У среду, 21. јануара 2026. године, када Црква молитвено прославља Свете мученике Јулијана и Василису, Преподобног Георгија Хозевита и Светог Григорија Охридског, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски, Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога великомученика кнеза Лазара у Белошевцу, уз саслужење братства храма.
После прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:
„Бог се јави, браћо и сестре.
У данашњем Јеванђељу чули смо како је приступио један књижевник Христу. У ствари, приступио је књижевник Христу са једном врстом кушања, мада је тај исти књижевник слушао, како видимо из Јеванђеља какав је разговор, како су се расправљали поједини људи са Христом, и он Га упита која је заповест највећа у Закону. И Христос одговара и наводи оне две највеће заповести којима се каже: љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и ближњега као себе самога.
Дакле, данашње Јеванђеље у ствари говори нам о љубави. Али морамо једно знати, а то је да ако ми мислимо да имамо љубав према Богу, а немамо љубави према ближњему, ми се грдно варамо. Не можемо да имамо љубав према Богу, а да немамо љубав према ближњему. Или, боље речено, такву љубав Бог не прима. Јер Бог од нас ништа не тражи више да ми према Њему чинимо него што треба да чинимо према другоме.
И заиста, ништа човека не чини у толикој мери сличним Богу. Нити га ишта толико сједињује са Богом колико управо та истинска љубав према Богу и према ближњима. Дакле, ако имамо љубави, онда треба да знамо да је Бог у нама. Ако немамо љубави, онда Бог није у нама. Ако имамо љубави према Богу и ближњима, онда имамо љубави и према свему ономе што је божанско. А човек је икона Божија. Човек је прилика Божија. Кад човек има љубави према било чему, он ће то да обави са радошћу. И онда ће се трудити да још више уложи љубави за нешто што треба да учини за заједницу, на пример. Ако родитељи воле децу, онда ће они све да дају од себе за децу. И обрнуто, ако деца воле родитеље, онда у родитељима виде Бога. Зашто? Зато што родитељ треба да буде љубав. А родитељ треба да буде осјај љубави Божије. Да подједнако воли свакога. Јер кад подједнако волимо свакога, онда никада нећемо о другоме говорити оно што не треба. Никада другога нећемо осуђивати. Зашто? Зато што, како је речено у данашњем Јеванђељу, љубав покрива мноштво грехова. Онај који нема љубави, он не зна ни шта је праштање. А човек никада тако не личи на Бога. Него онда кад је у стању да каже: Господе, опрости ми; кад каже: брате, сестро, опрости ми. А то не можемо без љубави.
И ту је тај наш камен спотицања, где ми кажемо обично: па ја му опраштам. Али никако да се то косне мога срца, да сам ја заиста опростио, да је у ствари један део изашао из мене, а тај део је љубав. А кад нешто изађе из мене, онда значи да сам дао део себе за другога. А давање за другога ништа не значи ако то не чинимо из љубави, према Богу и према ближњему. И ми често, када и нешто дамо некоме другоме, не дајемо то у име Божије, него најчешће то дајемо да би нас други хвалио. Како сам ја њему чинио ово, како сам ја њему чинио оно.
Али видите шта Господ каже: Што даш десницом, нека заборави левица твоја. Заборави оно што си добро чинио. Зашто? Зато што има она невидљива рука Божија. Има онај невидљиви анђео Божији који записује наша добра. Заборави добро које си учинио да би те управо то подстакло да поново учиниш добро. А кад ја дам некоме нешто или учиним нешто и то стално спомињем, онда ништа ново нећу учинити према њему. Љубав се рађа. Љубав се множи. А кад се љубав множи у човеку, онда се човек множи према Богу и према ближњима. Онај који нема љубави је најнесрећнији човек. Зашто? Зато што можемо имати веру и треба да имамо веру. И у Бога, и поверење у Бога, и поверење у ближњима. Можемо имати и треба да имамо поверење у човека. Ако човек другачије чини, немој ти да се оптерећујеш тиме, ти веруј, а он ће због те невере да одговара. Где је љубав, ту је Бог. Где је Бог, ту је љубав. То морамо да знамо, јер Бог је љубав и, како каже Свети апостол и јеванђелист Јован, који пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему пребива. Нема љубави — нема Бога у себи. Можемо имати веру и треба да имамо веру, и треба да имамо наду, али треба једно да знамо: и вера и нада ће једнога дана нестати, а љубав никад не престаје. Зато што љубав воли. А кад се неко воли, онда њему све верујемо. Онда дајемо себе. Онда осећамо да смо спремни и живот да дамо. А шта нас на то подстиче? Љубав. То је та љубав која је свела Бога на земљу. То је та љубав која је Бога узвела на крст, да прими грехе наше и да страда ради нас и ради нашег спасења. Јер све што не узиде на крст, неће ући у васкрсење. Господ нам је све показао. Он је дошао на земљу из љубави, примио људску природу, да би осетио оно што осећамо ти и ја: глад, жеђ, бол и прогон. И све је то трпео као Бог љубави. И на крају је рекао онима који су Га прикивали на крст: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде.“ Само онај ко има љубав може да опрашта.
