У петак, 7. новембра 2025. године, када се наша Света Црква сећа светих мученика Маркијана и Мартирија, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног јеванђелског зачала Високопреосвећени Митрополит се обратио беседом сабраном народу рекавши:
“Браћо и сестре,
Свети апостол Павле, у мало пре прочитаном Апостолу, говори нам о благодати Божијој. Говори нам, у ствари, о дару благодати Божије, и зато он каже: „Свакоме се од нас даде благодат по мери дара Христовога.“ Ми све у животу, браћо и сестре, добијамо по мери наше вере. И Бог зна колико коме шта даје. Као што смо чули у оном јеванђељском штиву, где је Господ једном дао један таланат, другоме два, а трећем пет и тако даље. Дакле, Бог нам даје дарове Духа Светога онолико колико верујемо у Њега — и колико можемо да носимо, или боље речено, да умножимо те дарове које нам Бог даје. Бог нам не даје дарове, браћо и сестре, да бисмо их користили само за себе, у смислу личног спасења, него нам их даје и за наше спасење, али и да бисмо те дарове Божије умножавали и делили другима. Човек који је себичан, саможив, који мисли само на себе, тај не помишља да некоме нешто подели, да некоме помогне. А човек који ништа не даје другима — верујте, он ништа добро не прима ни од Бога. Такав човек слуша онога другога, нечастивог, који му шапуће: „Буди себичан, буди горд, буди сујетан, немој да будеш смирен, немој да будеш човеколјубив.“ Тако делује она зла сила која не жели Бога, браћо и сестре. Данашњи апостол Павле нам у овом прочитаном Апостолу каже да примамо дарове Духа Светога по мери вере наше. А шта је у ствари дар Христов? Дар Христов је све оно што је Господ Христос као Богочовек дао свету — да се свет спасава, јер се ми спасавамо даром Божијим. Ми се спасавамо благодаћу Божијом. Христос је донео свету силу божанства, да би људи, браћо и сестре, могли да учествују у пуноћи Божијој. А човек учествује у пуноћи Божијој онда када живи Богом, када живи Јеванђељем. Када човек живи Богом и Јеванђељем, он себе испуњује Богом. А кад је човек испуњен Богом, онда у њему нема празнине коју би нечастиви могао искористити да се увуче у њега. Зато треба да испунимо и срце и душу и цело своје биће, браћо и сестре, да бисмо осетили како се у нашој души излива, како кажу свети оци, умилење — и тада човек осећа присуство Бога у себи. Ово, браћо и сестре, јесте откривење Божије за саборно живљење у Цркви Христовој. Саборно значи — заједничко живљење. Не појединачно, не да се издвајамо из заједнице, него да прихватимо заједницу, да прихватимо свога ближњег, ма какав био — и грешан и праведан — и да се молимо за њега. То значи да се молимо за заједницу, како би се и заједница молила за нас. Зато је Господ и рекао: „Где су двоје или троје сабрани у име Моје, онде сам и Ја међу њима.“ Дакле, браћо и сестре, човек се сам не спасава, нити може сам да се спасе. Он се спасава кроз Цркву, кроз ту заједницу. И спасава се благодаћу Божијом. А шта је благодат Божија, браћо и сестре? То је Христос. Благодат Божија — то је Његова сила, коју прима човек који верује у име Исуса Христа и који је крштен у Њему. Ми благодат примамо на крштењу, али и обнављамо је у себи кроз свете тајне и врлине. Ми благодат обнављамо у себи када читамо Свето писмо, Јеванђеље и трудимо се да живимо по њему. Ми благодат у себи усавршавамо када, браћо и сестре, осећамо Бога као део себе. А ко прима ту благодат Божију? Прима је онај који је чистога срца — кога та благодат чисти, освећује, просвећује, просветљава и снажи у борби са злом. Ако човек не чини добро у своме животу, њиме ће овладати зло. И та благодат Божија, браћо и сестре, теши нас и снажи у свим нашим искушењима, у невољама, у болестима. Благодат нас храбри и подиже. Она помаже да задобијемо вечне вредности које Бог даје својим изабраницима. А ко су Божији изабраници? То су они који верују у Бога и следују Га. Они који се нису оглушили о позив Божији, о којем Христос каже:
„Узмите, једите — ово је тело Моје; узмите, пијте — ово је крв Моја.“ То је позив Божији, браћо и сестре. Ако се не оглушујемо о тај позив, ми смо са Христом. Али ако га занемарујемо, онда нисмо са Њим. Можемо ми говорити: „Ја верујем“, али ако не потврдимо ту заједницу кроз свето причешће и литургију — вера нам остаје празна. Литургија се не служи само за једног човека, него за целу заједницу. И она се служи управо ради причешћа. Неко ће рећи: „Нисам достојан да се причешћујем често.“ Истина је — нико није достојан. То и свештеници читају у молитви у олтару: „Нико није достојан да приђе или да служи Теби, Царе славе…“ Али верујемо у благодат Божију, која нас чисти, укрепљује и оснажује, да бисмо се макар коснули те светиње — Свете литургије, браћо и сестре. Ево, навешћу неколико примера. Ако је, на пример, неко био горд, себичан, зао, завидљив — па је постао благ, смирен и самопрегоран ради славе Божије и добробити ближњих — њему је, значи, благодат помогла да се промени и преобрати. Ако је неко према свима благонаклон, целомудрен и попустљив, то се десило силом благодати Божије. Зато апостол Павле, када је заиста почео да живи благодаћу Божијом, рекао је: „Не живим више ја, него Христос живи у мени.“ Дакле, браћо и сестре, ако је неко био неверујући, а постао верујући — то се догодило снагом благодати Божије.
