У четвртак 19. фебруара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Никоље Рудничко.
Митрополиту су саслуживали архимандрит Евтимије (Јутрша), протосинђел Евстатије (Драгојевић), архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, протојереј Остоја Пешић, протонамесник Слободан Радивојевић, јереј Никола Иванковић и ђакони Лазар Марјановић и Стеван Илић.
Појали су чланови певачког друштва „Србски православни појци“ из Београда.
Након прочитаног Јеванђеља, сабраном народу беседио је владика Јован:
„Помаже Бог, браћо и сестре.
Свети Апостол Павле, бринући се о спасењу хришћана, бринући се о њиховој вери, дали чврсто стоје у вери, дали заиста су јаки у вери, па их посећа да ко стоји добро да води рачуна да не падне. Пазите, браћо и сестре, ко стоји да води рачуна да не падне. Ми смо људи слаби, често превртљиви, често у себе мислимо да имамо неку снагу, неку силу, а у ствари ми смо једна немоћна бића без Бога. И зато апостол Павле каже да водимо рачуна да ко стоји да не падне, да не падне у вери, да му вера не опадне, него да живи вером, да веру претвара у дела. А зашто, например, апостол Павле каже ко стоји да води рачуна да не падне? Па зато, браћо и сестре, што Свето Писмо каже да овај свет у злу лежи. Да овај свет у злу лежи и да је овај свет у ствари кушилиште, де се куша сваки човек, де се куша и његова вера, и његов живот, де се куша цело његово биће.
И баш зато што овај свет у злу лежи, како каже Еванђеље, зато се зло, браћо и сестре, непрекидно облачи, непрекидно се преслачи, и, како бих рекао, још у разноврсна искушења и саблажњавања. Ми мислимо да саблазан није ништа страшно. А јесте. Господ није рекао, браћо и сестре, онај који погреши, који згреши, да се њему метне камен воденични па да се баци у море, него онај који саблазни. Пазите, који саблазни. Ако саблазнимо некога, ми га наводимо да и он погреши. Он може да се покаје сутра, а ја ћу остати непокајан. Зато је саблазност, заиста, браћо и сестре, велики грех. И о томе морамо да водимо рачуна. Браћо и сестре, човек који је иоле осетљив на зло, он мора осетити како са сви страна искушења кидишу на њега. А онај који не стоји добро у вери, он то неће приметити, јер он је већ пао. Он је већ пао, а не признаје да је пао. Или боље речено, не види да је пао.
Дакле, браћо и сестре, сва та искушења кидишу на човека, а поготово кидишу на добро. А ко је добар? Једино је Бог добар, хвала Богу. И људи знају да буду добри. Али нико не може бити тако добар као Бог. А човек често зна за себе да каже, ја сам добар. Јесмо ли добри или нисмо? То говоре наша дела. Кавки смо? Јесмо ли добри или нисмо? То једино зна Бог. Зашто? Па зато што је Бог срцезналац. Зато што он познаје много боље моје срце, него што мислим да ја познајем своје срце. Јер, браћо и сестре, зато зло кидише, каже на добро, јер је зло у нашем свету управо зато да оповргне добро. Да оповргне Бога. А кад се оповргне добро, онда се оповргава све оно што је у човеку добро. Дакле, браћо и сестре, зато је задатак зла у свету, да сузбија добро. Неће ђаво добро, он хоће зло. Неће ђаво смирење, ђаво хоће гордост. И заиста, браћо и сестре, то зло стално се труди да потискује добро. Да из човека изчупа веру. А кад из човека изађе вера, у њему нема Бога. Зашто? Па зато што ми вером, браћо и сестре, усељавамо Бога у себе. Дакле, зло и добро се стално боре. Где? На ком пољу? У човековом срцу. Ту се стално битка бије. И зато је сваки хришћанин у непрестаном рату. Али у рат кад се иде, треба да се иде са освећањем и молитвом Богу да се победи. Онај кому није важно да ли ће победити, да ли ће погинути, он ће погинути на самом почетку. Он неће ни окусити, неће осетити борбе.
