У четвртак 30. октобра 2025. године, Његово Високопресвештенство Митрополит шумадијски Г. Јован служио је Свету Литургију у храму Старој Цркви у Крагујевцу уз саслужење братства овога светога храма.
Беседом се верном народу обратио Високопреосвећени Митрополит Јован, рекавши:
„Свако од нас доживљава радост на свој начин. Поготово кад је у питању радост у Господу, кад је у питању духовна радост, то све зависи од наше вере у Бога и наше односа према Богу и према ближњима. Радост је заиста једно дивно стање, али када знамо чему треба да се радујемо највише. Наша највећа радост треба да буде наш сусрет са Богом, наш доживљај Бога у нама. Људи доживљавају радост и схватају радост у неким стварима, у неком богатству, у много што шта да не набрајам, али заиста, браћо и сестре, једина и права радост јесте у Господу. И о тој радости управо нам говори прочитани Апостол овде. Апостол Павле каже да би нам и ова земаљска радост и наша телесна радост била права радост, треба да се радујемо у Господу. И зато он каже радујте се у Господу и опет велим радујте се. Јер кад човек има Бога у себе, он је заиста најсрећнији и најрадоснији човек. Онда га та радост чува да не падне у очај, да не изгуби наду, без обзира у каквом стању се нашао у овом земаљском животу. И зато апостол Павле и у данашњем Апостолу нам поручује да се радујемо у Господу и да у ствари праве радости нема ван Господа. Јер нема другога човека на свету који нас може обрадовати и који нас је обрадовао као што нас је обрадовао Господ наш Исус Христос. Кад нас је Господ обрадовао, браћо и сестре? Кад је дошао у овај свет, кад се родио, кад је сишао у овај свет, кад је донео љубав, веру, наду, кад је донео победу над смрћу, над грехом, над злом. И заиста, може ли бити веће радости од те радости коју нам је Господ дао и који нас је обрадовао. Јер све што је Господ Христос учинио за нас, учинио је да би смо се ми радовали у Њему.
Да би се човек радовао Богу, он стално треба да ишчекује Бога, да доживљава Бога. Зато је, браћо и сестре, он и дао себе за нас, да би смо се ми радовали. А кад човек има Бога у себе, понављам, он има ту радост, а кад има ту радост у себе, божанску радост, онда заиста нема те туге и невоље које га могу снаћи у животу, а да он постане очајан. Дакле, он нам је донео радост, дошао је да нас спасе, да нас избави од греха и смрти. А опет има ли веће радости. Ми, људи, дужни смо да један другога обрадујемо. И то је много лепо, то је људско, то је хришћанско, то је Јеванђелско. Али нас, понављам, нико не може обрадовати као што нас радује Господ наш Исус Христос. Па зар то заиста није највећа радост? Радовати се у Господу, знати, живети у Господу. Живети са Господом. Доживљавати га као свог највећег пријатеља. А он јесте наш највећи пријатељ. Он је пријатељ управо зато што нас воли. И што нас је заволео пре он нас, него што смо ми заволели Њега. Замислите, на пример, човека који је осуђен на вечну робију. Какво је његово стање? Ако нема Бога, ако нема вере, биће му још мучније такво стање без Бога, него стање што тамо лежи у затвору. Али замислите таквог човека који је осуђен, као што рекох, на вечну робију, а да дође неко да му каже, човече, од данас те ослобађам. Ослобођен си робије.
Па има ли веће радости у тог човека? Нема. За тог човека веће радости нема. А човек је најрадоснији кад се ослобађа од себе. Кад се ослобађа, оно што често говорим, од своје сујете, од своје гордости, од своје злобе, од своје пакости, од своје нарцисоидности. Због свега тога ми, хришћани, сада знамо, браћо и сестре, шта је у нашем свету једина вредност, или како је то често говорио свети отац Јустин Ћелијски, шта је све вредност и радост, је управо Господ наш Исус Христос. На њега кад положимо тугу своју, невоље своје, патње своје, он ће узети. Он узима, кад треба да му их предамо. Али како да је предамо? Не да кажемо, е Боже, брини се ти за моје, шта ја знам, несташлуке и за моје поступке, а ја не морам да се бринем. Не, предати Господу и невоље, и муке, то значи предати себе.
