Дана 28. јануара лета Господњег 2026. Његово високопреосвештенство Митрполит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Стефан Јанковић.
Чтецирали су Александар Цалић и Владан Степовић, док је за певницом био отац Драгослав Милован.
Митрополит шумадијски се обратио окупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, св. Апостол Павле у данашњем прочитаном одељку Апостола говори нам, па каже: „Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим“. Дакле, Апостол Павле нам данас говори о светлости Божијој, али у исто време, он нам говори данас и о хришћанима, о хришћанству. Говори нам да хришћанин јесте у ствари та светлост. И заиста, хришћанин је хришћанин уколико је озарен светлошћу Христовом. А сви смо ми задобили светлост Христову. На самом крштењу, ми смо просвећени, осветљени светлошћу Христовом. И зато хришћанин треба да чува ту светлост Божију у себи. А како хришћанин чува светлост? Тако што светло живи, живи јасно. Не живи у мраку, не живи у тами, него живи у светлости. Апостол Павле каже: „Бог који рече да из таме засија светлост, он засија у срцима нашим“. И заиста, само Бог ни из чега ствара светлост, а из таме изводи светлост. Светлост Христову не може тама да замрачи. Ако је у човеку светлост Божија, неће бити у њему таме. Ако нема светлости Божије у нама, заиста смо у тами, у мраку. У тами, у мраку, човек није способан и није сигуран да неће негде да падне, да неће да пропадне јер не види у мраку. Е то је, случај са овом светлошћу дневном и тамом дневном. А шта да кажемо за управо ту унутрашњу нашу таму?
Грех је у ствари тама. Све што човек више греха има, он је у све већој тами. И зато можемо поставити питање, шта је светлост? Ми видимо дневну светлост, видимо сијајуће сунце Божије. То је све дар Божији. Али светлост Христова је Господ наш Исус Христос. Јер је Он сам рекао: “Ја сам светло свету, и који за мном иде, неће ходити у тами“. Ко иде за Христом, Христос њему даје светло, своју светлост. Ко не иде за Христом, он иде ван Христа, то значи иде ван светлости. Дакле, ко иде за Христом неће ходити у тами. Човек када носи Христа у себи, он носи целу јванђеље у себи. Он носи све оно што нас Црква учи, све оно што нас уче Свети Оци. Кад живимо јеванђелски, онда заиста живимо у светлости.
Дакле, ко за Господом иде, он неће никада бити у тами. Неће бити у тами његов ум који иде за Господом, као ни његово срце и његова воља. Цело његово биће, неће бити у тами, него ће бити у светлости. Светлост Христова просвећује сваког човека који долази на свет. Немојмте да изговарате: „Ја немам светлости Божије у себи, нисам је примио”. Јеси. Али ако је тама толика у теби, у мени, онда светлост неће да просијава. Од светлости Христове бежи тама духовна. Кад човек има чист ум, њему је чисто срце и правилно расуђује. Коме је помрачен ум, он не уме правилно да расуђује. Он увек у расуђивању греши.
Као што добра дела стоје насупрот злим делима, тако светлост стоји насупрот таме. У човеку је и светлост и тама. Човек је стално у рату. Он ратује, он се бори. Е сад, да ли се бори на страни светлости или се бори на страни таме, то све зависи колико имамо Бога у себи и шта је у нама? Да ли је у нама добро или је у нама зло? Да није светлости, у ствари се не би знало да је тама. И тама не би знала да је тама, да није светлости. Па када, ево гледамо, када свањава, био је мрак, али када даница прогледа, онда се мрак повлачи. Тако је и са човеком. Кад се боримо против греха, ми се у ствари боримо против таме, против мрака. А то не можемо, ако се прво не боримо са собом. У зависности од човековог живота, од његове вере, у њему је тама или светлост. Дакле, браћо и сестре, и оно што је у тами не би, каже, знало да је тама. А светлост разгони тамом. Тамо где се појави Христос, тамо све постаје светлост. Кад унесемо Христа у себе, онда из себе изгонимо таму. Светлост Христова изгони таму, наше греха, наше злобе, наше пакости, наше мржње. Чим се светлост појави, одмах се види шта је тама, односно види се шта је у тами.
