У четвртак 29. јануара 2026. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован рекавши:
„Одељак из данашњег Jeванђеља говори нам како је Господ када је васкрсао из мртвих, па се јавио својим ученицима, својим апостолима. Tу је био и апостол Петар, онај апостол који је тврдио да је ревносан у својој вери, који је тврдио кад је Господ Исус Христос на тајној вечери рекао да ће га неко издати. А Петар се опет јавља, брзоплет човек, особине људске шта да радимо. Каже Господе, ако ти се сви одрекну, ја ти се нећу одрећи. И још каже и душу ћу своју положити за себе. А Бог, све видећи, све знајући који зна помисли и срца наша је ли, он му каже, Петре, Петре, Петре, ја идем ноћас на суђење, а ти ћеш ме се три пута одрећи. И заиста, када је Господ васкрсао, као што рече Јеванђеље, и када се јавио ученицима својим, било је јако непријатно Апостолу Петру, када је Господ питао, Петре, љубиш ли ме? Другим речима, Петре, да ли ме волиш? Е, ту се Петар нашао у великој невољи. Зна да га се одрекао, и како то сада докаже Христу, да је то била људска његова слабост. И заиста, нема сумње, Апостолу Петру било је, управо најнелагодније. Најнелагодније, понављам, три пута га се одрекао, али истина, Петар Апостол се истински покајао. То је оно што је важно. Покајање је, веће од свакога греха, али опет се пита Апостол Петар, како то да каже Васкрслом Господу, на који начин да му то каже. Господ, који зна наше унутрашње осећања он Свемилостиви Господ, сам спасава Петра тих мука, управо тим својим трикратним питањима и Петровим трикратном одговору, а то је оно Симоне, Петре Симоне и оно волиш ли ме. Из овога видимо како Господ опомиње Апостола Петра, који се, као што реко, просто хвалио да воли Господа.
И ми, кад некако имамо унутрашње неки полет, кад почнемо да се хвалимо и да будемо сигурни о себе, да се зауставимо. Хвалио се Петар да воли Господа и да га се никада неће одрећи, а само мало касније, као што реко, три пута ка се одрекао. И с овим позивом, односно питањем Апостола Петра, да ли он воли Господа, тиме га Господ поново враћа у апостолску службу. Кад се одрекао Господа, он се одрекао и у апостолске службе. Он је био ван заједнице са Господом. Био је ван заједнице са својим апостолима, до којим је до јуче, што кажу, и живео, и радио, и јео, и пио, и проповедао Јеванђеље. И управо скрхан тим искуством, Петар се више не хвали. Видео је, признао је своју немоћ. Јесмо ли ми спремни да признамо своју немоћ пред другима? Чини се врло тешко. Врло тешко. Нећу немоћ да признамо, него ћу да признам своју моћ. Дакле, Петар се, каже, више не хвали и он више не говори, Господе, душу ћу своју положити за Тебе, већ покајнички он одговара. Јел зна да је Господ свевидећи, па му каже, Господе, Ти све знаш. Ти све знаш да Те волим. Погледајте то стање апостола Петра. Кад он каже, Господе, Ти знаш да Те ја волим. И заиста треба да знамо да нас Господ воли. И онда, када по својим слабостима греше, и онда, када смо пуни себе, а кад је човек пуни себе, он, верујте, не може да види тог другога, ближњега, поред себе, онакав какав јесте. Него га све гледа одозго, што би рекао наш народ. Пуни сам себе, не треба ми човек, не треба ми нико. Довољан сам самоме себи. И заиста кад каже апостол Петар, Господе, Ти знаш да Те волим. А Христа воли и љуби онај који заповести његове држи, од којих је управо прва вера. Вера. Петар је веровао у љубав Божију. Петар је веровао да ће му Господ опростити, али је исто знао да мора за то одрицање да поднесе оно што је заслужио. Управо тај прекор рекли смо ми нашим људским језиком кад га пита пред свима. Петру би сигурно било лакше да је га Господ насамо питао, али ту Господ хоће. Ти се ниси, Петре, одрекао мене пред амном само, него си се одрекао мене пред онима који ме убијају. Другим речима ти си са њима постао сарадник, јер си мене се одрекао. И заиста, опет понављам, можете замисли како је било једном апостолу Петру. Дакле, овим речима и овим трократним питањем, Господ каже, али каже то исто и нама, да се загледамо у себе. Да се загледамо у себе, да ли заиста љубимо Бога, да ли заиста волимо Бога, да ли га волимо бићем, својим умом, срцем, мислима, речима, или га само волимо језиком, што би смо рекли. Дакле, да се загледамо у себе, да ли га волимо, и да се загледамо у себе, да ли се и ми неки пута се не одричемо Господа.
