У недељу 24. по Духовима, 23. новембра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светих мученика Олимпа, Ераста, Одиона и других са њима, Његово Високопреосвештенство Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Свете Петке у Јагодини.
Високопреосвећеном Архијереју саслуживало је монаштво и свештенство: високопреподобни протосинђел Пајсије шуљковачки, високопречасни: протојереј Александар Гајић, архијерејски намесник белички, протојереји Милан Радовић и Малиша Миленковић, пречасни јереји Милош Ћирић и Миодраг Марковић, те пречасни протођакон Иван Гашић и часни ђакон Далибор Нићифоровић.
Чтецирали су вероучитељи Бојан Тодоровић и Никола Ралевић, као и Војислав Вујичић, Матеј Кандић, Стефан Јовановић и Павле Радосављевић.
Овом приликом бојама звука евхаристијско славље обојили су чланови Мушког појачког састава „Парусија“ из Јагодине.
Велики број верног народа се окупио у овој градској светињи чијим братством усрдно руководи протојереј Срђан Кандић, па их је Архијереј поучио мудром беседом:
“У Име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данашње Јеванђеље које смо чули веома је поучно. А уствари данашње Јеванђеље нам говори о вери у Бога, о поверењу у Бога, а у исто време нам говори како тамо где је Господ, или боље речено тамо где је вера, тамо је Господ, а тамо где је Господ то је све на свом месту. Тамо где је Господ нема места страху. И данашње Јеванђеље је тако топло, тако саосећајно, тако милостиво где видимо како је Господ милостив. Како је Господ саосетљив. Како Господ осећа наш бол, нашу тугу, нашу радост, како Бог више осећа нас и боље зна наше стање, него што ми знамо о себи. Иако нажалост ми много више о себи мислимо другачиије, боље, узвишеније. И зато ово Јеванђеље, или овај одломак из Лукиног Јеванђеља које смо сада чули и које нам говори као у једној причи како имамо заправо два догађаја, који нам откривају једну те исту истину, а то је да тамо где је Господ, где је Христос, тамо је и живот. А Господ је тамо где има вере. Где нема вере тамо нема Господа. Где нема вере тамо нема ни чуда. Вера и живот су међусобно повезани јер управо човек и Бог нераскидиво су међусобно повезани. Тамо где нема вере присутан је страх. Како каже Његош: „Страх каља образ често“. У страху човек све види другачије. Он више види изопачено него што јесте. И зато тамо где је присутан Господ тамо нема страха. А заиста то јесте искуство наше свакодневице. Зар нема страха у нама? Неко ће казати, онај који се прави силним, јаким, паметним, богатим – он ће казати: „Ја немам страха“, а он је у највећем страху. Он је у таквом страху да он привиђа и од своје сопствене сенке. Човек у страху измишља и непријатеље. Човек у страху види непријатеља тамо где га нема. Или од пријатеља страх прави од њега непријатеља. И зар заиста свуда нема на сваком месту страха око нас? - Има. Али зар страх није, опет понављам, и присутан у нама? Несигурност, фрустрације на сваком месту у односу на све и на свакога. Страх је напросто стање сваког поједница, сваке живе душе и читавог света јер Господ је тамо где је присутна жива и делатна вера. И ево, баш то нам поручује данашње Јеванђеље које смо сада овде чули. Најпре видимо како је овај избезумљени Јаир, он је био старешина синагоге, дошао; али избезумељен. Због чега? – Опет због страха. А и код њега је био, тако да кажемо, и природан старх. Избезумљен је јер му девојчица – кћерка у дванаест година умире. И ко не би био избезумљен? Али он је дошао да моли Господа да исцели његову кћерку, која је, као што рекох, на самрти. И шта се ту догодило? – Догодило се док је Господ одлазио са тим човеком који је одлучио да му помогне, одједанпут је осетио да је из њега излазила сила! Из Господа излазила сила. То јесте излазила енергија Господња и да постоје и та енергија и та сила у том истом тренутку постала је делотворна. Наиме, знао је Господ да ту постоји неко ко има веру и коме је Он – Господ потребан. А то је управо била жена која је 12 година боловала од течења крви. У то време то је болест била неизлечива. И у то време нажалост тако су људи непросвећени вером чак ту болест сматрали и проклетством. Јер онај који је боловао од те болести морао је бити изопштен. Пазите, браћо и сестре – изопштен из свакодневног