НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ – ДИВАН ЈЕ БОГ У СВЕТИМА СВОЈИМ

НЕДЕЉА НАКОН ПЕДЕСЕТНИЦЕ ЈЕ ПОСВЕЋЕНА УСПОМЕНИ НА СВЕ СВЕТЕ, ЈЕР ЈЕ СВЕТОСТ ПЛОД СВЕТОГА ДУХА. КАДА ЧОВЕК ЖИВИ У БОЖИЈОЈ СВЕТЛОСТИ, ОН ПОСТАЈЕ САСУД ДУХА СВЕТОГА КАО ШТО КАЖЕ СВЕТИ АПОСТОЛ ПАВЛЕ: ''ВЛАДАЈТЕ СЕ КАО ДЕЦА СВЕТЛОСТИ, ЈЕР ПЛОД ДУХА ЈЕ У СВАКОЈ ДОБРОТИ И ПРАВЕДНОСТИ И ИСТИНИ'' (ЕФЕСЦИМА 5, 8-9)

Свети Дух се усељава у Свете, сједињује се са њима, обитава у њима и дејствује заједно са њима да би светлост Божија сијала у свету. Сваки светитељ постаје извор Светога Духа јер ће, према Јеванђељу, ''из утробе његове потећи реке воде живе'' (Јован 7, 38). Дејство Светога Духа у човеку се зове ''нестворена Благодат''.

Светим Духом свака душа живи

и узвисује се у чистоти,

светли се тројичним јединством

у светој тајанствености.

 

Светим Духом точе се

благодатне струје,

напајајући сваку твар да оживи.

 

Светим Духом

долази богатство богопознања,

сазрцања и премудрости,

јер све заповести Очеве

у Духу, Логос открива.

 

Недеља Свих Светих, јутрење, антифони 1, 2. и 3, глас 4.

 

Када певамо Блаженства на Литургији уочи читања Јеванђеља, сећамо се Светих који су угодили Богу својим животима пуним вере, наде и љубави. Певајући ову химну, промишљамо о блаженим људима који зраче светлошћу и радошћу, јер већ сада учествују у празничној Гозби припремљеној за њих у Царству небеском.

''Блажени  сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско;

Блажени који плачу, јер ће се утјешити;

Блажени кротки, јер ће наслиједити земљу;

Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити;

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани;

Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети;

Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;

Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско.

Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене.

Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке прије вас.

Матеј, 5, 3-12

 

Диван је Бог у светима Својима,

Бог Израиљев, Он ће дати силу и утврђење народу Своме,

Благословен Бог.

Псалм 67, 36

 

Ако вас руже за Име Христово, блажени сте, јер Дух Божији, Дух славе и силе почива на вама; они, дакле, хуле на њега, а ви га прослављате.

1. Петрова 4, 14

 

Сврха Христовог спаситељског дела јесте ослобођење људи од зла, греха и смрти. То ослобођење Црква назива – спасењем. Свети Дух се сједињује са човеком у Христу спасеном, дејствује у њему да би га (уз његову сарадњу) освештао, учинио светим. Ово делање Светог Духа називамо ''обожењем''.

Христос спасава, а Свети Дух освештава, чини светим, Христос сједињује све људе и сабира их у једно Тело, Цркву. Свети Дух, с друге стране, доноси различитост и чини свакога човека јединственом и непоновивом личношћу.

Сваки човек је позван да се, у Духу Светоме, сједини са Богом. И тих ''сједињења'' (човека са Богом) има онолико колико има људских личности, јер свака има апсолутно јединствен однос са Богом.

На Небу има толико могућих различитих врста светости колико има личних судбина на земљи (Владимир Лоски).

 

Сијајући првобитном красотом

и блистајући као звезде небеске,

претвористе Цркву Христову на земљи

у небо препуно звезда

разноликошћу ваших светитељских живота.

 

(Јутрење Недеље свих Светих, канон, трећа песма)

 

Црква је икона Свете Тројице, она је јединствена по природи и различита у личностима, као што је Један Бог у Три Личности. Јединство човечанске природе је остварено у Исусу Христу, а различитост личности се открива у Светоме Духу. Дух Свети је Онај који чини да сваки човек сија незалазном светлошћу, да човек постане светитељ. Светитељи су праведници, сасуди светлости који ће ''засијати као сунце у Царству Оца свога'' (Матеј 13, 43).

