Свето Писмо - Нови Завјет Господа нашег Исуса Христа

Протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић

Пред читаоцима Каленића је предавање протојереја старврофора др Зорана Крстића, професора на богословском факултету СПЦ у Београду и ректора богословије Свети Јован Златоусти у Крагујевцу, одржано на дан Светог Архангела Михаила 2007. год. на Коларчевом народном универзитету у Београду у оквиру серије од четири предавања на тему улоге Цркве у процесу европских интеграција. Остали предавачи били су др Сима Аврамовић, професор на Правном факултету у Београду и протојереји ставрофори др Владан Перишић и др Радован Биговић, професор на Богословском факултету у Београду.

о Александар Шмеман - Литургијско богословље

Преузето са сајта Верујем

Празник је опет и опет је славље, и многодетна и чадољубива Црква опет се мноштвом чада својих украси! Каква јој је међутим корист од њеног чадољубља, када она жељена лица своје деце види само празником а не и у друго време? Ово је као када би имао неку лепу хаљину, али не би смео да је свакога дана носиш, јер по речима Пророка: "њима ћеш се, света, као накитом оденути и као невеста ћеш се украсити" (Ис. 49, 18). Народ који у Цркву долази одећа је њена. Као што је нека честита и племенита жена много лепша и привлачнија када се од главе до пете украси хаљином, тако се данас и Црква приказује много велелепнијом, јер се заогрнула мноштвом ваших личности, и тако вас има као дугу хаљину, да се ни један део тела њезиног не види наг, као што се протеклих дана могао видети. А за ту ранију голотињу њену, криви су они који овде дођоше само данас, и који неће да матер своју свакога дана заодену.

Име Цркве је име не поделе него уједињења и слоге. Црква подвојене сабира у једно, пошто име Цркве јесте име слоге и једнодушности... Црква је установљена не зато да се они који не сабирају у њој деле међусобно, већ да се подвојени сједине. Црква не зна за разлику између господара и роба; она разликује и једног и другог по врлини.

Христос је глава Цркве а ми тело. Између главе и тела може ли бити икаквог растојања? Он је темељ, ми грађевина; Он је чокот, ми лозе; Он је женик, ми невеста; Он је пастир, ми овце; Он је пут, ми путници; ми смо храм, Он обитавалац; Он је црвенац, ми браћа; Он је наследник, ми сунаследници; Он је живот; ми они који живе; Он је васкрсење, ми они који васкрсавају; Он је светлост, ми они који се просветљују. Све то означава јединство, и не допушта никакву поделу, чак ни најмању поделу, јер ко се мало одвоји, тај ће се потом одвајати и много. Тако тело, задобије ли и малу рану од мача, квари се; грађевина, распукне ли се макар малко, сруши се; лоза, одломивши се макар мало од чокота, постаје неродна. на тај начин; то мало већ је не мало него скоро све. Зато, када погрешимо ма у чему мало, или осетимо лењост, немој мо превиђати то мало јер не обратимо ли пажњу на њега, оно ће убрзо постати велико. Тако и хаљина, почне ли се цепати, а мије је не закрпимо, она ће се сва подерати; исто и кров, падне ли са њега неколико црепова, и тако буде остављен, разрушиће се цела кућа. Стога, имајући то пред очима, будимо увек будни према малим гресима, да не би смо упали у велике.

Свети Грогорије Богослов - Беседа на Свету Педесетницу

Преузето са сајта Верујем

Изашла је из штампе нова књига

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије (Мидић) - Биће као есхатолошка заједница

"Стварање света и човека, оваплоћење Христово и заједница с њим у Евхаристији, јесу типови и иконе будућег Царства Божијег. То још увек није истинито постојање створених бића, зато што још увек није остварено васкрсење мртвих у Христу. Свети Максим Исповедник пише да се све креће ка последњем циљу, ка сједињењу с Богом у есхатолошком Христу. То је будуће стање створених бића, тј. то је будуће васкрсење мртвих у Христу и живот вечни, што се још увек није догодило. У овој студији смо покушали да дамо одговор на питање шта је есхатон и у каквом су односу хришћанска есхатологија и хришћанска онтологија, као и у каквом односу стоје ове две теме са еклисиологијом, са садашњим начином постојања Цркве. Црква постоји у свету да би спасла свет, не толико оним што чини и говори, колико оним што она јесте, а њено биће извире из есхатона. Ту онтолошку поруку, која је уско повезана са есхатоном, носи целокупно учење Цркве, а посебно њен литургијски догађај."

Трећи део зборника Владике Атанасија Јевтића о Божанственој Литургији 

Епископ Атанасије (Јевтић):

ХРИСТОС НОВА ПАСХА БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА III

Свештеносужење, Причешће, Заједница Богочовечанског Тела Христовог

Благословенe 2007. годинe, у Цркви с правом назване јубиларном годином Светог Јована Златоуста, чија је Света Литургија у најширој употреби на Православном Истоку, навршило се 1600 година од упокојења овог великог Светитеља и цариградског Архиепископа. Наша помесна Црква се укључила у обележавање овог јубилеја трудом Његовог Преосвештенства богољубивог г. Атанасија Јевтића, бившег Епископа Захумско-херцеговачког, нашег дугогодишњег професора патрологије и, својевремено, декана Богословског Факултета у Београду.

