У понедељак 24. новембра 2025. године, када наша Црква прославља Преподобног Стефана Дечанског, краља српског Његово Високопреосвештенство Мирополит шумадијски Господин Јован служио је архијерејску Литургију у манастиру Светог великомученика Георгија у селу Ћелије лајковачке.
Митрополиту су саслуживали: протосинђел: Евстатије (Драгојевић), протојереј - ставрофор Златко Димитријевић, протојереј - ставрофор Мирко Тешић, протојереј - ставрофор Томислав Цветиновић, гост из епархија ваљевске, протођакон Иван Гашић, протођакон Никола Урошевић, ђакон Дејан Јовановић и ђакон Никола Масникоса, гост из архиепископије београдско – карловачке.
Митрополит Јован беседио је окупљеним верницима о љубави као највећој хришћанској врлини:
„Помаже Бог браћо и сестре!
Срећан дан, срећан празник Светога Стефана Дечанског чудотворца! Срећно и благословено наше сабрање у овој светој обитељи! Нека буде срећно и благословено рукоположење нашем Николи, који ће у току ове Литургије бити рукоположен у чин ђакона.
Овде смо дошли да се помолимо Богу, да замолимо Светог великомученика Георгија, молитвеног заштитника и патрона ове свете обитељи, заједно са Игуманом Евстатијем и осталом братијом, да се братија још више умножи, да се умножи љубав Божија која нам све више недостаје. Данашње Јеванђеље говори о љубави Божијој према нама и љубави Божијој преме ближњима. Ове две љубави се не могу одвојити једна од друге. Не може човек рећи да воли Бога, а да не воли другог човека. За таквог Човека Свети апостол и јеванђелиста Јован каже да је лажа. Како можемо да волимо Бога кога не видимо, а не волимо свог брата кога видимо, који је икона Божија. Пажљивим читањем Светог Писма увидећемо да се у њему највише говори о љубави Божијој према човеку и о томе како човек треба да узврати Богу на његову љубав. Љубав Божија надомешћује недостатак сваке друге љубави. Ми треба да на христољубље одговоримо човекољубљем. Христос нас воли више од свих: родитеља, браће, сестара... Он је заволео нас пре него што ми заволесмо њега. Наша љубав не би смела да буде себична, него љубав која воли свакога човека, без обзира ко и какав је тај човек. Христос саветује своје ученике, а преко њих и нас, да ако хоћемо да се одржимо у заједници са Богом и једни са другима, морамо једни друге да волимо. Ако нас неко мрзи, знајмо да је тај пре нас омрзнуо Бога. Онај који не воли Бога не воли ништа што је Божије. Такав не воли ни човека као икону божију. Ко мрзи Бога, мрзи и себе самог, а да тога није свестан. Њему се чини да њега сви мрзе. Но, он не види да он има мржњу у себи. Такав уместо да зрачи љубављу према другима, зрачи мржњом. Други не може да те воли ако га ти мрзиш. Заволи другога, па ће и он тебе заволети. Ако ми другоме упућујемо мржњу, а очекујемо да нам он узврети љубављу, то тако не може. Морамо да схватимо да је мржња велико зло. Она је у стању да измени људски разум. Човек тада умишља да и када чини зло, да чино добро. Зато је Господ и упозорио на то да ће доћи време када ће вас убијати и мислити да Богу службу чине. Мржња је најаче оружије у рукама нечистих сила. Они се мржњом служе јер ђаво неће љубав, већ мржњу, ђаво неће слогу, већ немир, ђаво неће добро, већ зло. Како настаје зло да се запитамо. Свети апостол Павле каже да зло настаје тако што горчина рађа гнев. Када смо огорчени на некога, ми се на њега гневимо. Гнев рађа љутину која ствара вику. Када смо гневни на неког, не обраћамо му се смиреним тоном. Гневимо се и љутимо на некога, зато што себе не сагледавамо изнутра. Када почне љутина, почне и вика и хула и погрдне речи. Тада наш језик измишља разне ружне речи и упућујемо их другоме. Као хришћани ми треба да знамо да зло никада не рађа добро. Зло никада не може бити средство за постизање добра. Наш диван српски народ каже ватра се не гаси ватром и зло се не гаси злом. Мржња је велико ђавоље оружије. Њему је стало да ми ратујемо једни са другима. Човек са другим почиње да ратује када је заратио са самим собом. Савест му налаже да чини добро, а нечастиви му говори да не чини добро. И ето га рат. Свети Макарије Велики нам говори да уђемо у своје срце тамо поведемо рат са оним