У понедељак двадесет и други по Духовима, када наша света Црква прославља светог Илариона Великог, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве у крагујевачком насељу Аеродром.
Митрополит Јован служио је свету архијерејску литургију са свештенством храма: протонамесник Браниславом Матићем, јерејем Иваном Антонијевићем и ђаконом Александром Ђорђевићем.
Чтецирали су: Никола Марковић и Владан Степовић.
После прочитаног Јеванђеља, Високопреосвећени се обратио верном народу надахнутом беседом:
“Свети Апостол Павле, у малопре прочитаном Апостолу, даје нам један диван савет. И заиста, ако би смо се придржавали тог његовог савета, онда би смо заиста били благословени. Онда би смо заиста схватили шта је тајна овога света и тајна онога. И онда би смо заиста, ако би примењивали овај савет, дошли у спасење. А савет Апостола Павла, који малопре изрекао, каже «Ко шкрто сеје, шкрто ће да жање. А ко са благословом сеје, са благословом ће и да жање». То је закон, браћо и сестре, људског живота. И људска природа не може ван његових, ван тих оквира тога закона, али све зависи од нас. Ако смо тврда и камена срца, шта може узрастати на том камену? Ништа. Хладно. На хладно не може ништа да расте. И зато осетимо се шта је било са оним Јеванђелским семеном, које пало на камен.
А о томе смо јуче читали и Јеванђеље. Дакле, кад је срце човеково скамењено, онда срце није отворено. Оно је скамењено и у њега не може да уђе ништа што је добро, а на првом месту не може да уђе Бог.
Дакле, тако и тврдо срце шта сеје у себе у своме животу, браће и сестре? Шта тако скамењено срце сеје неосетљивост, грубост, сеје себичност, сеје саможивост, сеје само оно што човек мисли да је исправно. Нимало да се смири и да послуша Јеванђеље, али зато све што сејемо у овоме животу, што дајемо у овоме животу, то ћемо, браће и сестре, на дан Страшног Суда Божијега и пожњети. Свакоме ће се дати оно што је посео за живота овде на земљи. И то је, браће и сестре, праведно, пред сваком, како бих рекао, нормалном савешћу и људском и анђелском. Дакле, ако благе душе и радосна срца сејемо у свом животу Јеванђелска добра дела, ако сејемо и Јеванђелске речи, и Јеванђелске врлине, али, на првом месту, ако живимо Јеванђелским врлинама и ако живимо, браће и сестре, Јеванђелском науком, онда ће кроз наше биће, како кажу свети оци, струјати неисказани благослов и радост. Таква радост, такав благослов, коју заиста човек не може да опише ни речима, нити језик то може у потпуности, браћо и сестре, да објасни. Зато и када милостињу чинимо, да то осећамо као благослов Божији, којим нас Бог благословио, да можемо, браће и сестре, и другима давати. Зато свако Јеванђелско дело добро, које чинимо другима, треба, браће и сестре, за нас, понављам, да буде радост. Човек када дели, када даје другоме, ако то даје са радошћу, онда и душа, и тело његово, имаће користи.
Зато и када милостињу чинимо, да то осећамо као благослов Божији, којим нас Бог благословио, да можемо, браће и сестре, и другима давати. Зато свако Јеванђелско дело добро, које чинимо другима, треба, браће и сестре, за нас, понављам, да буде радост. Човек када дели, када даје другоме, ако то даје са радошћу, онда ће имати и душа, и тело његово, имати користи, да тако кажем. Дакле, браћо и сестре, отуда свако Јеванђелско осећање, свака Јеванђелска мисао, зрачиће радошћу у човеку. Е, управо су тако чинили светитељи, јер они су, све што су имали, сматрали да то није њихово, него да је Божије, и зато су радосно делили другима. Ако читамо Дела апостолска, ми ћемо видети како су први хришћани, браћо и сестре, све што су имали, нису говорили ово је моје, ово је твоје, него су говорили ово је наше. А зашто су тако говорили? Управо зато, браће и сестре, што су имали једну душу и једно срце, што су дисали не само за себе, него и за другога, што су радили не само за себе, него што су радили и за другога. А да би имали ту радост, када делимо другима, потребно је, браћо и сестре, да се у наше срце усели благодат Божија. А благодат Божија, то је сам Господ наш Исус Христос.
А да би добили благодат од Бога, потребно је, браће и сестре, да покажемо шта? Да покажемо веру, да живимо веру, да покажемо љубав, да живимо љубављу, да покажемо наду, браћо и сестре, у Бога. Јер све нам је џаба, ако чинимо било и добро, ако то не чинимо Бога ради, ако не чинимо то из ове три врлине, вере, наде и љубави, онда и то што делимо, онда ћемо казати, не делим ја то што ми је Бог дао, него зато што сам ја, ја то зарадио, ја то допринео. Човек се труди у животу, браћо и сестре, да, например, посеје жито, и чека када ће то жито да узрасте, да би га пожњео, да би самлео, да би направио хлеб, да би се нахранио. Значи, човек даје од себе, али, ако Бог не да, онда је тај наш труд узалудан. Али зато, када човек сарађује са Богом, онда му Бог и даје. Само што смо ми људи често незадовољни, па мислимо, мени је Бог дао мање, него што је дао другоме.