А ми без борбе не можемо да се сачувамо, браћо и сестре. Е само што је проблем, опет, што човек се бори за своје првенство, за неку своју моћ, за неко своје постојање, неки свој положа и тако даље. Дакле, браћо и сестре, кажем, зло и добро се стално боре у нашем срцу. Боље речено у нашим срцима. Те отуда, ако има војишта, како кажу свети оци, на коме рат никада не престаје, онда је то срце човека. А да ли ми завиримо неки пута у своје срце? Не, некако у своје срце да завирим, нећу, не сме, али зато ћу да завирим у срце другого. Зато сам пустио, није важно шта је у мом срцу, нећу да се оптерећујем тиме, али ћу да се оптеретим шта има у срцу другога. Чим си тако помислио? Ниси хришћани. Јер, када хоћеш да видиш зло у човеку, па онда ћеш то и видети. Ако желиш да видиш добро у човеку, ти ћеш и добро видети. Ти нећеш онда зло приметити у другом човеку. Нећеш ни видети његов грех, зато што ћеш стално сагледавати свој грех и своје зло. Јер ако сагледавам свој грех и своје зло, нећу никада другога осудити, јер ћу онда видети да сам ја много гори од њега. Дакле, браћо и сестре, духовно разбуђен човек, увек је свестан тога. Увек је свестан да треба да, како каже свети Макарије Велики, да сиђе у своје срце. И да тамо започне рат. Са ким? Зато што је у нашем срцу више обитава онај нечастиви, него Бог. А у срцу је и Бог и човек, браћо и сестре. У срцу је и зло и добро. У срцу је љубав и мржња. Шта ће да се огледа у срцу човековом, огледаће се оно коме ми служимо. Или шта ми одаберемо. Или шта ми изаберемо, браћо и сестре. Ако изаберемо Бога, онда ћемо Бога сместити у своје срце. А срце човеково, што често говорим, које је тако мали орган, али толико велико, да Бог може да се смести у њега. Бог који је несместив. Бог који је већи од васељене, браћо и сестре. Али, како се Бог смешта у наше срце? Кроз смирење. Немамо ли смирења. Немамо ниједне хрићанске врлине. Или, боље речено, не можемо ниједну хришћанску врлину да остваримо у животу. Смирење је темељ наше вере. Смирење је темељ нашег хришћанског живота, браћо и сестре. И, толико свети оци говоре о смирењу, а сам Господ је рекао да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Да. Шта је благодат, браћо и сестре? Па Господ наш Исус Христос. Немамо ли смирења? Немамо ни благодат. А ми се благодаћу спасавамо. Оно што често говорим, а ми стално чујемо на богослужењу, молитву, прозбу, где се каже, заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу својом. Дакле, браћо и сестре, зато стално човек који је имало разбуђен за истину, за љубав, за правду, за ред, за поредак, он, браћо и сестре, стражари над собом. А онда стражари над сваким својим поступком. На све оно што ради, он стражари, он проверава, да ли то што радим, да ли ради са вером, са осећањем, или радим од муке, што би рекао наш народ. Е, у Цркви то не може да буде, браћо и сестре. Ми смо у Цркви чланови и позвани смо на ред и поредак. Тамо где има доброг реда, тамо има и добре породице, тамо има доброг манастира, тамо има добре парохије, тамо има доброг села, где је ред и поредак. Где нема реда и поредка, нема ништа. Све се гази, све се, како бих рекао, све се упропашћује. И зато, браћо и сестре, треба да бдимо над својим срцем, а насупрот, да би бдили у свом срцу, треба насупрот зла, да поставимо добро. А поставили смо добро, ако имамо Бога у себи. А Христа смо примили, браћо и сестре, кад смо се крстили. Христа стално обнављамо, кроз свете тајне и све свете врлине, кроз послушност. Христа стално имамо у себи онолико, колико имамо вере у себи, браћо и сестре.
