У понедељак двадесет и трећи по Духовима, када наша света Црква прославља светог Арсенија Сремца, другог српског архиепископа, наследника Светога Саве, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: протонамесник Немања Младеновић, јереј Милош Коцић (војни свештеник) и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су: Владан Степовић, Петар Василијевић и Милош Вељковић.
За певницом је било братство храма Светога Саве са верним народом.
По прочитаном Јеванђељу Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Браћо и сестре, данас наша Црква прославља светог Арсенија, другог архиепископа српскога. Овај заиста човек био је велики јерарх наше Цркве, Цркве православне, и он чувши за велику и свету личност светог оца нашега Саве, првог архиепископа као млад дечак дошао је у Жичу манастир, где се замонашио и га је свети Сава поставио за игумана манастира Жиче. Свети Сава, браћо и сестре, видевши све врлине овог младог монаха, и можемо слободно рећи и ретке врлине у Арсенију, он је њега и наменио и поставио за свога наследника. И свети Арсеније, заиста, браћо и сестре, био је велики молитвеник. Био је, као што рекох, велики јерарх, велики муж цркве Христове. Био је велики чудотворац, како за живота земаљског, тако и после смрти, што, уствари, и сведоче многа чуда и данас, која се догађају силом Духа Светога, пред његовим моштима, које почивају и данас у манастиру Ждребаонику у Црној Гори.
Он је био крв од наше крви, тело од нашег тела. Он је био од нашег рода, рођен је у Срему, и зато је добио назив свети Арсеније Сремац. Али је био на првом месту, он је био прво човек Божији. Био је човек Божији, живео је Богом, мислио Богом, браћо и сестре, волео Бога и био човек достојан Бога. Како је то дивно, када можемо за некога да кажемо да је он достојан Бога. А које је човек достојан Бога, браћо и сестре? Које је тај човек? Онај који уствари верује у Бога, који живи по тој вери и који мисли о Богу. А мислити о Богу, то је највећа мисао и највећа брига достојна правог човека Бога. Јер када мислимо о Богу, ми онда и чинимо све оно што је Божије. Ако чинимо све оно што је Божије, ми се на првом месту уздржавамо од греха. Јер Бог греха не учини, нити се, каже, нађе превара устима његовим. А браћо и сестре, Божије је подједнако да волимо и Бога и човека. А када волимо Бога и човека, ми смо у ствари испуњени свим хришћанским врлинама, ми смо испуњени свим Јеванђелским блаженствима, и на таког човека се управо односи и ово данашње Јеванђеље које смо чули и које нам говори о блаженствима.
То су нове заповести Божије Христове, браћо и сестре. И онај који заиста се труди колико толико да испуни ове заповести блаженства, он је заиста блажен човек, он је смирен човек, он је кротак човек, он је, браћо и сестре, праведан човек, он је у ствари поштен човек. А поштеном човеку не приличи ништа оно што је непоштено.
И заиста, браћо и сестре, такав човек све лако подноси у своме животу. Све, шта год наиђе на њега. И радост, и туга, и болест, и патња, све он то лако подноси, јер подноси са смиреношћу, подноси са кротошћу, и онда такав човек и када га је исмевају, када га клевећу, када га руже, када га опањкавају, како имамо и ту реч, јер тако, он то све, браћо и сестре, лако подноси. У једном од ових блаженстава, који смо чули сада у прочитаном Јеванђељу, тамо се каже: „Благо онима који плачу, јер ће се утешити“. Како да буде човек блажен, а плаче? То је велико блаженство, браћо и сестре, када ми плачемо због грехова својих. Када плачемо што смо увредили и повредили онога који нас највише воли, а то је Бог. И заиста, браћо и сестре, када каже, они ће се насмејати, чему ће се они смејати? Смејаће се, такви људи који ће се уствари радовати у Царству Небескому. Значи, ако су овде плакали због било чега, али су све подносили Бога ради, и ради спасења своје душе, такви ће да се смеју у радости, браћо и сестре. У радости. Иако имамо више врста плача, имамо више и врста радости. Али радост је најважнија и највећа, она која је у Господу, и она која долази од Господа. Да је то тако, заиста нам потрђује свети Апостол Павле, када говори нам о тој духовној радости, он каже: „Радујте се у Господу. И опет каже, вели, радујте се“. Онај који се радује у Господу, он заиста поседује радост у себи. И то стално поседује ту радост. И то је другачија радост од ове наше свакодневне радости. Данас, овог тренутка се радујемо, веселимо се. После малте не пар минута почнемо да тугујемо. Зашто? Зато што је људска радост, браћо и сестре, није тако стабилна. И зато Апостол Павле нам каже да се радујемо у Господу. А кад се радујемо у Господу, онда се радујемо сваком човеку. Онда се радујемо сваком ближњем човеку. Радујемо се, јер знамо да је тај наш ближњи, да је тај други човек, икона Божија. Слика Божија. И зато се радујемо што у том другом човеку, видевши његов лик, видимо лик Божији. А да би човек имао лик Божији у себи, он заиста, као што рекох, треба да живи Богом. Браћо и сестре, зато треба потрудимо се да нам Бог буде све у животу, да нам Христос буде све. А да би Он нама био све, треба да учинимо Спаситеља душом своје душе, браћо и сестре. Да сместимо Спаситеља у своју душу. Да га учинимо, кажем, душом своје душе, да учинимо живот свој, животом Христовим.