Ко год би питао, мене, вас, свакога, и да ли би се ти одрекао Господа, ја би рекао, нипошто. Али ако загледам се у себе, па схватим да сам преступио заповести Божију, па шта сам онда урадио, него сам се одрекао Господа. Али, то је, опет, оно што, и кад се дођемо до таквог стања, да паднемо у грех, да водимо рачуна, да не паднемо у очајање, а то ђаво хоће. Наводи те на грех, буди горд, буди сујетан, буди нарцисоидан, што често говорим. Е, али ђаво хоће да ми паднемо у очајање и да кажемо, нема ми спасења, има, има спасења. Ево видите, Господ је опростио Апостолу Петру, опростиће и теби и мени, али ако имамо то осећање скромности, смирености и осећај, да смо погрешили, као што имао осећај Апостол Петар. Он је сигурно би пристао да му не знам, Господ, какве казне. Да, дај ми, Господе, сваку казну, само ме не моје одбацити од себе. То би, у ствари, било тај одговор Апостола Петра. Дакле, ове речи упућене Апостолу Петру, да се не треба ослањати на себе. Па не можемо се ослонити ни на ного друге, ако се прво не осланимо на себе, у смислу да проверим себе. Јесам ли јаку веру? Ако имам веру јаку, онда се нећу гордити, нећу бити сујетан, нећу онда чинити зло, јел ми вера каже, немој чинити, вера ми каже шта ми ваља чинити и шта ми не ваља чинити. Ми не смемо да се ни ослањамо ни на нашу људску природу, она је огреховљена, она је пала. Е, баш управо што је та људска природа огреховљена, што је управо људска природа пала, Господ долази у свет, рађа се да управо ту људску природу поново уздигне до престола Небескога. Треба да схватимо да је вера у Христа у ствари то поверење у Нега. Вера је поверење. Ако верујем Нему, другоме, онда значи њему се поверава. Али тај у кога верујем, он треба исто да има поверење у мене. А ми заиста имамо поверење у Бога. Да нас Бог неће оставити, уколико ми Бога не остављамо, што често говорим. А човек увек тражи, оне људе који личе на нега, или боље речено, који ће му тапшати, па ће казати, тооо, ти имаш разлога да себе величаш, да се уздижеш изнад другога. Па све то и сатана чини. Само да не би имали смирења. Ако нема смирења, тај нема ни снаге да тражи опроштај ни од Бога, ни од другога.