живота. Морао је да буде закључан у своју сопствену кућу и затворен у своју кућу, другим речима да буде осуђен на самоћу, на тугу, на одвојеност од других, уствари осуђен на депресију, како бисмо рекли савременим језиком. Осуђен на страх, на страх од тога да ступи са било којим и у било које време у контакт. Али ево та жена, која и није имала никакве комуникације ни са ким, и ево та жена која је била одбачена од свих, али она је имала вере. Имала је вере у Господа, имала је уствари љубав према Њему. Имала је поверење у то да независно од тога што је њена болест не само телесна и духовна, и што мора да буде изопштена, али она осећа присуство Бога. Како? Чиме она осећа? – Па вером, браћо и сестре. Вером она осећа јер она осећа да је Бог ту, а у исто време она осећа да је Бог љубав. Да Бог воли свакога човека и да је потребна само вера, вера која је аутоматски победила страх, која је уствари изродила и створила храброст и одлучност у тој жени која је уствари покидала, како каже један Свети отац, покидала окове њене изолованости. Да, њу су људи изоловали. Али је страшно кад човек сам себе изолује. И неће да разговара са другим, неће да буде са другим, неће да има никакав однос људски, хришћански, јеванђелски са другим, јер „тај други је нижи од мене“ или „тај други је гори од мене“. Е та изолованост је најопаснија. Јер таква изолованост, опет како каже један Свети отац, човека, ту особу води на психијатрију. Нема никакав контакт са другима. Не види другога, види само себе. Види само своју праведност, или боље речено од привиђа и оно што уствари није привиђење. Ова жена иступила је из изолације, иступила из себе и само вером без икакве речи, само се дотакла, како каже данашње Јеванђеље, дотакла се ресе хаљине Христове, јер је рекла: „Да ми је само да се дотакнем ресе хаљина Христових, ја ћу оздравити!“ Али се уплашила, да је опет неће видети ти људи да је она ту дошла. А она није дошла било из којих разлога него да тражи оздрављење. Али се уплашила да јој неће казати: „Напоље, ниси достојна да будеш са нама, а још мање достојна да дотакнеш Господа Христа.“ Кад се она дотакла тих реси Христових како каже Јеванђеље, она је аутоматски и у том милионитом делићу секунде, она је оздравила. То јесте, тамо где се појавила снажна вера и љубав она је одагнала страх, она није више примећивала оне који су је избацивали где је она долазила, није имало тог више страха, јер је имала веру, имала поверење у Господа и осетила је да се ослободила сваке врсте своје фрустрације и из свега тога изродила се вера, изродило се поверење, а Господ награђује свакога онога ко има чисту и делотворну веру. Господ награђује сваког човека који верује у Бога; и који има поверење у Бога има поверење у другога. А то само може да чини онај човек који има љубав. Јер, како каже Јеванђеље, љубав покрива мноштво грехова. Уствари љубав не види грех другога. Љубав види само свој грех. И онда се човек посвећује себи, онда човек осуђује себе а не осуђује другога. То је љубав. Јер Господ каже да волимо и непријатеље своје. Пазите шта нам Господ каже. А ми, опростите ми, често измишљамо непријатеље. А измишљамо непријатеље што помало постајемо, опростите што ћу рећи – параноични. Измислимо непријатеља где немамо непријатеља. А зашто? – Зато што нам се охладила вера, ослабила вера, ослабило поверење и угасила се љубав. Ето видите како је ова жена нама пример да тамо где се појави вера, тамо се појављује и Господ. Тамо се као што рекох појављују и чуда. На исти начин Господ је дејствовао у односу на кћерку Јаирову, и када је стигао у кућу Јаирову, Господ видевши веру Јаирову, да и њу хоће Господ да прогласи победоносном над сваком болешћу па и над смрћу. И на крају кад су рекли Господу: „Немој се трудити, она је већ умрла; није жива“. Није жива, а шта је Господ рекао? – Окренуо се управо према том јадном и болном оцу - и сам је видео да му је кћерка издахнула – он се обратио речима којима се обратио исто и оној крвоточивој жени рекавши: „Не бој се!