Јер можемо ми да се трудимо и треба да се трудимо, али ако на тај труд не призовемо благодат Божију, труд нам је бесплодан. А када на труд свој призовемо благодат Божију, значи када призовемо Христа, онда смо заиста са Христом. Ако је, на пример, неко био среброљубац и немилостив према сиромашнима, а у дубини душе се покајао и постао некористољубив, искрен, дарежљив и сажаљив — то није од њега самога, него од благодати Христове. Ми често приписујемо себи заслуге, па мислимо: „Ја то могу, ја сам тај што је успео.“ Али у народу се каже: „И ја могу, и коњ може — али ако Бог не да, све је узалуд.“ А Бог нам је дао благодат да живимо у благодати. А живети у благодати значи — живети у Христу, у Цркви, по заповестима Христовим и по светом Јеванђељу. Или, ако је неко био неумерен у храни и пићу, па постао уздржљив — и то се догодило помоћу благодати Духа Светога, како каже свети Јован Кронштатски. Ми, браћо и сестре, не можемо се ослободити ниједног порока сами од себе, него само по благодати Божијој. Ако под утицајем благодати Божије осетиш дубок мир и тиху, блажену радост у молитви — онда пажљиво чувај тај дар Божији. Благодат Божија, дар Божији, као најосетљивији цвет — ако га негујемо пажљиво, цветаће; ако будемо груби, увенуће и неће донети плод. Дакле, браћо и сестре, божанска благодат Духа Светога је веома нежна, кажу свети оци — врло утанчана. И одмах се удаљава из душе ако човек изгуби страхопоштовање и пажњу према њој. Благодат Божија је као огњени жар који оплемењује човека, али га не спаљује.
Земаљска ватра спаљује, али божанска благодат загрева и снажи човека, даје му веру и моћ да истраје у животу. Зато треба да имамо страхопоштовање и пажњу према благодати Божијој, коју смо, као што рекох, добили најпре на крштењу, а задобијамо је сваки пут када чинимо добро — нарочито кроз свете тајне и врлине. Ми се светим тајнама спасавамо, ми се светим врлинама спасавамо.
А када се благодат Божија, браћо, измакне из душе наше, онда је душа препуштена самој себи — и тада на њу навале страсти и нечастиве силе, као зверови који растржу човека. Ако се, на пример, превише вежеш за неку пролазну ствар, благодат ће одступити од тебе. Везао си се за нешто што је пропадљиво, а тиме си се одрешио од Христа. Позив апостола Павла — „Испуните се Духом“ — значи, браћо и сестре, позив на подвиг који се помаже деловањем благодати Божије. Да ли је у нашој моћи да се испунимо духом света? Јесте — онда када желимо спасење, када желимо да чинимо добро и да очистимо душу своју. Тада ништа не стоји на путу да се у нас настани благодат Божија. Браћо и сестре, у благодати се или напредује или назадује — трећега нема. Но, милостив је Бог: и када нас због наших грехова благодат напусти, ако се покајемо и замолимо Га, Он нам је поново даје. А када се благодат врати, она нас крепи, снажи, не да нам да потонемо у очајање — ма шта нас у животу снашло. Благодат Духа Светога испуњава срце наше. Она је, браћо и сестре, Божији дар — не наш. То је дар Духа који омогућава спасење и духовни раст, за који апостол Павле каже: „Да се усавршавамо до мере раста висине Христове.“
Нека у нама, браћо и сестре, живи благодат Божија — и победићемо сва искушења. Победићемо онда када победимо себе. А најтеже је победити себе. Човек може да победи другога, може и војску, може брдо да помери — али ако не победи себе, ништа није победио. Зато се молимо Христу Богу да у нама не престане благодат Божија. Јер благодат Божија — то је сам Христос. Ми благодаћу живимо, благодаћу се спасавамо. Зато на сваком богослужењу, нарочито на литургији, чујемо: „Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом.“ Чуваће нас благодат, браћо и сестре, ако ми, хришћанским и јеванђелским животом, чувамо ту благодат у себи.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Високопреосвећени Митрополит је поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