''Друга је слава сунца, а друга слава мјесеца, и друга слава звијезда; јер се звијезда од звијезде разликује у слави.

Тако и васкрсење мртвих: сије се у распадљивости, устаје у нераспадљивости;

Сије се у бешчашћу, устаје у слави; сије се у немоћи, устаје у сили;

Сије се тијело душевно, устаје тијело душевно. Постоји тијело душевно и постоји тијело духовно.''

1. Коринћанима, 15, 41-44

 

Свети апостол Павле предивно илуструје различитости светих, која се може упоредити само са мноштвом звезда. Апостол Павле, такође, овде говори и о променама које се Духом Светим дешавају у свакоме човеку и у роду људском уопште.

+ + +

НЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ (грч: Αγίων Πάντων), прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим Светима, као "жетве Духа Божијега" и "плодова Божанствене благодати" која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани Свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник.

Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље Свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, Патријарси, пророци, Апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.

Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље Свих Светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних Апостола Петра и Павла 29. јуна.

После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље Свих Светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље Свих Светих, катавасија је "Отверзу уста моја..."


Архимандрит др Јустин Поповић

СВИ СВЕТИ – ЦРКВА (из „Догматике“)

Синаксар Свих Светих казује нам ову еванђелску благовест: у Недељу Свих Светих празнују се сви Свети, јер је било потребно Свеце, који се празнују посебно сваки дан, сабрати у један дан, да се покаже да су се сви они подвизавали у једном Христу, и да су сви хитали једним истим поприштем врлине. И тако сви они, слуге једнога Бога бише достојно овенчани, и саставише Цркву; они и нас потстичу на исти подвиг, да сваки свим срцем, по мери својих сила, хита тим истим путем. Треба знати, данас ми празнујемо све Свете, које благодаћу освети Дух Свети. И то празнујемо: превелике и освећене Умове, девет, чинова Анђелских; Праоце и Патријархе; Пророке и свете Апостоле, Мученике и Свештеноначалнике, Свештеномученике и Преподобномученике, Преподобнике и Праведнике, и све саборе светих Жена, и све друге Светитеље чија имена не знамо. Α пре свих, и у свима, и са свима — светију од свих Светих, Пресвету, и од самих Небеских Чинова несравњено бољу, Госпођу нашу Владичицу, Богородицу Марију, Увекдјеву.[1]

Светитељи су живе, ходеће свете врлине. Помоћу њих они стичу Духа Светога, стичу Бога Сина, стичу Бога Оца. Речју: отројичују се, обогочовечују се, расту „у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4, 13). Света, молитвена мисао Цркве благовести: Светитељи су као јарке звезде, које украшавају небо Цркве — разним даровима и разним красотама, у правди, у здравоумљу, у храбрости, у разуму.[2] Господ прослави на земљи Светитеље, јер они у телу примише ране и муке; њима украшени и божанским лепотама обдарени они су као неувенљиви цветови, као истинске звезде Цркве— као добровољне жртве.[3] Божанствени Светитељи, управљајући Црквом Христовом као лађом, сачуваше је непотопљивом усред страшних валова злих.[4]

Сваки је светитељ пун благодатно-врлинских, богочовечанских сила, помоћу којих оврлињује, освећује, обогочовечује, оцрквењује сваког верника по мери његове вере и ревности. Молитвена мисао Цркве нас учи: Претеча није био трска коју љуљају супротни ветрови већ наше бо жанско утврђење и непоколебљиво Цркве окрепљење; и он је молитвама својим чува непоколебљивом, угушујући свако искушење.[5] Само „са свима Светима" ми јачамо у светим врлинама и обесмрћујемо себе богочовечанским православљем. Зато нас све молитвена ревност Цркве призива:

Нека нам свима заигра срце од радости придруживши се Светим Саборима Отаца, преко којих видесмо светлост Православља. Јер они су светионици који упућују све како да нађу истину.[6] Сабравши сву науку душе и расудивши заједно са Божанским Духом, чесни Оци богописано — θεοуράφως — написаше небески и свети Си.мвол вере; у њему они, богославни и пребогати, ваистину и богомудри, следећи очигледно учењу светих Апостола, уче да је сабеспочетни Логос на најочигледнији начин свеистинито — једносуштан са Родитељем.[7] Примивши свеколико умно сијање Светога Духа, надприродно добрословље, свети Оци кратко и веома мудро, богонадахнуто — Οεοπνεΰότας — изразише, као Христови проповедници, блажени представници еванђелских догмата и побожних предања, очигледно примивши се неба откривење ο томе, и просветивши се изложише веру Богом дану.[8] Сабравши сву пастирску уметност — ποιμανηκήν έπιατήμην (= науку, знање, искуство), и потстакнути најоправданијим гњевом, свети Оци осветнички одагнаше тешке и пагубне вукове од црквеног народа — као неизлечиво болесне. То учинише божанствени пастири као најверније слуге Христове и најсвештенији повереници божанствене проповеди.[9] Сабор светих Отаца, који се стекао са свих крајева света, јасно предаде Цркви тајну богословља — и ми, славећи их величамо у вери, говорећи: О, божанска војско, богоречити оклопници ратника Господњих, пресјајне звезде Умнога неба — τοϋ νοητοϋ ότερεαιματος (= духовнога неба, свода, тврђаве), необориви стубови тајанственог Сиона, миомирисни цветови рајски, свезлатна уста Бога Логоса — славо Никеје, украсе васељене, усрдно се молите за нас.[10]

Свети Оци на Никејском Сабору: „безумног Арија из Католичанске (= саборне, васељенске) Цркве саборно — изгнаше".[11] Вера православља је увек апостолско-светоотачка. Зато се Православна Црква са захвалношћу моли Господу Христу: Свепрослављен си, Христе Боже наш, светила на земљи Оце наше као темељ си поставио, — и преко њих нас истинској вери научио, Многомилосрдни, слава Теби.[12]Блажени Оци, ви се заиста на земљи јависте свету као свесветли светионици истине Христове.[13] Чујмо Божију Цркву која узвишеном проповеђу гласно призива: Ко је жедан нека дође κ мени и пије из чаше коју држим. чаше мудрости; ово пићe истине — речју захватих, воду ... исповедања, коју пијући садашњи Израиљ види Бога који громко објављује: Видите, видите ... ја сам Бог први и ја сам последњи, и осим мене нема Бога; који се одавде причешћује наситиће се и хвалиће велику тајну побожности.[14] Свети Оци, ви постадосте познати чувари апостолских предања.[15]

Молитвена мисао Цркве благовести: Са Седам Свештених Сабора светих Отаца објаснио си, Христе, чесну Цркву, као светлошћу седам светионика одагнавши далеко таму обмане.[16] Пророк Исаија рече: Седам духова отпочинуше на Христу; а Христос са Оцем и Божанственим Духом отпочину на Седам Сабора.[17] Повинујући се закону Твоме Сабори блажених Отаца, просветивши се разноврсним врлинама, наследише обитељи небеске, Владико, радујући се.[18] Седам кула тврђава сагради Премудрост Божија — са Седам Сабора светих Отаца чува Господ Цркву Своју од сваковрсних јереси.[19]

Божанско је, неприкосновено је, неизменљиво је свето правило Цркве: Не треба ништа ни додавати, ни одузимати Светом Предању православне вере наше. Α који тако нешто учине, с правом се предају проклетству.[20] Нека нам свима срца, присаједињена Светим Саборима Отаца, заиграју од радости, јер преко њих видесмо светлост Православља. Они су светионици који нас воде проналажењу правог учења.[21] Измоливши очишћење душама, постарајмо се побожно проводити живот, да постанемо заједничари светих Отаца, у којима је богатство православног учења.[22] Цар Константин: Просвећен лучама Духа Светога, објаснио је Цркву Христову, одасвуд сабравши саборе верних.[23]

Све у свему: Црквом = Богочовеком је казана сва тајна Бога и сва тајна човека, казана кроз Богочовека. И кроз то сва тајна свих Божјих светова. Речју: казана сва тајна Богочовека — Светајна. Јер у Њему, у Његовом Богочовечанском телу = Цркви, казана је Светајна свих светова: од Пресвете Тројице па до најмање бубице. И сви путеви њихови, и све истине њихове. И све то богонадахнуго и богомудро изражено за сва времена и за сву вечност у деветом члану светог Символа Вере: Верујем „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву". — И у том чудесном Богочовечанском бићу што се Црква зове, казана је сва истина и највеће и најмање тајне: од Свете Тројице до мајушне, али логосне и свете љубичице, и сваке најмање тварчице и бубице.