“ Има ли ишта боље за уплашеног човека да му неко дође и да каже: „Не бој се, човече, немој да се плашиш“. А овај који му је рекао није обичан човек. Њему је рекао сам Господ Христос, који све држи у својој руци. Он је рекао: „Не бој се, само веруј и она ће бити жива“. Други су се подсмевали јер нису имали веру, нису имали поверење. И тако када човек изгуби поверење у Бога, он губи поверење у другога. И заиста била је та вера дејствена вера и благодат је Божија управо у том тренутку дејствовала, када је Господ казао: „Теби говорим – устани!“ Оживела је. Сад замислите каква је била туга, на првом месту њених родитеља, него каква је била и туга - јер верујемо да су то били пријатељи његови који су дошли Јаиру, да га подрже у невољи. Онако како и каже наш српски народ: „Помози ми кад плачем, кад кукам, а ја могу и сам да певам.“ Где има вере та вера постаје видљива. И то видимо из оба ова примера данашњех Јеванђеља где се показало да је и код Јаира и код жене крвоточиве вера била жива, а не мртва, не умртвљена. Она се претворила у делатну веру а најпре претворила се у молитву јер је Јаир, како смо видели, замолио Христа да уђе у његову кућу и да оздрави његово дете. Он је замолио Господа зато што је имао управо веру у Бога. А све је могуће ко има вере, каже Господ наш Исус Христос. А најпре он је имао ту веру, а Господ је претворио ту веру, опет понављан, у молитву, у победу над смрћу. Онај који има сву власт и на небу и на земљи, Он смрт назива спавањем. Зато је рекао: „Она није умрла, она спава“. Хоће да их утеши. Ко то може од нас људи да каже за смрт да је сан? – Може онај само који може да пробуди човека из смрти. А то је Господ наш Исус Христос. У смрти се сливају сви наши непријатељи, то морамо да знамо. И зато је човек кад омрзне другог човека каже: „Их, кад би само хтео да цркне!“ Погледајте колко далеко, која је то разлика како Господ мисли и размишља у односу како ми понеки пута знамо да мислимо и да размишљамо. Кажем, у смрти се сливају сви наши непријатељи, а господ ево и њу побеђује управо у примеру ове Јаирове кћери. Зато, браћо и сестре, не бојте се другога. Бој се самога себе. Негујте веру у Христа, драги моји. Имајте поверења у Њега и тражите од Њега одговор. А у Јеванђељу, како кажу Свети Оци, има више одговора него што цело човечанство може да постави питања. Тражите од Њега помоћ. Затражите, драги моји, да вам Он да смернице и упутства како би требало да се држите Христа. Али не можемо се држати Христа док се не ослободимо себе. Човек најчешће и највише спутава самога себе. А све мисли да му то други чини. Упутства и смернице које Господ даје, оне су непогрешиве и воде увек тријумфу, воде увек у победу истине, у победу лепоте, у победу правде. А правда ће кад тад победити. Не моја и твоја, него правда Божија. Зато молимо се Господу да нам Господ дометне вере. Вера нам је најпотребнија, јер из вере све се рађа што је добро. А из невере, из сумње рађа се зло. И то такво зло да човек ако не примети заиста обузме цело његово биће. Јер човек тада почиње да мрзи другога. А тамо где је мржња, а она се рађа управо из гордости, из сујете, али се рађа и из страха. На пример: има разних тумачења за љубомору. Па неки кажу љубомора је ово, оно. Уствари шта је љубомора? – Љубомора је страх да не останем сам. И баш зато што тај те страх држи, а не ослобађаш се тог страха, то ће да те снађе. И понављам и себи и вама – најтеже је и најопасније кад сами себе изолујемо од другога. А без другога нам нема спасења. Нек је тај најгори човек, нек си ти чак и убеђен да је он најгори човек али имај веру да у том човеку има и добра. Да није у човеку само зло, и да није у човеку само добро, него и једно и добро. Нека нам Господ помогне да се спасавамо, да нас Господ спасе, али и да се ми сами спасемо од себе.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Велики број верника се причестио Телом и Крвљу Христовом, а након Свете Литургије Митрополит Јован је благоизволео да крсти чедо јереја Миодрага Марковића, пароха дубочко-глоговачког, и његове миле супруге Анђеле. Овом приликом је духовно родитељство примио г. Александар Савковић, узевши на себе кумовску одговорност за стасање у хришћанским врлинама и јеванђелском животу маленог Гаврила, који је постао нови члан Цркве Христове.
Након уцрковљења у олтару цркве Свете Петке и појања тропара Сретења Господњег, Митрополит Јован их је све благословио и пожелео им сваку радост од Господа у дугом и плодоносном животу.
Вероучитељ Угљеша Урошевић
