Одштампајте ову страницу

СА ПУТА НА ХИЛАНДАР И СВЕТУ ГОРУ

Manastir Hilandar Пут Свете Горе се, у организацији Поклоничке агенције Епархије шумадијске и "Доброчинства" – Поклоничке агенције Српске православне цркве,  дана 4. јуна Господње 2009. године упутила група од тридесетак поклоника из Београда, Крагујевца, Новог Сада, двоје младих из Бањалуке, младић српског порекла одрастао у Америци и господин који је цео радни век провео у далекој Аустралији.

Поред тога што је група била састављена од људи са разних крајева света, занимљиво је да је у групи било девет жена, углавном супруга мушког дела групе и мајка младића из Америке, као и водич женском делу групе госпођа Славица.

На овакав пут се, како смо касније у разговорима сазнали, креће "због обиласка бисера духовности, извора нашег духовног и националног идентитета", како рече господин из Аустралије, или и због наизглед ситносебичних жеља и молби појединаца Пресветој за здравље, срећу, љубав, слогу, па и опроштај грехова.

Аутобус је "коначно кренуо", како неко у нестрпљењу рече, тек из Јагодине, након што је у њега, уз поздрав "Помаже Бог", ушао већ поменути господин са далеког континента.

Уз кратка задржавања ради одмора, као и на граничним прелазима, група је у раним јутарњим часовима стигла у Солун. Након договора о часу и месту окупљања, ради обиласка Зејтинлика, солунске улице нас одвукоше на разне стране.

Неколико нас је обишло цркву Светог Димитрија, незаобилазни део историје овог града. Молили смо се Свецу, опијени мирисом мира, плакали и клечали пред светим моштима тражећи његово посредништво пред Господом за здравље ближњих, покајање непокајаних, остављајући цедуљице са именима испод стакла на кивоту.

Молили смо се Светима Кирилу и Методију.

Пред једном од многих икона Пресвете видели смо старицу како клечи и моли се, а онда седа на столицу испред Ње, спуштене главе и са рукама у крилу. Слика која плени, али покушај да се забележи фотоапаратом није успео, јер је старица ненадано нестала у маси оних којих моле.

Шта рећи о чика Ђорђу? Поклонили смо му љуту из Шумадије и, наравно, ту одмах је пробали. Зар има Србина да је био у Солуну, а није обишао Српско војничко гробље, задрхтао, поклонио се сенима мртвих предака, али и човеку који је живот посветио неуморној причи о њима и бризи о њиховим гробовима. У групи је било и оних који су са узбуђењем показивали плочице на којима је било уписано име претка, истичући да су "већ били и да ће опет доћи".

На путу за Јерисос свак је био са собом и у себи, чему је доприносио нестварни пој Дивне Љубојевић, да би га заменио благи глас водича госпође Славице, док течно, разговетно, са пуно разумевања и љубави чита молитве неког од Светих Отаца.

У сунцем обасјан Јерисос стигли смо предвече. Имали смо времена да га обиђемо након што смо се сместили у пријатан хотел, чији нас је власник срдачно поздравио. Срдачност исказана речима које звуче као "О, Серби братја" и искреним осмехом могу се чути при сваком сусрету.

То прво вече у Јерисосу, док смо шетали необично широком стазом поред уређене плаже, погледе упирући ка Светој Гори, звона цркве Светог Николе објављивала су да је почела вечерња служба.

Сутрадан, у суботу 6. јуна, мушки део групе је кренуо пут Хиландара. Аутобус, испраћен махањем, фотографисањем, али и оним "благо вама", "мислите на нас" стигао је у Уранополис. Наравно, нико у групи поклоника није пошао пут Свете Горе и Хиландара не знајући шта они представљају, али је успутно надахнуто приповедање водича господина Владе, обојено жељом да не пропусти нешто што треба рећи, обојено морем љубави према Хиландару, Пресветој Богородици, монасима и свој светињи Атонске Горе у ионако узбуђеним душама изазивало море емоција. И ово је била, у низу многих, група верника који су пошли да се искрено помоле пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Тројеручице и пред другим неописивим светињама, по којима је Хиландар јединствен у свету. И њима је молитва и енергија која је сабирана у Хиландару већ 810 година, од стотине хиљада монаха и милиона поклоника пре њих, миомирисом испуњавала срце и душу. Видело се то на сваком лицу и није се могло избрисати ни умором, ни знојем, ни прашином на мокрој одећи.

У Хиландар су стигли уочи Духова, путем на коме свака киша остави нешто своје, неко, већином млађи, у приколици прастарог камиона држећи се за дрвену ограду и једва одржавајући равнотежу, а други у теретном возилу чији се прозори нису смели отворити, да не би ушао облак прашине. "Клима" је, како возач назва мали вентилатор поред волана, била покварена, па су зној и прашина оставили траг на свему што су били обукли.

Они који су први пут били на Хиландару узбуђено, чак збуњено су слушали упутства водича и трудили се да иду иза оних којима ово није први долазак у светињу, покушавајући да ничим не повреде њен ред и правила. Дочекао их је отац Павле. Донете поклоне, одабране по савету оних који су овде већ били, оставили су у просторији предвиђеној за то. Затим су добили собе у конаку, оставили личне ствари, обишли манастирски круг, били на вечерњој служби и вечерали у Трпезарији, о чијем су изгледу и правилима понашања у њој на повратку, у аутобусу, скоро у глас причали онима који то нису могли да виде.  