НАПОМЕНЕ:

[1] Синаксар у Недељу Свих Светих.

[2] У Недељу Свих Светих, на јутрењу, Канон Свима Светима, песма 8.

[3] тамо, на хвалите стихире Cвимa Светима.

[4] У суботу, јутро, Канон Светитељима, песма 7; Глас 3, Осмогл.

[5] У уторак, јутро, Канон Св. Јовану Претечи, песма 9; Гл. 5, Осмогласник.

[6] Служба општа светих Отаца, на Саборима, Канои Оцима, песма 9; Минеј Општи.

[7] Недеља седма по Ускрсу, на хвалит, стихире Отаца; Пентикостар.

[8] тамо.

[9] тамо.

[10] тамо.

[11] Недеља 7. пο Ускрсу, светих 318 богоносних Огаца, на литији, Слава, Оцима.

[12] тамо, на јутрењу, Слава, тропар Отаца.

[13] тамо, сједален Оцима.

[14] Недеља 7. по Ускрсу, на јутрењу, Икос; Пентикостар.

[15] Вече, на литији стихира; Служба општа св. Отаца, на Саборима; Општи Минеј.

[16] тамо, на, јутрењу, Канон, песма 3.

[17] тамо, песма 4.

[18] У Недељу Свих Светих, на јутрењу, песма 3; Пентикостар.

[19] Служба општа Св. Отаца, па Саборима, на јутрењу, Канон, песма 6; Општи Минеј.

[20] тамо, песма 9.

[21] тамо.

[22] тамо.

[23] Служба царевима: Константину и Јелени, вечерње, на литији, стихира.

 

 

Григорије, епископ захумско-херцеговачки

НЕДЈЕЉА СВИХ СВЕТИХ

"Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. A ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на Небесима. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан. (...) Заиста вам кажем да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, кад сједне Син Човјечији на пријесто славе своје, сјести и сами на дванаест пријестола и судити над дванаест племена Израиљевих. И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу имена мога ради, примиће сто пута онолико и наслиједиће живот вјечни. Aли ће многи први бити посљедњи и посљедњи први" (Матеј 10, 32-33 и 37-38; 19, 27-30).

Прва недјеља по Духовима посвећена је свима Светима наше Цркве. Показавши нам и увјеривши нас у то да је Дух Свети "Ризница добара" и Онај без чије благодати не можемо чинити ништа, Црква, (тј. Сами Христос Који је живо присутан у Своме Св. Јеванђељу), сада нам открива ко је то, и какав треба да је облагодаћени човјек. Открива нам човјека чији живот - Њиме освећен и просвећен - постаје икона и примјер савршеног, тј. савршено оствареног живота "по Богу." Поставља пред нас лик новог човјека који је истински Божији сарадник на дјелу свога спасења, и који је у свом животу остварио оно о чему Aп. Павле говори када каже: "Не живим више ја, него живи Христос у мени" (Гал. 2, 20).

Тај човјек је, дакле, човјек који је све оставио ради Христа. То је човјек који никога и ништа не претпоставља љубави према Богу, зато што зна да једино у Њему може и све остало добити за вјечност. Удаљивши се од свијета (не нужно физички већ - настројењем, вољом, жељним дијелом себе), и сјединивши се са Богом, такав човјек у Богу поново сусреће свијет, али га сада гледа Божијим очима. На тај начин, ништа што је остављено Бога ради не бива изгубљено, већ постаје сјеме похрањено у тло срца, које чека вријеме да да свој род.

Христос говори тешке ријечи: ко воли оца или матер, жену или дјецу, земљу или било шта друго више него Њега - није Га достојан. Ове ријечи, ако хоћемо бити искрени, попут ножа продиру у дубину нашег бића и расијецају га на двоје. Међутим, будући да је једино Он побиједио смрт (која обесмишљава све што имамо и јесмо), и у Себи нам подарио сва средства којима можемо себе - као добру њиву - припремити за Божанствену сјетву Духа Светог, Он и јесте Једини Који то од нас може тражити. Притом, Христос ово претпостављање Себе свему другом не тражи због Себе, већ због човјека, који и поред све своје љубави и жртве према онима које воли, није у стању да сам, без Бога, ту љубав учини вјечном; тек када "сами себе и једни друге" предамо Богу и Њега поставимо за темељ и основ свега што чинимо и јесмо, у Њему ћемо поново наћи и себе и све своје, али сада преображено, осмишљено, васкрсло и порођено за вјечност.