А он све на то позива, оним речима, када каже, дођите сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити. Ето, нико нас не може тако одморити од тога, то што нас одмара Господ наш Исус Христос. И наставља Господ и каже, узмите јарам свој на себе и научите се од мене, ја сам ја Кротак и смирен срцем, и наћи ће те покој, наћи ће те смирај души својој, наћи ће те у свари радост. А шта је, који је то јарам, господи, браћо и сестре? То је наука његова, која нам служи да не скренемо са пута. Зашта служи онај јарам за волове? Па кад иду да иду заједно, да не мора да иде један тамо, један овамо. И зато је наш кодекс треба да буде Јеванђеље. Наш оријентир, наш смисао нашега живота, браћо и сестре. Дакле, нико нас не може, рекох, обрадовати и утешити, као што нас он теши. Јер нас он стално позива да приђемо к њему. А њему не можемо да приђемо, ако се не одрекнемо себе. А то није лако. Како да се одрекнем, кад волим гордост, кад волим сујету, волим да се надимам, волим да се исказујем и показујем над другима и пред другима, није се лако одрећи. Али док се не одрекнемо тога, и не узмемо тај свој крст, како нам Господ каже, и не пођемо са њим, Све ове радости земаљске које имамо су краткотрајне, браћо и сестре. Али кад узмемо крст његов, односно свој и понесемо га онако, као што га он носио свој крст за цео род људски, и ако изнесемо тај свој крст на Голготу, то значи да ћемо ући у васкрсење. Али, господ нам је казао да не можемо ни свој крст да носимо без клецања у живот. Сам Господ је клецао, браћо и сестре. Није он клецао што није имао моћ и снагу, он је Бог. Али је он и човек. Клецала људска природа у њему која је била. Али она божанска га крепила, као што га и крепила и кад су га прикивали на крст. Дакле, браћо и сестре, највећа радост за човека, када је уплакан, кад је дужан, кад му неко обрише сузу, и каже, не плачи, немој да се плашиш, ја сам поред тебе, ја ћу ти помоћи. Али не можемо ни човеку прићи без смирења, као што не можемо ни Богу да приђемо без смирења, браћо и сестре. Дакле, нико нас не може расположити, нико нас не може духовно оживети, као што нас оживљава Господ наш Исус Христос. Зато је потребно да будемо са Њим, не повремено, не само онда када нас снађу невоље, него увек да будемо на Његовом путу. А једино Његов пут нас води у живот вечни. А живот вечни шта је друго, него радост. Радост са Господом.
Ван Богочовека Христа, човек стално лута. И не само што лута, него, како би рекао наш народ, он и тумара по тами небића. Запада, да највише у разне провалије и сурвава се у поноре небића. Адам, први човек, док је био са Богом, док је слушао Бога, док је гледао Бога, лицем, очима својим лицем, лицем гледао, он је био у бићу, али кад је од гордости окренуо, да тако кажем, леђа Богу, али Бог није окренуо леђа према њему, ни према нама, е онда је он сам себе претворио у небиће. Али долази Господ наш Исус Христос, да нас опет из тог небића врати у биће и вратио нас је. Али човек, због својих поступака, често опет запада у небиће. Али је благослов Божији и радост за све нас, што кад се вратимо Богу, кад се покајемо, кад се смиримо, ми поново задобијамо биће, браћо и сестре. Дакле, ван Богочовека Христа, кажем, човек стално лута. Стално лута. И не обратили се вером у Господа Исуса Христа. Он пропада и тада човек тек онда види да нема зашта да се ухвати. Он се онда хвата за маглу. А док има Христа у себе, он зна да Христос неће дозволити да ми пропаднемо, ако не изгубимо веру. И ако тражимо Његову руку, да нас он избави из наших сопствених пропасти. Зато нам свети Апостол Павле и каже, да цео пут хришћанина, то је пут спасења, и ако води кроз страдања, то је живот земаљски, и ако је заливан страдањима и невољама, човеков је пут и човек је заливен радошћу, и то радошћу у Господу. Ако знамо да се радујемо Господу, онда ћемо знати да се радујемо и ономе који је поред нас. И обратно. Дакле, једино тој радости људској нема краја.
Зато, будимо у Господу. Радујемо се у Господу. Радујемо се што нам је Бог даровао све да можемо да се спасемо. А шта нам је Бог даровао? На првом месту себе. Е, па кад је Бог дао себе за нас, дајмо нешто и ми мало за свога Бога да тако кажем. Немојмо мислити у моћи сам, у снази сам, у неком сам положај, у неком сам звању. Јер то те неће спасти ни тебе ни мене. Спасиће нас само живот у Богу и живот у Богу. Спасиће нас, браћо и сестре, радост у Богу и радост са Богом.“
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије и причешћа верног народа, Митрополит Јован је присутнима поделио иконице и свој Архијерејски благослов.