Мушкарци су учествовали у свеноћном бденију, а сутрадан се на литургији већина њих причестила. Млади свештеник Игор из Београда, коме ово није први пут да дође и који је сада са собом повео сина свог парохијана, иначе ученика Богословске школе, саслуживао је у литургији.

Посебно помињемо свештеника Игора због његовог труда у покушају да помогне једном члану групе да нађе монашки опасач – да испуни обећање дато старом монаху Науму из манастира Благовештење код Страгара, на Руднику.

Након литургије и заједничког ручка, куповине у "књижари", обиласка Пирга Светога Саве, ризнице, костурнице и манастирског круга, мушкарци су се вратили у Јовањицу, а одатле бродићем у Уранополис, где их је чекао женски део групе и одакле је требало да крену у заједничку пловидбу дуж обале Свете Горе.

Док су чекале да се врати аутобус који је одвезао мушкарце до Уранополиса, да би кренуле у обилазак манастира предвиђених планом путовања, десет жена није крило сету што никада неће видети оно где њихова нога не може крочити, али и срећу што су тако близу свему томе. Заједнички су попиле "нашу турску" кафу у таверни "Опанак", коју држи млади нишлија. Реклама са србијанским опанком и плетеним чарапама, извезеним разнобојним цветићима, изазвала је буру одушевљења.

Према плану, женски део групе је кренуо ка планини Пагеон, у обилазак манастира Пресвете Богородице Икосифинисе. Манастирски комплекс, трпезарија у којој су гошће послужене ратлуком од кокоса, какав нигде друго нису могле пробати, надахнута прича водича госпође Славице о манастиру, икони Пресвете која је остала недирнута након што су бугарски војници запалили манастир и покушали да икону оскрнаве, духовна музика и молитве Светих Отаца које је она са топлином читала, остаће у трајном сећању свих учесница овог похода.

У повратку се група зауставила у Аспровалти, у манастиру Свете Лидије. Конаци манастира леже испод брда на коме стоји велики крст. Сазнали смо да је изградњу помогла влада Грчке, да је ктитор храма из Београда, да у манастиру летују и духовно се обогаћују деца из Србије. Манастир је познат по "белим калуђерицама", јединственим у свету по томе што су запослене у државним институцијама, а живе по монашким правилима. Манастир има свој радио, ТВ канал, штампарију, организује духовне трибине.

Суботу вече жене из групе су провеле у дружењу, шетњи, размени мишљења, уз стално помињање оних који су већ у Хиландару.

У недељу, 7. јуна, жене су у осам часова присуствовале литургији у метоху манастира Хиландара – Мило Арсеници, где су се неке од њих причестиле. Дирљиво је било гледати како стари отац Јован љуби руку дечаку који је са оцем био на литургији и од њега тражио благослов. Једној од жена се исто догодило након што је устала после литургијског коленопоклоњења управо пред старцем и било је видно колико је тиме била сметена.

Након литургије и одмора у сенци трема, сликања поред рибњака где су управо тада, а можда и због њих, хранили шаране, поред поточића уз који је направљена крстионица и где се при крштењу погружује у бисту изворску воду, аутобус је кренуо ка Уранополису, где су жене дочекале бродић који је из Јовањице довезао мушкарце, посетиоце Хиландара.

Сусрет је био дирљив и пун емоција са обе стране.

Бродић је кренуо праћен галебовима и топлим капетановим поздравом, сликањем и нестрпљивим међусобним испитивањима о утисцима. Наравно, то је углавном престало кад се на звучнику огласио господин Влада. О његовом течном приповедању о сваком манастиру поред кога смо пловили, богатом речнику, жељи да нам пренесе велики део онога што зна о Светињи којој смо у походе дошли, могу се рећи само речи похвале, а и ово се заиста може сматрати штуром констатацијом. Остало је да му се аутор овог текста захвали што је, уз велике проблеме, он био тај који му је у руке предао монашки опасач за монаха Наума.

Пловећи бродићем стигли смо до крајње тачке Атоса означене великим крстом на стени. Капетан је окренуо брод, а ми смо стојећи погледом упијали сваку келију на сунцем обасјаној стрмој литици. Сигурни смо да се свакоме од нас у срце и душу урезало треперење некакве тканине на улазу у једну од њих.

Много тога је још остало урезано у памћењу, нешто је покушано да се забележи фотоапаратом, али нас је световни начин живота Уранополиса "освестио", изазивајући осећај умора, посебно код мушкараца који су целе ноћи били на бденију.

У уторак, 9. јуна, опростили смо се од Јерисоса. Застали смо у Мило Арсеници, да би и мушки део групе видео ово предивно место. Пошто је дан био одмакао, били су ускраћени за сусрет са старцем Јованом, али је он сигурно чуо певање тропара у цркви. Било је то слављење Пресвете и наш поздрав Светој Гори.

Шта још рећи на крају? Видели смо, мушкарци и жене, оно што смо могли видети, али и једни и други вратили смо се душа пуних захвалности Пресветој што нас је грешне удостојила да осетимо благодат којом обасипа оне који јој срцем долазе.

 

Милован и Славица Шаренац,
професори из Крагујевца