Дакле, браћо и сестре, тако ми, кад размишљамо о нашем поступку, нашем животу, ми сазнајемо за опасности, које прате човеку на сваком кораку. И онда, кад нам наиђе зло, ми мислимо то је зло од другога. Други ми нанео зло, други ми донео зло. А није, зло почиње од мене и тебе. Ако нема зла у мени и теби, нећеш наћи ни зло у најгорем човеку, иако чак и знамо да је најгори човек. Зашто? А зато што ћемо тражити оно што је добро у човеку. А нема човека у кому је само све добро, и у кому је све само зло. И то је оно што стално говорим, браћо и сестре, човек види оно што жели да види. И човек чује оно што жели да чује. Ако желиш да видиш добро, ма ти ћеш у највећим мукама, несрећи, наћи добра да видиш. Али ако ћеш да видиш зло, а да би видео зло, ти, значи, мораш да потиснеш добро. И у тебе, и у ономе у коме сагледаваш да је зло. Зато не треба да сагледавамо зло у другоме. Видимо има ли зла у нама, има ли зла у мојој души, у мом срцу, у мојим мислима. Дакле, браћо и сестре, због свега тога, управо, оно што свети Апостол Павле каже, зато који мисли да стоји, нека пази да не падне. Врло брзо падамо. Али, не знам дали смо свесни кад падамо. Или, боље речено, да ли признајемо свој пад. Или да ли видимо свој пад. Али зато не видим свој пад, али ћу видити пад другога. И онда ћу почети да се бавим са његовим падом, а нећу размишљати о своме паду. И кад онда почнем да размишљам о другоме, онда ћу престати да се молим, браћо и сестре, ћаво то хоће. Мисли о другоме, брини о другоме, не мој о себи. А онда, чим бринеш о другоме, добро је да бринемо и треба да бринемо о другоме, али само за спасење његова. То је хришћанско. Јер ми морамо знати да се ми сами не можемо спасити. Не можемо да се спасимо без другога, браћо и сестре. А ми све некако мислимо да други ми чини зло. Други ме оговара, а неће те нико оговарати, ако ти не почнеш да оговараш другога. Али ако оговараш другога, немој да мислиш да неће други да оговарају тебе. То је оно што је еванђелско, што сејеш, што ћеш да жањеш. Али ми некако све мислимо, да ја све жањем добро, а не знам зашто, зашто ми зло.
Па ето, сетите се они приће о сејачу и семану. Ноћу дође ђаво, па посеје кукољ. А зашто је ноћу дошао? Па зато што човек у сну не бди над собом. И зато човек који је посејао њиву, а не мисли о њиви, не мисли да је обилази, ако не обилазиш, онда ће и штетне животиња да покупе семе и да га поједу, а онда ће нечастиви доћи, па ће посејати кукољ. Јер када не бринемо о себи, о свом спасењу, онда тај нечастиви улази у наше срце и уствари сеје кукољ. А кукољ, знате и сами, ми који смо са села, ја се поносим што сам са села, ми знамо како кукољ брже расте и како гуши пшеницу, да не може да пшеница, раж, јечам, није важно шта, угуши га, јер зло се много брже шири, него што се шири добро, браћо и сестре. Зашто? Па зато што свет у злу лежи, како рече Еванђеље, и зато се зло више шири. Дакле, браћо и сестре, зло и добро се стално боре, као што реко, кроз срце човеково. Човек може бити свирепо нападнут и оборен, када не мисли о себи и о свом спасењу. Човек, браћо и сестре, а ни човек, као појединац, ни сви људи, браћо и сестре, не може да се спасе од зла, сами и од себе, и собом, боље речено. Али зато треба да призивамо име Божије. Зато је речено, ко призове име Божије, тај ће се спасити. Али не само да ми кажемо, јој Господе, дођи ми на језику. Само језиком да кажемо. А да не учествујемо у томе. Онда ти језик прича оно што је њему мило. Е, зато ће Апостол Павле казати да водимо рачуна о свом језику. И он каже, ко мисли да је побожан, а не обуздава свога језика, у њему нема побожности. Често говорим, моји студеничани су то много лепо, сељаци рекли, кад хоће да каже неко зло другоме, и што не треба, па га пита, и један другог пита, што ниси рекао за тог човека да је такав и такав. Каже, нећу, препо сам језик за зубе. Знате шта значи препети, везати. Препо сам језик за зубе. Значи, трудим се да владам језиком, али да владам језиком на добру. А ми се такмичимо, ко ће више језиком да каже зло о другоме. А језик нам је Бог дао, да благодаримо Богу, да се молимо, да разговарамо једни са другима, да једни другима о другоме кажемо лепу реч. Али, кад човек не стражи на својим језиком, он не стражи ни над својим спасењем.