И ево нас сада, у Недјељи Свих Светих, пред једном великом темом, темом о којој је увијек корисно говорити јер се тиче (дубоко и суштински) наших сопствених живота. То је тема светости, о којој говоримо често, али најчешће посматрајући је из једне строго етичке перспективе. У том контексту, светост мјеримо бројем врлина, интензитетом подвига или стилом живота, и подразумијевамо да се до ње долази сопственим трудом и напорима, а све то да је резервисано за тамо неке људе за које не можемо ни замислити како чудесно изгледају ни гдје живе. Притом, често заборављамо да је Бог "Једини Свети", и да је светост човјека увијек сразмјерна степену његове отворености и љубављу порођене чежње да у себе смјести Њега, Који "просвећује и освећује сваког човјека који долази на свијет" (молитва са краја Јутрења).

Ми, православни хришћани, требало би да знамо и цјелокупним животом да исповиједамо да није могуће постати свет и светост извући из природне моћи човјека. Бог Који је "Једини Свети", ту светост дарује онима који хоће да је приме, и који то своје хтијење изражавају кроз држање заповијести и уопште - својим животом по Јеванђељу. То значи да наши подвизи и врлине нису циљ сами себи, нити мјерило светости, већ само средства за сједињење са "Јединим Светим". Тек сједињење са Њим "Чија је воља светост наша", освећује наше животе који постају попут огледала у којима се огледа свјетлост Божанства.

Хришћанска педагогија за крајњи циљ живота поставља светост, и спасење види у томе да се у Цркви нађемо као сабор светих који своје постојање црпи из Христа. Ходећи тим путем, хришћани не само да осмишљавају и усмјеравају своје живљење на земљи, већ и рјешавају и поништавају највећи проблем човјеков до сада у историји - проблем смрти. Поставши сасуди достојни Свете, Једносушне, Животворне и Нераздјељиве Тројице (а то постајемо прије свега вјером у Свету Тројицу, љубављу и надом, а онда и сваком другом врлином која одатле произилази), ми се са Светом Тројицом сједињујемо и постајемо и сами освећени њеном светошћу. И тада, наш живот и све у њему постаје свето: тада све оно што смо оставили Бога ради (да бисмо Му се што потпуније предали), налазимо у Њему обновљено, ослобођено, право.

Говорећи о овој теми, Св. Симеон Нови Богослов свједочи да није толико важно шта човјек чини у животу, него шта јесте у животу, тј. да ли је сличан Господу нашем Исусу Христу или Му није сличан. Он каже: "У будућем животу хришћанин неће бити испитиван да ли се одрекао цијелог свијета у име љубави за Христа, ни да ли је раздијелио своје богатство сиромашнима, ни да ли је постио у бдењу и молитви, ни да ли је плакао и уздисао за гријехе своје (...), него ће пажљиво бити испитиван да ли уопште личи на Христа, као син на Оца (Др Aлександар Каломирос, Теолошки погледи, бр. 3-4 за 1984.) Заиста, Светитељи су истински примјери тога да оно што у човјеку вриједи нису толико његове тјелесне и интелектуалне моћи, или достигнућа, већ више од свега његова могућност да постане заједничар Христовог Васкрсења. Тајна Христовог Светитеља је тајна васкрслог човјека, и зато циљ његовог живота није да узрасте у врлини, да постигне лични напредак или да чини чуда, већ да се свецијело преда Богу и тиме постане служитељ велике тајне спасења, кроз живљење не за себе, већ за Онога Који је за нас умро и васкрсао.

Један од нама савремених отаца (Игуман Манастира Ивирона на Св. Гори, о. Василије Гондикакис), каже да се "кроз све Свете Оце провлачи једна иста златна жица: сви воде истом циљу - слободи Светога Духа (Јером. Василије Гондикакис "Монашко ткање на чунку живот, Ισυχια 1994.) Сви, дакле, воде истом циљу, али сваки на себи својствен начин изражава свој лични опит. "И сво то духонадахнуто мноштво, које је живјело у разним мјестима и разним временима", пјева једну исту химну Богу. Ово је могуће зато што су живећи Духом и у Духу они надишли границе времена у коме су живјели, и постали причасници вјечности, у којој све црпи живот и снагу из Једног Истог Извора.

