам он казује шта је вредно. А да зна шта је вредно, чувао би оно у чему је био тај први анђео, браћо и сестре. Али није се очувао дозволио је да послуша нечастиву силу, а не да слуша Бога. А човек, браћо и сестре, искрено вам кажем, ако не слуша Бога, он није спреман никога да послуша. Он није спреман ничији савет да прихвати. Зашто? Па ушла је гордост у њега. И зато, рекох и понављам, браћо и сестре, нама је дат пост као средство да се чистимо. Зашто? Зато што Бог промишља о нама. Зна Бог да ми грешимо и да ћемо грешити, али нам је зато дао сва средства која се налазе у Цркви Свете тајне, Свете врлине, Свету тајну покајања, исповести, причешће. То су та духовна средства којима ми чистимо себе, да бисмо управо у себе сместили Бога. И заиста, браћо и сестре, за све нам треба припрема. Рекох мало пре, радимо, упрљамо се. Па шта радимо? Узимамо сапун, узимамо неко средство да се очистимо. Треба да припремимо и тај сапун опростите што мало банализујем али треба да се подсетимо. Треба нам тај сапун, треба да га држимо при руци, да не лутамо и да не тражимо и да не кажемо: „Јој, где ми је сапун, па не могу сад да се окупам.“ Значи, све човек треба да држи у себи и поред себе. Ако не држимо Бога у себи и поред себе, браћо и сестре, ко ће бити онда са нама? Биће онај други. И зато кажем за све нам је потребна припрема. Тако исто нама је потребна ова припрема за овај велики, часни васкршњи пост. И зато је Црква увела, браћо и сестре, ових неколико недеља, четири недеље, да се припремимо. Црква нас постепено припрема. Даје нам време да препознамо себе, да бисмо, препознавши себе, препознали, браћо и сестре, и тајну поста и вредност поста. Да бисмо препознали и оно у шта нас пост уводи. Наравно, у покајање, али нас пост уводи и у васкрсење. Зато је Црква и одредила постове за велике празнике, браћо и сестре. Тражи од нас Црква, тражи од нас Бог да се припремимо.
И ако заиста ни ових неколико недеља припреме себе нисмо припремали, ући ћемо у пост као што улазимо у сваки други дан. Срешћемо се и са Васкрсом. Али хоћемо ли осетити благодатно дејство? Хоћемо ли осетити радост? Па нећемо. Можда ћемо само осетити, ако постимо, да ћемо имати неку богатију трпезу и тако даље. Али нама треба та духовна припрема, браћо и сестре. А духовна припрема се састоји у молитви, у посту, у покајању, у вршењу добрих дела. Припремамо се кроз веру. И ако је јака вера у нама, онда ће нас побуђивати да размишљамо ових месец и нешто дана, да ли сам себе мало осетио другачијим него што сам био. Дакле, браћо и сестре, уз праву припрему пост може бити духовно испуњавајуће средство. Тако кажу Свети оци. Не само строго уздржавање од мрсне хране. Морамо да се уздржавамо од мрсне хране, јер и та мрсна храна зна да побуди у човеку страст и да, као што пиће човека одведе у пијанство, а у пијанству да ли човек зна шта ради? Не зна. Јер тако и човек, ако се не мења, него живи у ономе на шта је навикао, како је навикао, он неће ни да осети потребу да треба да се мења, браћо и сестре. Дакле, пост није само уздржавање од хране, већ прилика да се ослободимо, браћо и сестре, духовних и менталних терета. А све је терет оно што није Богу угодно. Све је терет оно што није Богу мило. И ми често пута, зар свако од нас није рекао: „Ја не знам шта ми је, осећам се нешто, као да ме нешто притиска.“ Осећаш, али нећеш да рашчепркаш себе па да видиш због чега се осећаш под тим теретом. Шта је тај терет? И онда ћемо видети да смо ми терет сами себи. Јер нисмо се чистили. А грех, порок и све остало, браћо и сестре, то се таложи као она прашина. Па прашина у почетку је лака, не видимо је и тако даље, а кад не очистимо прашину на време, ствара велики слој и замагли све у нама оно што је Богом дано, браћо и сестре. И онда ми не видимо себе од те прашине. То вам је исто као кад огледало у које се огледамо не очистимо од прашине назиремо свој лик, али не видимо јасно, не видимо оне мале детаље на своме лицу. И тако је исто са животом. Ако не чистимо себе, нећемо ни видети себе. А кад не видимо себе, онда ћемо гледати нешто друго. Гледаћемо другога да ли он пости или не пости како треба, да ли се моли или не моли, да ли је грешан или није. И онда почињеш да се бавиш другима, а заборавио си себе. А то не значи да не треба да се бавимо другима. И те како треба, али не да се бавимо оговарањем, него да му помогнемо управо, браћо и сестре, да он, видевши да се ти и ја чистимо духовно и телесно, и њега подстакнемо да и он то исто чини. Зашто је то потребно? Зато што ми нисмо одговорни само за себе, него смо одговорни за свакога. Може ли родитељ да каже: „Нисам одговоран за децу?“ Може, али онда тај родитељ није родитељ. Он је само физичка личност и ништа више. Али кад родитељ се труди целом својом моћи и снагом да помогне детету да узраста и да стаје на прави пут, да га изведе на прави пут а како ће родитељ да изведе дете на прави пут када он није на правом путу? Како? Можеш после да кажеш детету, на пример, дете види да ја пијем, да пушим, а родитељ каже: „Не смеш ни да пијеш ни да пушиш.“ Дете ће да каже: „Па што ти, тата, мама, пушите?“ Видите колико је пример јак и значајан у животу.