И човек, кад га обасја светлост Христова, он у ствари сагледа и оно што мисли да, што бисмо рекли, да забашури. Потиснућу то у тами, нећу да се с тим борим, а онда када човек стално себе потискује у тами, онда ће једног дана тама испунити цело његово биће. И њему светлост смета. Зашто? Па зашто тама мрзи светлост? Зато што се открива све оно што се у тами, што се у мраку догађало. Господ Исус Христос, показавши нам истинитог Бога, дао нам је знање у ствари и дао нам је светлост да нас ниједан лажан бог, ниједан лажан човек не може завести. Ми смо просвећени и освећени Духом Светим у самом крштењу, и треба да чувамо ту просвећеност и ту освећеност. Њу чувамо тако што ћемо живети и трудити се бар да живимо хришћанским животом, а онда и да будемо просвећени Светим Тајнама и Светим Врлинама. Кад год човек учини једно добро, он у ствари разгони таму из себе, а када учини зло, онда навлачи још већу таму. Ако с човек није учврстио у вери, да ми кажемо у вери православној, онда ће, ти лажни учитељи, лажни богови да нам говоре оно што је супротно Јеванђељу, што је супротно Христу. Прави хришћанин, он светли, не собом, него Христом, а онај који мисли да светли собом, он је у највећој обмани. Људи који мисле да светле собом, они се увек уздижу, уздижу изнад других. А човек не може да се уздигне изнад другога, док другога не понизи. Ако данас понизим другога, онај ће други сутра понизити мене. Па онда шта ће бити? Онда ће доћи до рата, до сукоба. А рат је и стални сукоб између светлости и таме. Зар није лепше живети у светлости, него живети у мраку, браћо и сестре? Дакле, прави хришћанин је, кажем, који светли Христом, а не собом. Зато је и речено: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да људи више виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“. Кад чинимо добра дела, ми подстичемо оне друге поред нас да и они чине добра дела. Кад чинимо зло, ми опет повлачимо и те друге да и други чине зло. Е, то је оно што Господ каже. Није Господ рекао ко се сагреши, да му се веже камен и да се баци у море, него онај који сабласти, који покушава да у другом човеку, у ком има светлости, да наметне његову таму, његов мрак. Тиме саблажњаваш. А кад другога саблазнимо, ми навлачимо велики грех Ако сам ја узрочен и да други греши због мене, он ће се сутра покајати, можда, а ја нећу. Е, он ће се онда спасити, а нећу се спасити ја који мислим да сам светлост сам по себи.
Ми себе зовемо хришћанима и хвала Богу, јесмо. По Христу се зовемо хришћанима, али треба да поставимо питање, ко је хришћанин? Ко? Да ли сам ја хришћанин што само устима и језиком говорим: „Ја сам хришћанин, ја сам ово, ја сам оно“? Не. Хришћанин је онај који Христа носи у себи. А кад ми носимо Христа у себи, онда Христос узима па носи нас. И онда нам не да да залутамо у таму. Зашто? Зато што је Он светлост. Зато што ми Он пропућује пут. Зато што га видим тамо, идем ка њему. И зато Апостол Павле каже: „Што је било, то је иза мене,а ја сежем ка ономе што је испред мене“. А ко је испред тебе, мене? Христос. Иако Христос није испред мене и тебе, онда смо ми ставили некога другога да буде испред нас.
И човек, бира оне људе који су њему слични. Онај који носи светлост Христову и који носи Христа у себи, он ће да се дружи са онима који заиста имају светлост Божију у себи и који Христа носе. А који не носе Христа, они ће тражити управо те. Тама не трпи светлост. Светлост не трпи таму. Дакле, ко је још хришћанин? Хришћанин је човек, који доживљава Христа као свој живот, као своју душу, као своју светлост, као свој вид, као своју истину и као свој рај. Тако нас уче Свети Оци. Дакле, браћо и сестре, кад смо у светлости и живимо у светлости, ми живимо у рају.