Дакле, браћо и сестре, у то зло, то јесте у овај свет, сишао је сам Бог. Сишао је Господ и победио зло, победио грех, победио смрт, победио ђавола и казао нам како и ми, и све то можемо да победимо, браћо и сестре. И грех, и зло, и ђавола, и све могуће. Вером, Јеванђељем, хришћанским животом. Дакле, браћо и сестре, сишао је Бог да нам да добро. И дао нам је. Сам Богом је донео све добро, браћо и сестре. И ми смо све примили, имамо све, ако имамо Бога у себи. Зато ће Апостол Павле опет рећи, што се хвалиш да ниси примио, кад си све примио. А шта ти треба више од Бога? Шта ти треба више од Цркве, браћо и сестре? Јер се у њој и кроз њу једино спасавамо. Ако се спасавамо једино кроз Цркву, онда треба да слушамо Цркву. Треба да живимо у Цркви. А како се у Цркви живи? Свети оци кажу, живи се, каже, богослужбено. Богослужење. А значи, живи се молитвом. Ако се молим, е, онда нећу имати времена да се бавим о другоме и да о другоме чиним и да говорим о другоме зло. Дакле, браћо и сестре, сишао је Бог да нам донесе добро, сишао је Бог и донао нам добро и дао нам и моћи која нас увек могу спасавати од свакога зла. Од греха, од смрти, од ђавола, како рекох. И све нам је он то дао у Богочовечанском телу. А тело Богочовечанско, то је Црква. Зато је храм и символ тела Цркве Христове. Дакле, и све нам је он дао, кажем, у Цркви и дао нам је, где још, у Светом Еванђељу, дао нам је у Светим Тајнама и врлинама, дао нам је себе у крштењу, јер се ми у Христа крштавамо и у Христа се облачимо. Дао нам је он себе у трпљењу, дао нам је у покајању, у молитви, у посту. Дакле, на земаљском бојишту човек стоји и побеђује врлинама, а пада и пропада, браћо и сестре, гресима непокајаним. Ево, ми смо на прагу, тако рећи, једног благословеног периода покајања, то је овај Васкршни пост који је испред нас. Не уђемо ли у пост са молитвом, са смирењем, са жељом да не оговарамо другога, да гледам себе и да помогнем себи да се спасемо, јер кад се ја бринем за своје спасење, онда ћу се бринути за спасење другога.
Ево, ми смо овде данас се сабрали да служимо Божанствену Литургију и да се сетимо монахиње Ирине о њеном полугодишњем помену. Ми служимо Литургију за њу. Ми служимо Литургију за све покојне. Јер Литургија се подједнако служи и за живе и за мртве. Литургија је та веза наша са небом, са Богом, са нашим предцима браћо и сестре. А Литургија је најјача молитва. И ја верујем да се монахинја Ирина често сећала ових речи Апостола Павла, ко стоји да води рачуна да не падне. Падала је и она. Али је, верујем, била свесна свога пада. Па је завапила, па је тражила помоћ. Па човек кад падне са дрвета, па се поломи. Па шта ради? Вапије, зове, дајте, дођите у помоћ, подигните ме. Али ми то треба да чинимо, да тражимо помоћ пре него што паднемо, браћо и сестре. Пре него што паднемо. Али и кад паднемо, да тражимо руку Божију, јер његова рука једино нас може подићи. Али кад тражимо помоћ и руку Божију, не можемо да је тражимо ако немамо љубави. Људи смо. Можда се и често пута посвађамо што би рекао наш народ. Често пута се и замеримо једни другима. Не смемо са том замерком да изгубимо љубав. Јер Бог ће нас једино препознати по вери и по љубави, браћо и сестре. Зашто? Па зато што је Бог љубав. Нека је благословено наше сабрање данас овде и ова Света Литургија коју данас сви заједно служимо овде, што често спомињемо. Нека да Бог да се кроз Литургију стално сећамо једни других, и живих и мртвих. Нека је благословен данашни дан. Нека нам Господ помогне и да снаге и моћи да пребродимо пост, ојачани молитвом. Ојачани смирење, што сам говорио. Ојачани љубављу. Јер у посту највише искушења ћемо имати. Зашто? Зашто то ђаво управо највише насрће на пост и молитву? Зашто насрће? Па зато што је Господ рекао да се ђаволи прогоне постом и молитвом. А није пост само у не једењу неке мрсне хране, него да постимо од самих себе. Од својих грехова, од своје злобе, од своје пакости, од своје мржње, браћо и сестре. Да замолимо Господа да нам пост буде благословен и да нам пост буде лак.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
После заамвоне молитве владика је заједно са свештенством, монаштвом и верним народом служио полугодишњи помен схи-монахињи Ирини.
Трудом и љубављу игуманије Евдокије и њеног сестринства, сви који су се данас молитвено сабрали у овој Светој обитељи били су послужени у манастирској трпезарији.
Стеван Илић, ђакон