А ми, да ли гледамо на своје примере? Како гледамо? Какав пример дајемо? Јер какав пример дајемо другоме, то иде у будућност. Не само у садашњост, него иде у будућност, браћо и сестре. Треба да размислимо на коме и како остављамо ово време после нашег времена. Дакле, браћо и сестре, зато нам треба, поновићу, то чишћење душе и тела које сам рекао на самом почетку. Зато апостол Павле у Посланици Коринћанима даје нам један диван савет и каже овако: „Браћо, очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, творећи светињу у страху Божијем.“ Боже, кад бисмо то чешће прочитали и кад бисмо се мало удубили у ове апостолове речи, где би нам крај био. Онда бисмо чистили себе, а не бисмо се оптерећивали да ли се чисти и други. Дакле, браћо и сестре, ово је порука светог апостола Павла вечна и непролазна. То је призив сваком људском бићу и упутство којим путем треба човек да иде у овоме животу. Све заповести Христове које имамо сабирају се у ове две реченице светог апостола Павла. Очистио си себе испуњаваш заповест. Прљаш ли себе прљаш заповест. А не можеш да упрљаш ни Бога ни заповест. Не можемо, браћо и сестре. Дакле, зато свети апостол Павле говори да су то вечне вредности. Ако не разумеш шта је вечност, не разуме ни време, ни значење времена овога времена. И онда човек проћерда своје време неко у овоме, неко у ономе. И шта? Изгубио си себе у времену. А страшно је кад се човек изгуби у времену. Он изгуби моћ расуђивања, браћо и сестре. Такав човек кад се изгуби, не зна куда иде, а упорно се храбри да све зна. Изгубити се духовно значи умрети. Битишеш ту, ходаш, идеш, али си као она љуштура орага, како каже апостол Павле, као љуска ораха споља све лепо изгледа, а кад се отвори, унутра празно. Страшно је кад је човек празан. А сваки је човек без Бога, браћо и сестре, празан. Да бисмо уселили Бога у себе, треба нам вера, треба нам пост, треба нам молитва, требају нам добра дела. Ово што каже свети апостол Павле да је оно на шта је призван уствари сваки човек, поготово ми крштени људи. Ако смо призвани и чувамо своје призвање, онда знамо и свој циљ. Ако не чувамо призвање, не знамо шта је циљ. Човек када изгуби циљ не зна куд је пошао, где треба да иде, није поставио циљ или га ми поставимо надомак руке и то брзо можемо да досегнемо. Животни циљ треба поставити преко десет брда, али онда идеш уз брдо, па низ брдо, па се знојиш, па падаш, па се мучиш, али те циљ носи да знаш где треба да идеш, без циља се лута, без вере се тоне и без истине се лута. Наш циљ треба да буде Христос. Ако нема Христа у нама као циља нашег живота, нема ни живота. Да ли се ово може назвати животом? То ћемо да видимо кад будемо одлазили са овога света, зато имајмо Христа у себи. Ако имаш Христа, онда ти је све лакше, онда имаш тај предуслов да човековог припремањада се у мене и у тебе усели Бог и Дух Свети Животворни, тај Дух СВети је данас усељен у нашег малог Јакова. Он неће знати да очува тог Духа Светога док не узрасте, не сазри, алису зато ту родитељи, ту је кум, ту су бабе, деде, ту је сваки од нас да му помогнемо, да на почетку не угаси Духа Божијега у себи. Када човек угаси Духа Божијега у себи, све је угасио. Дух Свети који нас води, који нас руководи, који нам даје силу, даје нам снагу и зато на сваком почетку богослужења када се молимо кажемо: „Дођи Душе Свети, усели се у нас, и очисти нас од сбаке нечистоте“. Дух СВети ће нас очистити, сами неможемо, да не знам и каква добра делачинимо нећемо се моћи очистити без вере у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Без Свете Тројице браћо и сестре. Да би Бог био у нама, да би Дух Свети био у нама, треба да очистимо своје срце, да очистимо своју душу јер у чист сасуд ми сипамо чисту воду. У прљав сасуд нећемо насути чисту воду. Човек тако треба да се чисти Духом Светим. Човек када се усељава у неку кућу где ће да живи он је прво очисти, неће се уселити