Дана 29. октобра лета Господњег 2025. Светог мученика Лонгина, Његово високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован началствовао је свештеним евхаристијским сабрањем у крагујевачком насељу Бресница у храму Светог Јоаникија Девичког.
Архијереју су саслуживали протојереј Саша Антонијевић, јереј Милош Ђурић и ђакон Александар Ђорђевић.
Чтецирали су Александар Цалић и Стефан Радисављевић, док је за певницом био отац Драгослав Милован.
Митрополит шумадијски се обратио сакупљеном народу након прочитаног Јеванђеља:
“Помаже Бог, браћо и сестре.
Данас наша Црква прославља Светог мученика Лонгина, капетана. Свети апостол јеванђелист Матеј, описујући страдање Господа нашега Исуса Христа, помиње овога Лонгина, који је са осталима био задужен да чува стражу, приликом распећа Христовога, али видимо да је он био постављен да чува стражу и када је Господ наш Исус Христос васкрсао из мртвих.
Овај мученик Лонгин био је сведок свих догађаја, који су се збили приликом распећа и васкрсења Христовог. Јеванђелист Матеј нам говори о тренутку, када је Христос издахнуо, да се земља потресла, да је Сунце помрачало, Месес изгубио своју светлост, гробови се отворили, мртви устајали. Када је Лонгин то све видео, он је видео да заиста праведник страда на крсту. Када се то све догодило, он је схватио да то није обичан човек, него спаситељ света и шта је он узвикнуо? “Заиста овај беше син Божији”. Пазите, Лонгин је био незнабожац, није он ни знао за Христа, није он веровао у Бога, али је он заиста на основу ових чуда, ових догађаја који су се збили, поверовао и исповедио Христа.
И како даље, описује његово житије, кад је видео да ће га ови, који су осудили Христа на распеће, убити, он се повукао у своје родно село и тамо био крштен од апостола. Наставио је да заиста сведочи Христа, да говори народу шта је он видео својим очима и на основу његове проповеди, многи повероваше у Христа Васкрслога.
Из овога свега можемо да извучемо једну велику поуку, а она је да је заиста смрт Христова, била чудотворна. Господ наш Исус Христос, својим васкрсењем, својом смрћу уништио је смрт. Та Христова смрт, она је отворила душе људске ка Богу. Отворила је тако што их је разбудила за оно што је Божије, за оно што је бесмртно, за оно што је вечно. Капетан Лонгин и његова стража видели су ту Парусију. Замислите, како је то изгледало. Земља, камење, отресли су се распећа Христовога, а човек остао тврђи од камена, упоран да не поверује у Христа. Овај капетан Лонгин је спознао, кад је исповедио, и казао: “Овај беше син Божији, заиста овај беше син Божији”, кроз те речи, Божију истину.
Ми у једној молитви, коју читамо на свакој литургији, кажемо да се, између осталог, молимо Господу, да нам он, у овоме веку, подари познање истине, а у будућем, да нам подари живот вечни. То је наша вера. Не вера само у овом времену, у ком живимо, него вера у загробни живот. У овим речима, садржано је све оно што је најбитније, оно што је најзначајније за људски живот, за човека, као биће створено по слици и прилици Божијој.
И кад то све човек зна, онда се запита, има ли ишта важније за човека, него да позна истину, још овде, у овоме свету. Ми истину не можемо да познамо без Христа. Јер је он једини могао да каже за себе: “Ја сам пут истина и живот”. То није могао да каже ниједан човек од стварања света. То неће моћи да каже, ни до краја света, ниједан човек за себе. Христос јесте, управо, тај пут наш, истина и живот. Ко не спозна Христа, он није на путу истине. Истина је једна, а то је Господ наш Исус Христос. Немају две истине. Људи измишљају истине. Они говоре: “Ово је истина, оно је истина”, а то нема никакве везе са истином, правом истином. Једна једина истина јесте сам Господ наш Исус Христос. Њега не можемо да спознамо ако немамо веру у Бога.
Вером усељавамо Бога у себе. Ако не сместимо Христа у себе, ако не живимо Христом, ми смо онда ван истине. Онда лажемо себе. Онај који спозна истину и Христа, он никад неће да се служи у животу своме лажи, он ће само да говори истину.
Онај који не зна шта је истина, или онај који има ону полу истину, ни истина ни неистина, што је најтеже за човека, он се не служи истином. Он измишља истину да би себе оправдао. “Спознајте истину и истина ће вас ослободити”, каже Христос.
Али истина је увек нападнута. И увек се добро напада, браћо и сестре. Зашто? А зато што ђаво неће добро. Ђаво неће мир. Он хоће немир. А човек који не живи у миру са Богом, он није у миру ни са самим собом, а ни са ближњима. И он тражи своје сараднике, да тако кажем. Које? Оне који су такође у немиру. Они су се саживели са немиром. Ако хоћете да видите какав је човек, погледајте само у каквом је окружењу. Које је његово окружење? Да ли они што су у истини или они што нису у истини?
