У суботу, 29. новембра 2025. године, када се молитвено сећамо Светог апостола и јеванђелисте Матеја, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.
Митрополиту су саслуживали: протојереј Дејан Марковић, старешина Саборног храма, протојереј Срећко Зечевић, протојереј Дејан Лукић, јереј Небојша Јаковљевић, протођакон Иван Гашић и ђакон Лазар Марјановић.
Након прочитаног Јеванђељског зачала, Митрополит Јован је рекао:
“У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, нека је благословено наше сабрање у овом светом храму, у нашем саборном дому. Нека је срећан, благословен и лак Божићни пост, на чијем се прагу управо налазимо. Ево нас, као што рекох, на почетку Божићног поста који нас ненаметљиво уводи у тајну Рођења Христовога. Заиста, кроз пост, кроз молитву и покајање, покушајмо да отворимо двери – врата сопственог срца. Пост нам помаже, драги моји, да бар мало застанемо у овом времену, да се осврнемо и иза себе и око себе, да кроз промену начина живота угледамо лик Христов у себи и у ближњима.
Браћо и сестре, појединим људима пост најтеже пада због уздржања од појединих врста хране. Међутим, уздржање од мрсне хране је оно најмање у посту. Суштина поста огледа се у жељи и способности свакога од нас да постанемо бољи – бољи за Бога и бољи за ближње, него што смо, на пример, били јуче. Пост нас уводи у покајање; пост нас уводи у уздржање, а покајање значи да треба да се мењамо.
Човек који мисли да нема потребе да се мења, или онако узгред каже „требало би да се мењам“, тај није уопште схватио суштину живота. Потребна нам је коренита промена, браћо и сестре – промена у нашој души, у нашем срцу, у нашим мислима, у нашим поступцима, у нашим речима и делима. Зато је пост труд, како кажу свети оци – поплочан трудом и украшен љубављу Божијом, без које овај свет не би постојао.
Бог љубављу одржава овај свет; Бог својом божанском љубављу одржава и нас у њему, да бисмо бар у току поста појачали молитву, пост и добра дела. Зато треба, као што рекох, да се мењамо, али да не очекујемо промене од других људи или од околности у којима живимо, него да мењамо себе. Када променимо себе на боље, када постанемо бољи људи и бољи хришћани, онда ће и они око нас, несумњиво, постати бољи, јер ће видети промену у нама.
Мењајмо себе, и тиме ћемо испунити оно што Господ од нас очекује: да се молитвом, постом и добрим делима припремамо да прославимо Рођење Христово. Зато је Црква и установила овај пост, да бисмо кроз веру, наду, љубав и добра дела што достојније дочекали Христово Рођење и прославили га у истинској радости. Јер то је највећа радост, браћо и сестре: што је Господ дошао у овај свет, што се родио, што је ходао овим светом, што је примио људску природу на себе, поред своје божанске. Управо тиме што је примио људску природу, Бог нас најбоље познаје. И Он је осећао као и ми – и бол, и тугу, и глад, и жеђ; осећао је и тежину мржње коју су људи према Њему исказивали. Али Његова љубав све то покрива.
Треба да постимо и да стално размишљамо о томе како да се сретнемо са Младенцем Христом. Ако не очистимо себе бар мало, ако се не променимо бар мало, Божић ће нам проћи само као богатија трпеза. Нећемо осетити духовну радост нити искрену жељу да се Христос роди у нама, као што се родио у витлејемској пећини, у јаслама. Ако Рођење Христово прослављамо само из године у годину, неће нам бити на духовну корист. Христово Рођење треба да осећамо стално, непрестано.
А да бисмо то осетили, и ми треба да се препорађамо, да се духовно рађамо. Ево нас на почетку овог поста који нас уводи у тајну Христовог Рођења – велику тајну. Као што је све свето и узвишено тајна, тако је тајна и овај свет, и онај свет. Ми, међутим, спознајемо те тајне онолико колико нам је откривено, боље речено – онолико колико нам је потребно за спасење.
Данас славимо светог апостола Матеја, писца првог Еванђеља. Он је, браћо и сестре, тако јасно описао Христово Рођење да би ваљало мало завирити у Јеванђеље, у Свето писмо. То и јесте једна од сврха поста – да у току поста појачамо читање Светога писма, да читамо житија светих, да се учимо на примеру светих људи који су у свом телесном животу непрестано доживљавали духовно рађање Христово. Знате да је апостол Матеј био цариник, а у оно време царинике су сматрали врло грешним и недостојним људима. А Спаситељ иде управо у кућу тог цариника, тог презреног човека – не презреног од Бога, већ од људи. Он улази у његову кућу и, што је најдивније, позива баш њега у апостолску службу. Пазите, браћо и сестре, ово нам најбоље показује да Бог не мери као што ми меримо, да Бог не гледа као што ми гледамо. Људи су царинике сматрали грешницима, али Господ иде баш код грешника. Зашто? Зато што је Господ дошао ради грешника.