Господ је рекао Апостолу Петру, кад је га питао љубиш ли ме, а он каже, да Господе волим те. А шта му је Господ одговорио? Паси овце моје, чувај овце моје. Значи, које овце, на које овце га је Господ упозорио Петра? На оне овце за које се Петар уплашио кад је видео вука, оног нечастивога. И кад је видео вука, он је заборавио на те овце које му је дато да их чува. То се на свакога односи, а првенствено на нас свештенике. Пастир је дужан да чува своје овце, али и овце су дужне да имају поверења у пастира. Имаће, ако је пастир на свом месту. Сви смо ми словесне овце Христове. Ти си се, Петре, одрекао мене и то још три пута. Потврдио си то. Сви су чули. И они сви који су били непријатељи Христови, који су га осудили, радовали се, добили су једног Христовог ученика за себе. Али су се преварили. Како су се преварили? Зато што се Петар покајао. А кажем, покајање је веће од сваког греха. И дакле, још њему Христос каже, загледај се још једном у себе да ли ме заиста истински волиш. Зато га три пута пита. Замисли, кад наш неко испитује три пута, а кад ти пита трећи пут, ти му кажеш, ама баш, нећу више да разговарам с томе. Шта ме испитујеш? А овај не. Овај у смирењу каже, све Господе, питај ме, само ме не моје одбацити од себе. И то је најстрашније стање, кад човек дође у такво стање, да осети да је себе удаљио од Бога. Данашње Јеванђеље, говори нам о правој, а не површној, у свари, љубави. Имамо праву божанску љубав, имамо ону површну људску љубав, ону емотивну љубав, која данас је, сутра није. Данашње Јеванђеље говори нам о правој љубави, о љубави божанској, која када се усели у човека, и када човек њоме живи, он тада највише личи на Бога, јер је Бог љубав. И ко се одрекне Бога, тај се одрекне љубави, и ко се одрекне љубави, тај се одрече и Бога. Он тада, када воли Бога, понављам, он највише личи на Бога. Ми, љубећи Христа, Бога, ми њиме и због Нега љубимо и у људима све што је божанско у њима. Шта то сад значи, љубимо све што је божанско у њима? Па зато што ми знамо да љубимо, да волимо у човеку, и његов грех, ако ми је, одговара мене. Ја га волим, зато што он, одговара мени. Јел то љубав? Јел ми на тај начин показујемо да истински волимо тог човека? Не, него волимо свој грех, а зато, онда волим и његов грех, јер ме неће опоменути. Не ће ми указати, не ваљати то што чиниш, него ми тражимо оне који ће нам тапкати, што кажу, по глави и казати, само тако настави. Да, можемо ми да наставимо како год хоћемо да живимо. И да живимо и у љубави, и да живимо у мржњи. То је слобода коју нам је Бог дао, а да ли ставимо прст на чело, па да кажемо, чекај, шта добијам кад имам љубав, а шта добијам кад имам мржњу. Кад имам љубав, онда имам Бога. Кад имам љубав, онда волим свакога. Онда се бринем за свакога.
Има, она један глумац кога је питао Владика Атанасије, шта је љубав, каже, ја не знам. Атанасије каже, пажња. То значи, да ли пазим, да ли си ти гладан, да ли си један, да ли имаш шта да обућеш, то је љубав. Дакле, браћу и сестре, свака друга љубав која није од Бога, то можемо да назовемо љубав. То је само псевдољубав, како кажу они научници. Односно, љубав која ме подстиче на жртву. А жртве нема без одрицања. Нема, љубави нема без одрицања. И што више се одричем себе, овакав, какав јесам, ја ћу све више да заволим Господа. И онда ћу преко Господа заволети свакога другог. Зато, да се поучимо овим дивним поукама, данашњим, између апостола Петра и Господа нашега Исуса Христа, да схватимо да смо слаби. А човек је најслабији кад је без Бога. Најслабији кад се без Бога и кад сватимо да смо слаби. А човек кад схвати да је болестан, шта тражи? Па тражи лек човече. Иде тамо од онога који му даје лек, он тражи. Човек кад је слаб, он тражи некога ко ће му помоћи ако је пао да устане. Али ако сам пао, а нисам осетио да сам пао, онда нећу ни осетити потребу да тражим помоћ. Онда нећу осетити потребу да тражим руку која ће ми пружити да ме подигне човече. Него мислим, могу ја све. Е, то је дивно реко наш народ. Можеш како хоћеш, а не можеш докле хоћеш. Нека нам Господ помогне и ово и данашње Јеванђеље које смо чули, и ова божанствена, Литургија, да се не уздамо у себе толико, него да се уздамо у Бога.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је и присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
