Архијерејско намесништво Беличко традиционално расписује конкурс за најбољи литерарни рад за ученике средњих школа у Јагодини. Тако је било и ове школске 2025/2026. године.
Ученици су након тромесечја првог полугодишта били у прилици да пишу инспирисани ликом и делом првог српског архиепископа и просветитеља Светог Саве, одговарајући на једну од три теме које су им понуђене у оквиру конкурса.
Стручна комисија са Факултета педагошких наука Универзитета У Крагујевцу у Јагодини у саставу: Илијана Чутура, Нина Живковић и Бранко Илић оцењивала је пристигле радове, а Високопреосвећени Миторполит Јован је уручио награду на 22. градској светосавској академији у Културном центру „Светозар Марковић“ у Јагодини у организацији свештенства и вероучитеља Архијерејског намесништва Беличког.
Награду за најбољи рад на Светосавском темату за 2026. годину добила је ученица 3. разреда грађевинског одсека Електротехничке и грађевинске школе „Никола Тесла“ у Јагодини Емилија Златковић. Она је свој рад прочитала у оквиру свечане академије у нешто скраћеној форми, а рад овде преносимо у целости.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
ЗАВИЧАЈ У СРЦУ: САВИНА ЉУБАВ ПРЕМА ОТАЏБИНИ
Завичај није увек место које можемо показати на мапи. Он је често тиха мисао којој се враћамо, осећај припадности који не престаје ни онда када смо далеко. Завичај се не носи у коферу, већ у срцу, у свести о томе ко смо и коме припадамо. Када се говори о Светом Сави, говори се управо о таквом завичају. Његова љубав према отаџбини није била пролазна емоција, већ дубоко укорењена одговорност која је обележила цео његов живот.
Свети Сава, рођен као Растко Немањић, одрастао је у окружењу у којем су моћ и углед били подразумевани. Као син великог жупана Стефана Немање, имао је пред собом пут власти и сигурности. Ипак, још у младости у њему се јавила потреба да разуме смисао живота дубље од онога што су му нудили дворови и титуле. Растко није осећао да му је свет који га окружује довољан. У њему се развијала свест да човек не живи само за себе, већ да има обавезу према другима.
Његов одлазак на Свету Гору често се тумачи као напуштање завичаја, али у суштини представља његово најдубље приближавање отаџбини. У манастирској тишини, далеко од спољашњег сјаја и политичких борби, Растко постаје Сава. Тамо, где се живот одвијао у молитви и раду, научио је да слуша и разуме. Управо у тој тишини обликовала се његова мисао о служењу народу и очувању његовог идентитета.
Боравак у манастиру Хиландару имао је пресудан значај за Савино схватање завичаја. Далеко од Србије, јасније је сагледао њене потребе и слабости. Разумео је да народ без духовног ослонца, без писмености и уређеног поретка, лако може изгубити себе. Његова љубав према отаџбини тада је добила јасан циљ. Желео је да Србији обезбеди темеље који ће је одржати и у временима нестабилности и искушења.
Када се вратио у Србију, Сава није дошао као неко ко захтева власт или признање. Вратио се као неко ко осећа одговорност. Његово деловање било је обележено стрпљењем, мудрошћу и дубоким разумевањем људских односа. Мирење завађене браће није било само породично питање, већ симбол борбе против раздора који слаби народ. Сава је схватао да завичај не може опстати ако у њему нема слоге.
Његов рад међу народом био је тих, али снажан. Учио је људе вери, али и поштењу, реду и међусобном поштовању. Његове поуке нису биле удаљене од свакодневног живота. Напротив, биле су усмерене управо на њега. Сава је разумео да се љубав према отаџбини не показује великим речима, већ бригом о сваком човеку, јер народ чине људи, а не границе.
Посебан тренутак у Савином животу, али и у историји српског народа, представља 1219. година, када је изборена аутокефалност Српске Православне Цркве. Тим чином Србија је добила духовну самосталност и право да сама уређује свој верски и културни живот. То није била само црквена победа, већ потврда идентитета једног народа. Светитељ Сава је тиме својој отаџбини дао снагу која не зависи од пролазних политичких околности и историјских промена.
Важно је истаћи да Свети Сава није идеализовао свој народ. Видео је његове слабости, несугласице и грешке, али га је управо због тога још више волео. Његова величина огледа се у спремности да се суочи са проблемима, а не да од њих окрене главу. Учио је праштању, јер је знао да без праштања нема заједништва. Учио је скромности, јер је схватао да охолост разара и појединца и народ.
Савина љубав према завичају није била краткотрајни занос, већ трајно опредељење. Она се није завршила његовим животом, већ се наставила кроз векове. Његово име постало је симбол знања, духовности и образовања. Није случајно што се Свети Сава везује за школе, јер је веровао да се народ чува кроз васпитање и образовање младих нараштаја.
У савременом свету, Светитељев пример добија још дубље значење. У времену у којем се често заборавља шта значи имати корене, његова тиха посвећеност подсећа нас да се завичај не брани буком, већ истрајношћу и одговорношћу. Његов живот нас учи да права љубав према отаџбини не тражи признања, већ спремност да се истраје у ономе што је исправно.
Говорећи о Светом Сави данас, немогуће је не запитати се колико смо спремни да завичај носимо у срцу, а не само у речима. Његов пример нас обавезује да размишљамо о ономе што остављамо будућим генерацијама. Завичај није само наслеђе које примамо, већ завет који смо обавезни да сачувамо.
Свети Сава није само историјска личност. Он је трајна вредност. Његова љубав према отаџбини и данас живи у сваком покушају да се сачува достојанство, у сваком напору да се разуме други и у свакој одлуци да се остане веран сопственим коренима. Докле год постоји та свест, завичај неће бити само успомена. Биће жива веза између прошлости, садашњости и будућности, баш онако како ју је Свети Сава носио у свом срцу.
Емилија Златковић Г32, ЕГШ „Никола Тесла“