А Бог то чини и зато, браће и сестре, што Он нас боље познаје, него што ми сами себе познајемо. Зато што Бог, браће и сестре, зна наше моћи. Не ће Он да товари на нас оно што не можемо да носимо. Зато, човек треба стално, браће и сестре, да чини добро и да се не улени. Да чини оно што може и колико може, али не сме ништа мање да чини од онога што може.
Да је Бог тај који нам даје моћи, који нам даје снаге, који нам води и руководи браћо и сестре. Зато, ако покажемо ли ово троје веру, наду и љубав, Бог ће нам зато узвратити изобилно благодаћу која ће нас оспособити за сва Јеванђелска дела и добродетељи, благодати Божијој, браћо и сестре, неће бити краја само ако покажемо добру вољу.
То од нас Бог тражи. Да имамо вољу и жељу да будемо бољи. Да имамо вољу и жељу да се спасемо.
Да имамо вољу и жељу да, браћо и сестре, да се мењамо, да се кајемо, да се преображавамо. Зато, браћо и сестре, ако чинимо добро не само за себе и за друге, а треба то више да чинимо за друге него за себе. Е тада нас Бог највише воли. Кад чиним за другога више него што чиним за себе. Јер када чиним дело за другога, ја се онда ослобађам себе. Како то? Па ослобађам се своје себичност. Ослобађам се своје саможивост. Ослобађам се своје, опростите што ћу рећи, тврдоглавости. Ослoбaђам се самога себе.
Испражњујем себе да би у себи, браћо и сестре, направио место за Бога, за оно што је добро, за оно што је честито, за оно што је ваљано. И зато, кад је о питању то давање себе другима, треба да се стално сетимо оних рећи, Писма које каже: „Просу даде сиромасима, правда његова остаје до века“. Бог је, браћо и сестре, дарежљиво и изобилно просуо сва божанска богатства своја у душама нашим. Он сеје своје семе и данас. Само је питање, да ли чувамо то семе Божје у себи? Или га препуштамо, онако као оно што је пало поред пута, па птице га једу, или оно што је пало у трње, зарасло, и семе не доноси плода. А где, браћо и сестре, када Бог све то сеје по нашима душама, а где леже сва божанска небеска блага просута? Где? У Цркви Христовој. Јер је Црква Тело Христово. Ко је, браћо и сестре, сиромах? Кад каже Просу даде сиромасима. Ко је сиромах? Сви су сиромаси. Сваки је човек сиромах без Бога. Сви су сиромаси. Спаситељ по целом свету непрестано просипа божанска блага и ма колико се трошила његова блага, она су непотрошива. Зато ми на литургији кад кажемо, кад раздробљавамо Агнец, Он се, каже, троши, али се не истрошава. Он је увек исти, Он увек је тај Који обнавља. И заиста једино ново под Сунцем јесте Господ наш Исус Христос. И заиста, браћо и сестре, ма колико се трошила његова блага, она су непотрошива, јер у свима њима, тим благима и кроз све њих живи правда Божија, која остаје вечно. Бог је љубав, а љубав све воли, али Бог је и правда.
И уколико више човек просипа од Христовог благодатног богатства, што му је дато у души, утолико му оно више остаје. Дели се, а не раздељује, браћо и сестре. То је важно, јер га свеблаги Господ све више умножава у трудољубивој и милосрдној души човековој. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да не будемо шкрти, првенствено за своје спасење, да не будемо шкрти, да дамо онима којима је потребно нешто дати. Јер ако дајемо, добићемо. Ако не дајемо, нећемо добити. Да, па зато што нисмо заслужили. Дај, добићеш. Не дај, нећеш добити. Зато да се молимо, Господу Богу, да браћо и сестре у свом животу сејемо само оно што је добро. Да сејемо, браћо и сестре, врлине. Да сејемо, браћо и сестре, односно да чувамо семе Христово, то јест Његову науку, која треба да у нама узраста. Јер ако семе, божанско, у нама узраста, онда ће све у нама узрастати. Онда ће у нашој породици, наша породица ће узрастати, браћо и сестре. Али ако не узраста семе, божије, у нама, ништа у нама неће бити добро, ништа неће бити благословено. Зато да чинимо добра, како каже Апостол Павле, добро чините да вам се не досади. Добра, никада много. Никада много. Никада много љубави, никада много вере, никада много наде, никада много смирења. Али да би све те врлине задобили, заиста треба да нам Христос буде центар нашега живота, да нам Јеванђеље буде наше огледало, да се у њему огледамо и да кроз Јеванђеље видимо какви јесмо. Ово што ми можемо себе да улепшавамо, увеличавамо, ако читаш Јеванђеље са разумевањем, са вером, онда ћеш заиста видити себе изнутра какав си. Ако човек не сагледа себе изнутра, ово што споља себе гледа и што себе споља прилагођава овоме и ономе, то није за спасење. Саберимо се у себе, саберимо свој ум, онако и како певамо у цркви, да не будемо расејани, а у цркви певамо па кажемо «Расејани мој ум сабери Господе». Расејан човек, а то је онај човек који све хоће. Хоће да учи друге, али себе да научи. Расејан човек је подељен човек. Расцепљен човек, браћо и сестре. Зато да се сабирамо у Христу, да се сабирамо у Цркви Његовој.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
У наставку свете литургије Његово Високопреосвештенство Митрополит Јован причестио је верни народ и поделио је иконице као знак заједничког молитвеног сабрања.
Ђакон Александар Ђорђевић
