У уторак, 28. октобра 2025. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог свештеномученица Лукијана и Преподобног Јефтимија, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Димитрија у крагујевачком насељу Сушица уз саслужење братства овога светога храма.
После прочитаног Јеванђеља Високопреосвећени владика се обратио верном народу беседом рекавши:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре,
Први човек Адам, када је престао да слуша Бога, када је по наговору ђавола уместо послушности узео за себе гордост, престао је да живи по вољи Божјој. Први човек се све више удаљавао од Бога. А зашто? Зато што је почео да живи по својој вољи, а не по вољи Божјој. И он је бежао од Бога, мислећи да може да Му побегне. И ми често тако мислимо — можемо овако, можемо онако. Тачно је, можемо и овако и онако, јер смо слободна бића. Можемо да живимо са Богом, а можемо и против Бога. То је наша слобода. Али треба једном да ставимо прст на чело, да размислимо и кажемо: “Чекај, куда ја то идем? Од кога се ја то удаљавам?” Јер човек, кад се удаљи од Бога, удаљава се и од себе, а не види да је одступио од самога себе. Сетимо се речи цара Давида који каже: “Господе, куда ћу да побегнем од Тебе? Ако одем на небо — Ти си тамо; ако сиђем под земљу — и тамо си Ти.” Не можемо побећи од Бога. Али човек, док лута, не види да је одступио од пута Божијег. Он себи направи свој пут, на свој начин. Неће да се прилагоди путу Божијем, него својој вољи. А ми, браћо и сестре, када живимо по својој вољи, можда нам буде и лепо у овоме животу — али то је само наизглед. Народ каже: “Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш.” Када човеку ослаби вера, онда му ослаби и љубав, и нада, и он више нема љубави ни према Богу, ни према ближњем, осим према себи. Тада губи и љубав према Цркви, јер мисли да Црква треба да се прилагоди њему, а не он Цркви. Наше хришћанско начело је: да служимо Цркви, а не да се Црквом служимо. И човек, када узме себе у своје руке, често не види да све више пада и тоне. Али имамо једну милост Божију — љубав Божију — која жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Колико год човек бежао од Бога, Бог је тај који први иде у сусрет човеку.
Само човек треба да провери себе, своју веру, и да се подсети Христових речи: “Господ неће да ико од нас погине, него да сви имају живот вечни”. Дакле, Бог је тај који први иде у сусрет човеку, а човек по својој слободи бира — хоће ли прихватити или одбацити вољу Божију. Но, браћо и сестре, воља Божија је једна и једина — по њој треба да живи и човек, и небо, и земља. Све створено треба да се покори тој вољи Божијој. Али гордост кад ухвати човека, он неће никоме да се поклони. Напротив, мисли да сви треба њему да се клањају. Тако је један човек у Цркви, који је имао благодат и дар Божији, када је отпадао, био мољен да се врати, да се покаје. Знате шта је рекао? “Цела Црква треба мени да тражи опроштај, а не ја њој”. И отишао је — својим путем. А заборавио је да је Бог тај који иде за човеком, зато што га воли. Бог нас је заволео пре него што смо ми Њега заволели. И из те љубави се родио — у утроби Пресвете Богородице. Бог — Творац неба и земље — смирио се ради спасења човека. То смирење Га је водило и на Голготу, јер преко Голготе се иде у Васкрсење, а из Васкрсења у Вазнесење. Зато, браћо и сестре, све док идемо за својом вољом, нећемо стићи до Бога.
Зато у молитви “Оче наш” молимо: “Да буде воља Твоја, како на небу, тако и на земљи”. Вољи Божијој треба да се покори и небо и земља. Све док човек иде по својој вољи, он избацује из себе вољу Божију. Бог нам је дао слободу — можемо бити добри или зли, поштени или злочинци — али Он нас не приморава. Зато апостол Павле каже: “Све ми је слободно, али ми није све на корист”. Онај који има мир Божији у себи, шири мир око себе; онај који нема — шири немир. Човек се не спасава сам, него у заједници — у Цркви. Живи се у Цркви слушањем, молитвом и богослужењем.
А грешник увек тражи оправдање — као Адам у Рају, који није рекао “опрости”, него се правдао.
И зато је изгнан. А кад је видео шта је изгубио, седео је и плакао гледајући рај из кога је истеран. Браћо и сестре, воља Божија је извор свакога добра. Бог је извор добра. Људи могу бити добри, али нико није тако добар као Бог. А човек, кад оде у своју заблуду, мисли да је најбољи, најпаметнији — док не удари главом. А и то је добро, ако у том ударцу препозна свој пад и покајање. Покајање је процес, не тренутак. Траје целог живота. А ако нисмо свесни тог процеса, нећемо доћи до правог покајања. То значи — променити свој ум који је лутао против Бога. Зла воља не може рађати добро.
Само добра воља, која је послушна вољи Божијој, доноси мир и спасење. Господ је рекао: “Благо ономе који чује и испуни”. Не само да чује — него да живи по речима Јеванђеља. Док смо у Цркви — какви год да смо, и грешни и слаби — имамо наду на спасење. Али ван Цркве нема спасења.
Заједница није лака — јер треба волети и непријатеља — али је спасоносна. Човек треба да створи човека поред себе. А како ћу створити човека ако сам ја престао да будем човек? Најстрашније је кад човек дође до сазнања да никоме не припада и да нико њему не припада. То је духовна смрт. Ми без Бога можемо само да грешимо, али без Бога не можемо ништа добро да учинимо.
Зато треба да кажемо: “Господе, хоћу да чиним Твоју вољу — помози ми!” Али не само језиком, него целим бићем, из дубине срца. Вера не сме бити само на језику, него у животу. Истинска вера рађа послушност, послушност рађа љубав, љубав рађа наду. А све то води ка спасењу. Браћо и сестре, да бисмо се спасли, потребно је смирење, молитва и подвиг. Подвига нема без одрицања. Док се не одрекнемо себе, свога ега, гордости и сујете — нема нам приступа Богу. Христос каже: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Кад гордост човека ухвати, помути му разум и неће никога да слуша. Али слуша онога нечастивога који шапуће: “Не слушај ти друге, слушај себе.” А кад човек престане да слуша Бога, он престаје да ради на своме спасењу. Зато се молимо Богу да нам да снаге да се вратимо на пут спасења. Јер један је пут — Христос. Он је рекао: “Ја сам пут, истина и живот”.
Бог нас воли. Он хоће да се спасемо. Али хоћемо ли ми то?
Бог вас благословио”.
Беседа Његовог Високопреосвештенства Митрополита шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Високопреосвећени владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