Како Христос постаје у човеку све, браћо и сестре? Како? Тако што је Христос дао себе за нас. Пролио је крв своју за нас. Све трпео и невоље, и патње, и грдње, и пљување, и распеће. Све трпео ради нас. И зато, браћо и сестре, треба да знамо да је Он, управо Христос, који је све поднео ради нас и ради нашега спасења, да Он уствари, воли свакога од нас и жели, браћо и сестре, да се ми сви спасемо. Бог то жели. Само треба ми да желимо. А пожелети не можемо, ако се не потрудимо. Не можемо. Ми ћемо то само осетити онолико колико имамо вере у себе, колико верујемо у Христа, браћо и сестре, и колико ту своју веру претварамо у дела. Дакле, сваки човек, браћо и сестре, жели да буде благодаран. А хоћемо ли благодарност, онда Господ наш Исус, Христос нам опет одговара и каже: „Па Ја сам та благодарност“. И зато је човеково најважније на првом месту, и пре молитве, и пре свега да благодари Богу. Да заблагодари Богу. А кад заблагодаримо Богу, и како треба, онда ћемо почети да се молимо, како треба. Јер, ако не заблагодаримо Богу што смо јутро сванули живи браћо и сестре, па онда то нас подстиче на молитву, то нас подстиче на љубав, то нас подстиче на свако добро дело. Дакле, браћо и сестре, ако хоћемо мудрост, Христос каже: „Ја сам мудрост Божија“. Иако наша људска мудрост, није у сагласности, ако могу тако да кажем, са мудрошћу Божијом, онда наша мудрост пређе у лудост, браћо и сестре.
Онда, нас мудрост не приводи Богу, него нас одваја, зато што почињемо да мудрујемо собом. А мудрујемо са собом, кад почињемо да мислимо о себи много високо. Кад утувимо што бисмо рекли у главу: „Па ја сам добар, ја сам паметан, ја сам поштен, ја сам чист, и све о себе говоримо нај, нај, да смо нај, а у ствари нисмо ушли у себе“. Нисмо ушли у то срце своје, где се тамо води борба, борба о добру и о злу. И ако нисмо ушли, браћо и сестре, у своје срце, онда заиста ми не познајемо себе. Ми само себе гледамо спољашњости. Па, нажалост, и друге гледамо најчешће спољашњости. Па тако и процењујемо човека. Није човек оно што је спољашње само. Није човек оно само што носи одело, него оно што носи у себи. И зато ако носи Бога у себи, он носи све. Онда носи и другога, носи цео свет у себи, браћо и сестре. Њему онда не смета цео свет. И цео свет сместа у себе. А кад нема Бога у себи, њему смета сваки други човек. Дакле, браћо и сестре, ако хоћемо, на пример, утеху, а хоћемо, јел то желимо да нас неко утеши увек, Христос каже: „Па ја сам највећа утеха“. Зато је Он и рекао, дођите сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Нико нас не може тако одморити као Бог. А како нас то Бог одмара? Па тако, браћо и сестре, што смо ми пришли Богу и казали: „Господе, кајем се за своје грехе“. Па кажем: „Господе, узми моје грехе“. А Он је узео наше греке и приковао на Крсту. А кад је узео наше грехе, Он нас и ослободио греха, а кад смо ослобођени од греха, онда смо ми у правом смислу и одморни људи. Јер грех замара човека. Грех је терет човеку. Грех, браћо и сестре, је оно што човека вуче доле. Вуче га у земљу. А када се очисти од греха, он уздиже се горе. Докле се уздиже? До пуноће раста Христовога, како се каже у Јеванђељу. Ето, браћо и сестре, све је ово чинио и тако живео свети Арсеније, кога данас прослављамо. А зато потрудимо се колико можемо. Колико имамо наше људске снаге. Ако немамо довољно људске снаге, ако ћемо да се трудимо, Бог ће нам дометнути снаге, браћо и сестре, да и ми живимо тако, и да и ми призивамо Бога у помоћ. Али када призивамо Бога у помоћ, онда ћемо се и обраћати молитвама светом Арсенију, да нас он својим молитвама, браћо и сестре, представља пред Богом. Да се он моли за нас, јер молитва, каже праведника, значи много, браћо и сестре. Зато нас стално Јеванђеље, Црква, Свети оци, стално нас опомињу да се молимо, јер онај који се моли, тај разговара са Богом. То је оно што кажу Свети оци, да је молитва побожан, разговор душе са Богом. А онај који разговара са Богом, он пази и на своје речи, он пази и на своје мисли, он пази и на своја дела. Нека нас молитве светог Арсенија заиста пред Богом представљају и нека нам помогне да и ми живимо честитим и поштеним и Јеванђелским животом управо како је живео Свети Арсеније.
Бог вас благословио“.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Високопреосвећени је причестио верни народ освећеним евхаристијским приносима, Часним Телом и Крвљу Господњом.
ђакон Александар Ђорђевић