Истина је у Цркви. А ви чујете и данас како се црква напада. А они опет кажу: “Ми, не нападамо Цркву, него оне који су у Цркви”. Да, ми који смо у Цркви, ми јесмо грешни. Али Црква није грешна. Зашто? Црква не може да буде грешна, јер њу не води човек. Њу води Дух Свети. Дух Свети не може да погреши. Али ми јесмо у Цркви, зато што знамо да је наша Црква духовна болница, а ваљда се свако од нас осећа грешно.
Нема човека без греха, је тако? Зато и долазимо, као што болесник иде у болницу да тражи лек, да му лекари препишу лек, тако и ми треба да тражимо тај лек у Цркви, а не ван Цркве. У Цркви постоје сви лекови, првенствено за духовно оздрављење, а кад човек духовно оздрави, онда и телесну болесу, па и ону неизлечиву, лакше подноси, јер има веру, има наду. Тад има веру, да и када умре, није све завршено. Него да тек настаје живот. У чему настаје живот? У истини. Другим речима, настаје живот у Богу.
Зато, браћо и сестре, будимо са Црквом, да би Црква била у нама. А Црква је тело Христово. То је Христос. Ти који нападају Цркву, они не служе Цркви. Али они служе Црквом. Зашто? Па зато што и они знају да је стуб Црква. Како ћеш да срушиш Цркву, заједницу, ако не срушиш стуб? Али тај стуб, то је Христос.
Ко год је ратовао са Црквом, никад рат није добио. Понављам, ми у Цркви смо грешни људи, али Црква није грешна. Није Црква ни Јованова, ни Петрова, ни Маркова, ни не знам ни ја чија, него Христова. Христос је победилац. Он ће да победи. Ако је наш живот у Богу, у Христу, онда је наш живот и у Цркви. Или би требало да буде у Цркви. Али зато нам треба да спознамо истину, да знамо да се молимо Богу да нам Бог помогне, да разлучимо шта је добро, а шта је зло, шта је истина, а шта лаж, шта је љубав, а шта мржња. Љубав се разликује од страсти. Познање истине, то значи познање смисла живота у овоме и у овоме свету. Познање најдубљих тајни овога света у коме се рађамо и у коме живимо. А изнад свега, то је познање у ствари онога који јесте истина, а то је Господ наш Исус Христос. Он даје истинитост свему што постоји. Познање онога кроз кога је све постало, што је постало. Без њега, ништа није постало. Познање онога који је једино могао, као што рекох, да каже: “Ја сам пут, истина и живот”.
Нама треба истина. Ми треба да живимо у истини, а не у обманама. Ђаво нас обмањује на разне начине. Он покушава прво, код човека, да му избаци праву веру. А кад у нама нестане вере, онда се у нама скупља невере, безверје, лаж и да не набрајам даље. Зато треба да живимо вером. Ко живи вером, он веру претвара у дела. Онај који истински верује, и онај који је истински у истини, никада неће да посегне на другога. А најмање ће посегнути на истину.
Зато да се молимо Господу, да се и ми кроз веру, као и овај капетан Лонгије, кога данас прослављамо, уверимо у истину, и да и ми кажемо: “Заиста овај беше син Божији”. Ми можемо исто на сваком кораку, и данас, да се уверимо у истину. Све што је постало, постало је Богом. Зато, нека нам Господ помогне, у овим смутним временима, која су увек била тешка за хришћанина, поготово за православног човека, али православни хришћани су знали, да ако су са Христом и Црквом, дочекаће победу.
Ако је Богу угодно нешто, то ће да заживи и то ће да живи. Ако Богу није угодно, не треба ни да заживи, не треба ни да живи. Зато да се молимо Богу да нам Бог помогне да схватимо, да зло добро донети не може. Ако си помислио зло другоме, или си учинио зло другоме, знај да си прво учинио зло себи, јер Христос каже у Јеванђељу: “Што не желиш себи, не ради другима”. Кад бисмо се те једне реченице придржавали, све би нам било другачије, све би нам било боље. Не би онда било мржње међу нама, не би било злобе, не би било пакости, не би било зависти. Онда не бисмо ни ми чинили другоме зло, а сваки од нас жели да му други учини добро, је л тако? Свако од нас то жели. Онда је то мени и теби позив, да ми први учинимо добро другоме.
Немојмо чекати да се сви други покају, па ћу ја на крају. Нека буде обрнуто. Покај се ти, па ћеш помоћи и другима да се покају. Спаси себе, како кажу Свети Оци, па ћеш спасити оне који су око тебе. Ако не спасаваш себе, онда ти не само што уништаваш духовно себе, него уништаваш и друге. Нећемо дати одговор за све. Ви чујете на сваком Богослужењу, како се молимо: “Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу твојом; Сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо!”
Како да се предамо Богу? Вером, али ватрено вером. А онда ће Бог промишљати о нама. Бог хоће да се сви спасу, и да сви дођу до познања истине. Нек да Бог да и ми останемо у истини.
Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
ђакон Стефан Јанковић