негативним што се налази у нама. Ако рат ту не поведемо, у свом срцу, нећемо бити победници над злом. Из срца излазе зле мисли, убиства, крађе... Зло треба да сасецамо у корену. Ако зло не сасецамо у нашим мислима, него пустимо да се такве мисли роје у нама, онда ће мисли брзо пречи у речи. Почећемо да се љутимо и гневимо. Онда речи прелазе у дела. Насупрот мржњи увек стоји љубав. Љубав прогони мржњу. Када из себе прогнамо мржњу, онда себе оплемењујемо. Тако оплемењујемо разум, ум, душу. Цело своје биће оплемењујемо Духом Светим. Дух Свети нас води и руководи. Љубав је супротна мржњи и Господ нас учи да волимо и своје непријатеље. Тешко је ово схватити, али ко успе да заволи непријатеље своје постаје свет човек. Ако не победимо мржњу, мржња постаје смисао нашег живота. Свети Стефан Дечански нам је најбољи пример за то. Отац га ослепљује, а он не показује ни трун мржње према оцу. Када је песник Бранко Радичевић био на самрти, његова девојка Мина, ћерка Вука Караџића тражи од њега савет какао да поступи у животу. Он јој каже да буде као секира која облива љубавњу и добротом, а не мржњом. Ето дивних примера из нашег рода. То нас је одржало на овој нашој ветрометини. Историја нам је мукотрпна, али истрајна, захваљујући светитељима попут Светог Стефаана Дечанског. Лако је волети онога ко нас воли, али је тешко бити и осетити присуство онога ко те не воли. Онај ко воли своје непријатеље спасава и себе и тог непријатеља од гнева и мржње. Не дајмо повода некоме да нам учини зло. Не чинимо зло другоме. Када је човек у мржњи онда нестају границе и такво стање води и до убиства. Мржња води и до самоубиства. Онај ко је задобио љубав, тај је задобио Бога. Бог је љубав. Онај који је отуђен од љубави, отуђен је и од Бога, од самога себе, од жене, брата, комшије, пријатеља... Постајемо усамљени у својој мржњи док једног дана та мржња не постане пожар у нама који изгори човека. Ко истински воли Бога, истински воли и човека. Јеванђеље нас учи да је немогуће да онај који воли Бога, не воли сваког човека као себе самог. Онај ко је осетио трун мржње у свом срцу према било ком човеку, престаје да буде хришћанин. Бог нам је донео љубав, а та љубав је свела Бога на земљу. Само из љубави Бог је пристао да Син Божији буде зачет у пречистој утроби Пресвете Богородице и да се роди као човек, прими на себе нашу природу, наше тело и да живи са нама. Љубав и вера су дошљаци у овом свету. Све је то сишло са неба са Господом Христом. Бог је међу људе донео љубав, а људи су му узвратили најгором мржњом, разапели су га. Чувајмо се мржње. Људи смо, замерамо се, али треба и да опростимо. Ако мржњу не сечемо у корену, запалићемо и своју кућу, своју породицу, комшију и цео људски род. Ако мржњу не сасечеш у корену, она нема граница. Човек не може да заволи Бога, ако прво не заволи човека до себе. Ни човека не можемо заволети, ако прво не заволимо Бога. Морамо да се освестимо у овом времену у коме живимо. Васцели род људски и цео свет се спрема за рат. Спрема се како да убијају једни друге. Нестало је љубави и вере. Нема нам добра ако се не вратимо на оно јеванђелско да другоме не чинимо оно што не желимо да се нама чини. Пожелимо другоме добро и спасење, па ће Бог и нама ово даровати, а даће нам и други. Што смо посејали то ћемо и пожњети. Ако сејем и дајемо љубав имамо право да то и тражимо од ругог. Љубав је двосмерна, она је однос. Нека нам Господ помогне да живимо у љубави са Богом, са собом и са другима.
Бог вас благословио!“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Овом приликом Митрополит Јован рукоположио је господина Николу Иванковића, дугогодишњег вероучитеља у колубарско-посавском намесништву у чин ђакона, поучивши га о важности богослужења и значају свете Литургије као службе. Шумадијски Првојерарх подсетио је на значај свештеничког позива и суштину ђаконске службе која сва у служењу Богу.
Духовна поука Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Сабрање је настављено трпезом љубави коју је за окупљене вернике припремио новорукоположени ђакон Никола Иванковић са својом породицом и братство манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама.