Кад човек има Христову светлост у себи, он је спокојан, он је миран, он се не плаши, а у мраку се сви плашимо, је ли тако? Тад не видимо шта нас вреба, али кад смо у светлости, па и овом, ми видимо одакле нам долази невоља или од човека или од другога, а највише невоља нам долазе од нас самих. Хришћанин је човек који проверава себе Господом Христом, ком је Христос центар, ком је Јеванђеље смисао живота. То је онај који непрестано служи Богу, Духом Светим, кроз Свете Тајне и Свете Врлине. Хришћанин је у ствари Христоносац, и Хришћанин је крстоносац, и зато и у данашњем Јеанђељу Господ каже: „Ко не узме крста свога и не пође за мном, не може бити мој ученик“.
Видите, Господ нам каже да узмемо свој крст, а не Христов крст. Он је тежак, не можемо ми да га понесемо, јер је он њега изнео за све нас. Али можемо да узмемо свој крст, да узмемо своју свакодневницу, шта нас год данас нађе, да кажемо „Благодарим ти, Господе“. Снашла ме невоља, Господе, па ово, шта ћемо да радимо у невољи, него ћемо да завапимо за помоћ, је ли тако? Значи, да носимо све што нам данашњи дан донесе, али понављам са благодарношћу, па и кад дођу искушења, да кажемо: „Благодарим ти, Господе, шта си ми послао искушење, да могу да се сетим да сам човек од крви и меса“. Па Бог нам зато шаље искушења, да нас то искушење разбуди.
И најстрашније је када се човек успава у свом хришћанском животу. Зато треба да бдимо над собом, да нас не затече, као што каже Јеванђеље, да спавамо. Хришћанин је, кажем, христоносац и крстоносац, а то постаје и остаје Духом Светим. Дух свети просвећује, освећује свакога човека који долази на свет. Зато што често спомињем речи светог апостола Павла: ,,Духа Божијега не гасите у себи.“ Кад човек угаси духа Божијега у себи, он, верујте, угаси у себи свако добро. А кад човек угаси духа Божијега у себи, у њему проради дух овога времена, овога света. А овај свет неће Бога, браћо и сестре. Неће Бога. И баш зато што неће Бога, ево нам примера данашњице. Не само код нас, него у целом свету. Неће свет Бога. Неће свет мир. Свет хоће немир. И зато чујете боље и читате више него ја. Видите, свет, уместо да се труди да мир завлада у свету. Сви народи се спремају за рат. Рат, зашто? Па зато што је рат у њему, у том народу, али прво у човеку. Ако је у човеку рат, он ће да ратује са другим, али неће да заратује са собом, јер се боји да сагледа себе. Боји се да препозна себе. А коме је рат добра донео? Никоме. Зато наш народ оно лепо каже: „Ко желео рат, био му рат у кући“. Има ли шта страшније него кад се у породици заратује? Кад у породици нема реда, нема поредка? Кад у породици се не зна ко је отац, ко је мајка, ко је дете, ко је брат, ко је сестра?
А зашто људи ратују? Хоће првенство. А нема првенства без служења другоме. Господ је нама послужио. Послужио нам је ради нашег спасења, дајте да послужимо и ми Богу. Да нас Бог освети, да нам освети разум, да нам освети мисли, да нам освети речи, да нам освети дела. И онда ћемо заиста и у овом свету који је пун свега што није добро, бити у радости. Човек види оно што хоће да види и чује оно што хоће да чује. Ако хоћемо да видимо у човеку добро, ми ћемо увек наћи у њему добро Ето, нек су га сви прогласили да је злочинац, а ми ћемо наћи у њему добро. Али ако хоћемо да видимо зло у човеку, ми ћемо и у светом човеку наћи зло.
Дакле, да се трудимо, браће и сестре, да чувамо светлост коју смо задобили у крштењу и да ту светлост обнављамо кроз Свете Тајне и Свете Врлине, кроз покајање и кроз причешће, кроз исповест. А коме не треба покајање? Коме? Ономе човеку који мисли: „Ја нисам грешан“. Каже човек да није грешан. Човече, у највећој си заблуди. Сви смо ми греени. Нема човека да не учини грехе. Ниједног дана, браће и сестре. Али имамо болницу, где се можемо лечити од те таме, од тог греха, од зла. То је црква Христова. То је тело његово. То су Свете Тајне, понављам, и Свете Врлине. Нека нам Господ помогне, браће и сестре, да нас Христова светлост осветли и просвети.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
ђакон Стефан Јанковић