Дошао је ради њих, да се покају, да осете присуство Бога, браћо и сестре. Зато Господ позива тог грешника, Матеја цариника, у апостолску службу, да би тиме показао да Он може и најгрешније и најомрзнутије људе учинити не само достојнима, него и светима. Јер све чему се Христос приближи и што додирне – то постаје свето. А све оно чега се Христос не дотакне, то не може бити освећено и просвећено. И ако се нас Христос не дотакне, нећемо бити спасени. Али ми имамо веру у Спаситеља, веру да Бог жели свакога од нас да спасе. Зато и каже: „Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање.“ Све ово нам показује да Христос има власт опраштати грехе и да је ту власт дао апостолима, апостоли епископима, а епископи свештеницима.
Видимо, дакле, да је Христос био на обеду у кући цариника Матеја, а Матеј је баш због тог великог догађаја – презрени човек у очима људи – осетио огромну радост, јер је Христос дошао у његову кућу. У његовој кући били су и други цариници и грешници. И, као што рекох, Христос позива Матеја. Тиме га чини својим пријатељем, да покаже супротно од онога што су људи мислили. Јер царинике су сматрали непријатељима, као оне који узимају порезе и које је тешко било волети.
Међутим, када Христос улази у Матејев дом, то изазива негодовање код самозваних праведника, фарисеја, који и апостоле и Христа прекоревају питањем: „Зашто ваш Учитељ једе и пије са цариницима?“ Другим речима, хтели су да кажу да је Христос грешан ако се налази међу грешницима. Тако људи мере. Али Христос им одговара: „Не требају здрави лекаре, него болесни.“ А род људски нема већег Лекара од Господа нашег Исуса Христа.
Имамо и физичке лекаре и треба да идемо код њих, јер им Бог даје мудрост и силу да лече. Али, као што каже народна изрека: „Лекар лечи, а Господ исцељује.“ Тако из речи фарисеја, који су Христа проглашавали грешним, Господ изводи потпуно супротан закључак: да Господ подједнако воли и грешнике и праведнике. Неко ће рећи: „Како то – Бог подједнако воли и једне и друге?“ Праведнике воли да их још више утврди у праведности, а грешнике воли да би их Својом љубављу покренуо на промену, да не мере мером човека, него мером Христовом.
Господ, тим речима упућеним цариницима и грешницима, показује да није недостојно за Њега да буде са грешницима. Напротив – исправљати такве људе дело је које не заслужује прекор, него је веома важно, неопходно и достојно сваке похвале. Али не можемо помогнути грешнику само речима: „Покај се, исправи се.“ Треба рећи и то, али најпре треба делима показати шта значи исправити се. Из спаситељевих речи извлачимо богочовечански наук: да је грех главна болест човековог бића и да од те болести пате сви људи. Јер нема човека без греха. Здрави су они који су без греха – то су истински здрави. Христос божански мудро укорева фарисеје који себе сматрају безгрешнима и праведнима, а све друге сматрају „заболелима“. Али Господ каже: ти грешници траже Мене, јер осећају свој грех. Они траже Спаситеља, траже Избавитеља, траже Господа. А они који себе сматрају безгрешнима – њима Христос није потребан.
Христос долази да нас очисти. Он нам је дао све: Себе, Цркву, свете тајне, Еванђеље, из кога можемо да сагледамо себе – пре свега унутрашње, а не спољашње. Зато читајмо Свето Еванђеље са вером, са побожношћу, са молитвеним осећањем, молећи Господа да нам открије да разумемо реч Божију. Јер реч Божија је светиња. Све бива по речи Божијој. На првим страницама Библије читамо: „И рече Бог: нека буде светлост, и би светлост.“ Све бива на реч Божију. Ако не живимо том речју Божјом, значи да смо далеко од Јеванђеља, далеко од Христа. Зато нам је овај пост прилика да се вратимо себи. Да уз уздржање од појединих врста хране, најпре се уздржимо од злобе, пакости, мржње, оговарања, осуђивања. Имајмо увек на уму Христове речи: „Не судите да вам се не суди.“ И још: „Каквим судом судите, онако ће вам се и судити.“
Сви ми желимо да нам суд буде благ. Па онда будимо и ми благи – и према Богу и према људима – и тако ће нам се и вратити у животу по милости Божијој”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Протојереј Срећко Зечевић