у нечисту кућу, неће ући у прљаво, него ће је прво очистити, опрати и освежити. Ми освежавамо себе стално јер примамо Духа Светога у себе, ако се не освежавамо, умрећемо, нестаћемо, зато Свети Јеванђелист Јован каже „Носиш има да си жив, а мртав си“ у Откровењу. Заиста човек је мртав без Духа Светога. Човек је мртав без Светих Тајни и Светих врлина. Неће Господа да се усели у наше срце ако је прљаво. Господ је Творац неба и земље, Његово обиталиште је у нашем срцу. Зато је у срцу и Бог и онај други. И љубав и мржња и правда и неправда и истина и неистина. Срце је обиталиште самога Бога.
Зато није случајно Господ рекао у Јеванђељу да птице небеске имају гнезда, лисице имају своје јазбине, а Син Човечији нема где да приклони главу своју. Зашто? Зато што нисмо очистили срце своје. Мало је очишћених срца на која би Бог могао да наслони своју главу. Бог, Творац неба и земље, тражи тебе и мене да наслони своју главу. Јесмо ли спремни да спремимо своје раме да Господ приклони своју главу. Он би то могао да нам нареди јер је творац, али Он не би ио љубав. Не би био Бог кад би све то чинио из неког морања. Каже народ: „Дрво се на дрво наслања, а човек на човека.“ А човек је икона Божија. Он треба да буде ослонац на који ће се Бог ослонити. Не зато што је Бог немоћан па му треба наша помоћ, него зато што му треба сарадња са њим. Бог нас је без нас створио, али без нас неће спасити браћо и сестре. Ово што каже народна пословица: човек на човека. Ми стално кажемо: „Хоћу човека.“ А јесам ли ја човек? Јеси ли ти човек? Јеси ли себи поставио то питање? А тражиш човека, а ти ниси човек. Па на који начин имаш смелости и храбрости да тражиш човека, а ниси прави човек? А прави човек је, браћо и сестре, Божији човек. Дакле, браћо и сестре, треба да знамо: да нас је Бог чистима створио. Све што је изашло из Његове руке, то је чисто. Е сад, опет зависи од тебе, од мене или се прљамо или се чистимо. Опет ће апостол Павле казати: „Ко је чист, нека се и даље чисти. А ко је прљав, нека се и даље прља.“ Неће Бог да брани мени да се ја прљам. Или, и оно што каже апостол Павле у Посланици, каже да човек често пута личи на свињу. То је за човека поруга, је ли тако? Али он објашњава па каже: свиња се окупала, али се одмах у блату ваља. Па онда зашто си се окупао? Значи не држиш до чистоте. А стало нам је до чистоће тела. Молим вас да разликујете шта је чистоћа, а шта је чистота. Чистоћа је спољашња. Чистота је унутрашња. Дакле, браћо и сестре, кажем: Бог нас је чистима створио и Бог нас је обликовао. Зато човек је икона, он личи на Бога. Међутим, човек, павши у грех, оскрнавио је образ Божији у себи. Оскрнавио је, браћо и сестре, икону Божију коју је носио у себи. Упрљао је управо тај сасуд. А сваки је човек сасуд Божији, браћо и сестре. И зато нас је Господ призвао управо преко ових речи светог апостола Павла да очистимо сваку прљавштину тела свога и душе и да тек онда творимо светињу у страху Божијем. Чинимо ли светињу без страха Божијега, заиста не дупло, него троструко, стоструко чинимо грех. Немарно се приступа светињи кад се нема осећања шта је светиња. Дакле, браћо и сестре кад ово каже да „чинимо светињу у страху Божијем“ шта је то страх Божији. Страх Божији је почетак мудрости. Само мудар човек поседује страх Божији. Не да се плаши Бога. Немамо ни потребе да се плашимо Бога. Није Бог, што кажу деца, баба-рога. Али да се плашимо да се не огрешимо о ту љубав, зато што је Бог љубав. Као што се дете плаши да се не огреши о љубав родитеља. То мало дете, кога родитељ зна и да изгрди, да можда и удари, што бисмо рекли нашим језиком. Али видите, то дете зна да га родитељ воли, да га неће убити. Ти га удараш, грдиш, вичеш, а оно шири руке да те загрли. Е зашто? Па зато што је дете чисто. Зато што је дете, браћо и сестре, парче неба на земљи, како кажу Свети оци, а тако је говорио и писао отац Јустин Свети Ћелијски.