Љубав не прави разлику између човека и човека. Подједнако воли и грешника и праведника. Е, јесмо ли ти и ја размислили да ли могу да волим онога који ме гађа камењем, на пример, или који ми чини зло? Ето, нећу да волим. Он и није мој пријатељ. Он ми је непријатељ. Хоћу да волим само онога који је по мојој вољи. А човек, да би прихватио неког човека, он мора да га учини да мисли као што он мисли. У супротном, он није мени пријатељ. Зато, када је прави пријатељ, каже: „Човече, погрешио си, Јоване, погрешио си, направио си грех. Признај! Немој да се изговараш као Ева у рају. Или Адам. А ми стално некако тражимо изговор. И зашто? Зато што грех тражи оправдање. А љубав, она не тражи оправдање. Она се даје. И човек је онолико велики колико се даје другоме. Јер ако се не дајемо другоме, или ако се дајемо само ономе који нас воли, верујте, не дајемо се ни Богу. Јер зато апостол и јеванђелист Јован каже: „Еј, човече, хришћанину, како можеш да кажеш да волиш Бога кога не видиш овим телесним очима, а не волиш човека који је икона Божија?“ Па то је узалудно. А ми који верујемо, који смо крштени, верујемо да је Бог свуда присутан. И верујемо да је Бог свевидећи, да је Бог свезнајући. И да Бог зна и шта смо грешили и шта ћемо погрешити. Зато често ми, кад размишљамо по нашој људској логици, знамо да је неки човек, да тако кажем, злочинац. Али видимо па кажемо: зашто му Бог даје толико година да живи? Па Бог не мисли као ти и ја. Он управо даје године и њему и мени и теби да бисмо се покајали, да бисмо дошли до сазнања да смо погрешили и да смо се огрешили. Дакле, ми до доласка Спаситеља у овај свет нисмо ни знали, у ствари, шта је права љубав. Тек у Христу Исусу Спаситељу смо сазнали да је права љубав у чему? У спасавању себе и спасавању људи од греха и смрти.
Ми смо од Бога, вели свети Јован Богослов. А на који начин смо ми од Бога? Па љубављу. Зато што Јеванђеље каже да је Бог заволео нас пре него што смо ми заволели Њега. Да није било љубави, Бог не би створио свет. Бог не би створио човека. Бог не би ништа створио. Али љубав ствара, а мржња уништава. Значи, ми смо слични Богу по љубави, јер је љубав божанска морална сила која нас рађа од Бога, усиновљује нас и обожује и чини нас Божијим. Зато све можемо имати, али ако љубави немамо — ништа немамо, како каже апостол Павле. Љубав је основ живота. Али која љубав? Љубави нема без жртве. И управо та љубав нас подстиче да заволимо и непријатеља. Зато што Господ Христос каже: не љубите само оне који вас љубе, јер то чине и они који не знају Бога. А у Јеванђељу се највише говори о љубави. Ако имаш љубав, онда ћеш завезати језик да не говориш зло, да не оговараш и да не осуђујеш. Љубав не да да говориш зло. Зашто? Зато што љубав све воли и све прашта.
Пошто је Бог љубав, љубав нас духовно повезује и сједињује са свим Божјим створењима, а најпре са човеком. Свети оци кажу да су два главна предмета љубави: Бог и човек. На првом месту Бог, а онда човек. Преко Бога долазимо до другога, али нам и тај други треба да бисмо дошли до Бога. Јер кад видимо да човек поред нас не оговара и не чини зло, онда се запитамо: зашто ја то радим? А човек чини зло према другоме зато што нема те љубави и нема правог односа према Богу и према човеку. Зато да се стално сећамо ове две најважније заповести: да љубимо Бога свим срцем својим, свом душом својом и мишљу својом, и другога као себе самога. Кад љубиш Бога мислима, неће ти се мисли мотати тамо где не треба. Ни речи ти неће служити да осуђујеш другога, него да хвалиш и славиш Бога и човека. Човек је тек онда човек када има љубав. Али љубав је жртва. Ми смо данас љубав највише свели на љубакање и мислимо да је то љубав. То није љубав. Љубав није само емоција. Љубав је начин живота. И зато нека нам Господ помогне да заволимо Бога. А кад заволимо Бога, заволећемо и себе, па ћемо волети и другога као себе самога. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени, и нека нам буде на здравље и спасење данашња служба и наш долазак у храм да служимо службу Божију.
А Литургија је предукус Царства небеског. То имајмо увек на уму кад улазимо у цркву на Литургију: да смо већ закорачили једном ногом у Царство небеско. Јер ако нам све не извире из Литургије и не увире у Литургију, све нам је промашај. Онда ћемо доћи у цркву, бити мало док траје Литургија, изаћи и наставити по старом. Значи, није нас коснула светиња, нити нас је коснуло Причешће. Причестимо се, изађемо из цркве и одмах почнемо да осуђујемо и оговарамо. Оговарање је постало свакодневно, толико да човеку представља скоро молитву. А један леп израз имају моји студеничани, каже: кад хоћу да кажем нешто ружно о другоме, ја ћу да препнем језик за зуб. Зато апостол Павле каже: „ко не чува језик свој, побожност му је лажна.“ А ми нисмо лажни људи. Ми смо иконе Божије и не смемо да лажемо никога. Јер кад лажемо другога, ми, у ствари, лажемо Бога, који је створио тог другога, као што је створио и тебе и мене. Нека сте срећни и Богом благословени.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ као и ученике верске наставе ОШ „Драгиша Луковић - Шпанац“, а на крају Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
ђакон Немања Стојковић