НОВА КЊИГА У ИЗДАЊУ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ
СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА: ТРИЈАДЕ

Духовни и умни див православне Византије - Свети Григорије Палама - монах, архиепископ и истакнути богослов, већину свога живота посветио је богословској расправи о основној истини: Живога Бога је могуће познати кроз лично искуство, јер је и Он Сам проживео Свој живот са човеком.

Девет расправа које је Палама написао између 1338. и 1341. године -- У одбрану свештено-тиховатеља -- Паламини савременици, али и касније генерације, сматрају његовим најзначајнијим делом. Будући да су оне штампане у три групе од по три књиге (беседе), како би најпре побиле усмено учење, а затим и писмене полемике калабријског философа Варлаама, често се називају Тријадама. Грчки термин исихија („тиховање") се може наћи у монашкој литератури четвртога века, где он упућује на начин живота отшелника, посвећених созерцању и непрекидној молитви. Такви монаси су вековима били познати као исихасти. Варлаам је оповргавао исправност њихових духовних подвига и исказа о доживљавању божанског присуства. Палама је устао у њихову одбрану.

Подужи одломци из Тријада, преведених и објављених у овој књизи, уводе читаоца у саму суштину религијског искуства хришћанског Истока.

Велико је благо мудрољубље - мислим на мудрољубље које имамо (ми хришћани). Код незнабожаца су све само речи и приче, a и саме те приче не садрже никакво мудрољубље, јер се све у њима чини. ради славе. Дакле, велико је благо мудрољубље; оно нас и овде већ богато награђује. Тако ће онај који презире богатство већ овде задобити корист, јер ће се ослободити непотребних и бескорисних брига. Ко гази славу, већ овде ће примити награду, јер никоме није роб, него је слободан имајући истинску слободу Ко жели небеска блага, већ овде прима плату, јер мењајући све постојеће ни за шта, лако побеђује сваку тугу. Тако је, ето, и та жена (Марија) овде примила награду за своје мудрољубље. У то време, кад су сви седели око ње - тужни и плачни, она није очекивала да ће joj доћи Учитељ и није обраћала пажњу на своје достојанство, нити је потискивала тугу. Ожалошћене (жене), поред других слабости, имају још и ту болест да желе да уживају поштовање присутних. Али она није имала ништа од тога, и оног часа кад је чула (да је Господ дошао), одмах је отишла Њему. Јер Исус још нв бјеше дошао у ceлo. Он није журио - како би било очигледно да Он сам не жуди (да учини) чудо; већ је ишао по њиховом позиву.

БECEДA 1. ПРИ НАСТУПАЊУ СВЕТЕ ЧЕТРДЕСЕТНИЦЕ [1]

Предавање "Кнез Милош Обреновић"

Предавање "Православљем против дроге"

Свети Никола Кавасила

1. Након помазивања светим миром приступамо светој Трпези, а то је кончина и испуњење живота када тамо доспемо, ништа нам вшне није потребно за оно благостање које смо тражили. Јер, одатле, заиста, нећемо примити само смрт и погребење Христово, и заједницу живота у Њему, него ћемо стећи Самога Васкрслога Господа; и нећемо примити само дарове Светога Духа које смо у стању да примимо, већ Самога Добротвора, Сам Храм Божији, у Коме су установљени сви благодатни дарови. Он је, наравно, присутан у свим светим Тајнама, јер се Њим Самим помазујемо, и у Њега се погружавамо, и Он је наша Тајна Вечера. Он је, дакле, присутан и уза све оне који приступају светој Тајни и предаје им од Својих дарова, али не у свакој Тајни на исти начин: крштењем Он ослобађа човека (који је као глина погодна за свако обликовање) од свакога зла и утискује у њега Своје обличје, а помазањем га чини учесником у енергијама Светога Духа, чија он ризница постаје благодарећи оваплоћењу Христовом. Али, кад доведе хришћaнинa пред свету Трпезу и дарује му да једе Тело, Он га у потпуности мења и преноси га у Своје божанско стање, и тада глина није више глина пошто је попримила царско обличје већ постаје само Тело Царево. Ништа блаженије од тога није могуће ни замислити.

У светлости научних података тог времена питање о пореклу ове литургије је било тешко решиво, чак и на плану хипотеза, зато што најранија сведочанства о постојању те литургије датирају с почетка VII века. Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја".

Епископ Атанасије (Јевтић)

Орос вере Седмог васељенског сабора

..Ми се држимо неизмењиво свих црквених нама завестаних писаних и неписаних предања, од којих је једно и изображавање иконичког живописа, јер је сагласно историји јеванђелске проповеди, ради потврђивања истинитог и не привидног очовечења Бога Логоса ...

о. Александар Шмеман - Велики пост

(из 843. године)

Годишње Богу дужно благодарење, у дан у који смо добили опет Божију Цркву са потврдом догмата православља и са пропашћу злобнога злославља.

Иконоборство (726-780 г.)

Да би своје дело на опорављењу државе извели до краја, Лав III и Константин V покушаше да изврше велики верски преображај. Они укинуше иконе, прогонише калуђере који су их бранили, и према озбиљном сукобу који су изазвали и који доби име иконоборство сачуваше у историји назив иконоборци.