Није дакле случајно, да се у ову Недјељу посвећену свима Светима чита управо Јеванђеље које говори о остављању свега ради Христа. Светитељи који су се свега, па и самих себе одрекли ради љубави Божије, схватили су да једино изгубљен ради Бога и ближњих човјек бива у стању да нађе самога себе и досегне своје истинске размјере. Смрт и ишчезнуће старог човјека у њима (са свим његовим варљивим жељама и пристрасностима), постала је за њих темељ новога живота. Од тог тренутка "добровољне смрти" у њима живи нови човјек, и то у једној новој, другачијој стварности - благодати која све прожима.

Битно је схватити да врлински живот није нешто нама страно и непознато, већ да је управо он - најприродније стање нашег бића које је кроз гријех и робовање страстима искривљено и помрачено, тј. замијењено овим и оваквим животом који водимо, и који смо почели сматрати за природно стање. То значи да Светитељи нису нека посебна врста људи чији је живот за нас недостижан, већ да су се они, кроз подвиге и напоре, из једног неприродног робовања страстима само вратили у најприродније стање "слободе дјеце Божије." Они су схватили да је Христос "Једини Истинити Бог и Живот вјечни" (1Јн. 5, 20) и као Такав - Једини Спаситељ, Једина Истина и Једини Извор живота за човјека ког је створио. Не налазећи "изговоре за гријехе" (Пс.140), већ чинећи све што су чинили - ради Њега, они су поживјели на земљи и прешли у живот вјечни не живећи више себи, него Ономе Који је за нас умро и васкрсао.

Понијевши свој крст (било кроз мученичко страдање и спољна прогонства, или кроз "добровољно мучеништво" у одрицању од себе и свега свога), они су за образац своје личности поставили Христа, Који је "јечни логосни циљ и богоподобно савршенство човјека"(Еп. Aтанасије Јевтић "Живо предање у цркви", Врњачка Бања 1998). То је најочигледнија пројава ријечи Св. Василија Великог који каже да: "Све што је створено, са незадрживом жељом и неограниченом љубављу хита, тежи и враћа се Њему, Сину Божијем и Богочовјеку, Начелнику и Снабдјевачу живота". (Еп. Aтанасије Јевтић "Живо предање у цркви", Врњачка Бања 1998). Узевши на тај начин свој крст (и испунивши Христове ријечи из данашњег Јеванђеља), удостојили су се тога да се Сам Христос усели и обитава у њима. И ту је светост дошла као дар, тј. као Божански одговор на њихову слободну жељу за животом, постојањем, сарадњом и ступањем у заједницу са Њим, и кроз Њега - са свим људима.

Дакле, мјера светости нису неке необичне способности или моћи (које често остварују и разноразни гуруи и магови, и које се понекад тренингом могу извући из људске природе, али су далеко од светости), већ је мјера светости присуство у човјеку благодати Духа Светога, која све чини новим. Светитељи Божији које данас прослављамо, у ствари су благодаћу преображени и препорођени, тј. ослобођени и богоуподобљени људи. Они собом откривају тајну истинског Христовог човјека, јер живот у гријеху, без благодати - лажни је живот, будући да је само Христос "Истина Која ће нас ослободити" (Јн. 8, 32). Зато је (ако се и сами трудимо да живимо по Јеванђељу) њихово присуство у нашим животима тако живо и опипљиво, надилази границе времена и простора и узводи нас од данас до вјечности; показује нам да у Цркви не постоји разлика између старог и новог, јер у Тијелу Васкрслог Христа наш живот добија једну нову, вјечну димензију.

Пророк Исаија је у Старом Завјету говорио да је блажен онај који има сјеме на Сиону и сроднике у Јерусалиму. И заиста, блажени смо и сви ми који смо дјеца Цркве, јер пред Пријестолом Божијим имамо зборове Светих који непрестано посредују за наше спасење. Данашњи Празник је Празник велике радости и утјехе, јер у Светима које прослављамо испуњује се наша вјера у то да је Царство небеско човјеку достижно. Заједно са Мајком Божијом, они представљају незалазну свјетлост и сигурни путоказ наш у овом вијеку који пролази, али и непоколебиву наду и поуздање у оном будућем вијеку који долази.