Дакле, браћо и сестре, срце је центар нашег бића, нашег постојања. И кад ми уселимо Бога у себе, ми смо уселили љубав Божију у себе. Онај ко воли, тај добро зна, браћо и сестре, шта је љубав. Јер како могу да волим некога кога не познајем? Како могу да верујем у некога кога не познајем? А нама се Бог открио, браћо и сестре, онолико колико је потребно за наше спасење. Ми суштину Божију не можемо у потпуности сазнати, браћо и сестре. Али ако знам кога волим — волећу га. Волећу га без обзира какав је тај човек. Знам да имам љубав према њему и да он има љубав према мени. Кад волиш онда и верујеш, тако кажу свети оци. Онда и знаш. Онда и све остало у твом животу бива онако како треба. Јер, браћо и сестре, срце је простор, место, центар у коме пребива Бог. Зато, браћо и сестре, будући да се налазимо, као што рекох на самом почетку, пред уласком у свету Четрдесетницу, треба да знамо да је пост темељ свих добрих врлина. А шта је пост? То ви боље знате од мене. Шта значи постити? Значи уздржавати се. Уздржавам се данас од неке врсте хране. Није Богу жао што нам је рекао да не једемо мрсну храну у одређене дане. Него Бог зна да, кад се уздржавамо од хране ако умемо да се уздржимо на прави начин онда ћемо знати да се уздржимо и од недела, и од мржње, и од злобе, и од пакости. Е зато је, браћо и сестре, пост темељ свих дела. Њиме се, како кажу Свети оци, кроте дивље страсти у човеку. Али ако у човеку дивљају те дивље страсти, онда оне добре не могу да се појаве. А знате, ко је са села, зна кукољ много брже расте, и пиревина, него што расте пшеница или нешто друго. Е зато смо призвани, браћо и сестре, на будност. Па нека би нам и ова данашња Литургија, коју данас заједно служимо, била на спасење. Нека нас ова Литургија већ уводи у пост и нека нам даје предукус Царства Небескога и Царства Васкрса Божијега. Нека је срећно и благословено крштење нашег малог Јакова. Нека га Господ очува у чистоти. Данас је он запечаћен Духом Светим, али зато треба да чува тај печат. И ми кад добијемо неко писмо, ако видимо да печат није разломљен, знамо да га нико није отварао. Није нико могао да убаци нешто друго. Али ако је печат разваљен, онда почнемо да сумњамо. Е зато треба да чувамо печат своје вере. Зато треба да чувамо себе, браћо и сестре, колико је то човеку могуће у чистоти. У оној чистоти о којој сам говорио у унутрашњој чистоти да чувамо себе. Зато, нека је срећан и благословен почетак поста. Да га заиста започнемо у молитви. Да нам пост буде благословен. А пост јесте благословен. А кад је пост благословен, онда пост постаје и лак. А то је важно да се не оптерећујемо што данас не једемо оно што смо јуче јели. Није све у храни, али и храна је потребна. Потребна нам је да одржимо своје тело. Потребно је, али да знамо шта коме треба дати. Богу Божије, цару царево. Да знамо, браћо и сестре, шта дајемо души и колико дајемо души, и шта дајемо телу и колико дајемо телу. А треба да знамо шта је вредније од вреднијег. А највреднији је Бог, и душа наша, и спасење наше у Богу.
Бог вас благословио. Амин.”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У току Свете Литургије велики број верника је приступио Светој чаши и тиме се сјединио са Телом и Крвљу Господа нашега Исуса Христа, а по Светој Литургији Митрополит Јован је присуствовао Трпези Љубави уприличеној од стране свештенства и јереја Петра Грујића.
протонамесник Немања Искић
