ДАНИ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

ДАНИ СТРАСНЕ СЕДМИЦЕСТРАСНА СЕДМИЦА (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица)

Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Сава, епископ шумадијски

ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК (грчки: Μεγάλη Δευτέρα)

Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Сава, епископ шумадијски

 


ВЕЛИКИ УТОРАК (грчки: Μεγάλη Τρίτη)

Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Сава. епископ шумадијски


ВЕЛИКА СРЕДА (грчки Μεγάλη Τετάρτη)

Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Владимир Вукашиновић


ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (грчки: Μεγάλη Πέμπτη)

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Сава, епископ шумадијски


ВЕЛИКИ ПЕТАК (грчки: Μεγάλη Παρασκευή)

Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Владимир Вукашиновић


ВЕЛИКА СУБОТА (грчки: Μεγάλο Σάββατο)

Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак.

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан.

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Сава, епископ шумадијски


СТРАСНА ЈЕВАНЂЕЉА (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља)

Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.

Димитрије Калезић


ХИМНОГРАФИЈА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ


„Узнећу вас са собом у Небески Јерусалим“

Господ Који иде на вољно страдање

Апостолима говораше на путу:

„Ево улазим у Јерусалим,

и Син Човечији биће предат,

као што је и писано за Њега“.

Хајдемо, дакле,

и ми мисли своје очистивши, за Њим!

да будемо разапети са Њим!

И умртвимо Њега ради животна уживања,

да бисмо и васкрсли са Њим,

и чули Га како говори:

„Не идем у земаљски Јерусалим

да страдам:

него идем Оцу своме и Оцу Вашем,

Богу своме и Богу вашем,

и узнећу вас са собом у Небески Јерусалим

у Царство Небеско“.

Хвалитељна Великог понедељка, глас 1.


„Плодове достојне покајања приносимо Христу“

Побојавши се, браћо, страшне претње

сасушеној смокви због неродства,

Плодове достојне покајања

приносимо Христу

Који нам дарује велику милост!

Јутрење Великог понедељка, апостих, глас 8.


„О душо моја, пази да не заспиш“

Гле, Женик долази у поноћ

и блажен је слуга

кога затекне буднога,

а недостојан је слуга

кога нађе заспалога.

О душо моја, пази да не заспиш,

да не будеш предата на смрт

и изгнана из Царства.

Већ, прени се и завапи:

„Свети, Свети, Свети јеси, Боже наш,

и, Богородицом, Мајком својом,

помилуј нас!“.

Велики уторак, тропар, глас 8.


„Ко ће испитати бездан мноштва грехова мојих“

Жена која паде у многе грехе, Господе,

осетивши Твоје Божанство,

уброја се у жене – мироносице,

и Теби миро пре погреба приноси, ридајући:

„Авај мени! јер ноћ ми је

распаљивање блуда незадрживог,

а мрачна и без зрака је жеља греха.

Али, прими потоке мојих суза,

Ти Који из облака изводиш морске воде.

Пригни ухо своје к уздисању срца мојега,

Ти Који си савио небеса

неизрецивим сбисхођењем својим.

Да целивам пречисте ноге Твоје,

и убришем их косом главе своје,

од којих се Ева у Рају,

у предвече шум ушима чувши, у страху сакрила.

Ко ће испитати бездан мноштва грехова мојих

и бездане дубине судова Твојих, о Спаситељу душе моје?

Не презри ме, слушкињу своју,

Ти Који имаш неизмерну милост.“

Јутрење Велике среде, апостих, глас 8.


„Просветли одећу душе моје“

Спаситељу мој,

свадбену творевину Твоју видим,

а немам одеће да у њу уђем.

Просветли одећу душе моје,

Светлодавче, и спаси ме!

Велика среда, Егзапостилар, глас 3.


„Блажен је онај који верно прими Господа“

Идите к томе и томе,

Онај Који све зна унапред

рече Апостолима,

и блажен је онај који верно прима Господа.

Горњу одају срца примивши,

и вечеру побожности.

Вечерња Велике среде, тропар


„Премудрост Божија која бездане обуздава“

Премудрост Божија

која држи неодрживу,

и горњу у ваздуху воду,

и бездане обуздава

и мора укроћава,

воду улива у умиваоник,

и ноге слугама пере Господар.

Јутрење Великог четвртка, песма 5, тропар


„Гостопримства Владичиног да се насладимо“

Гостопримства Владичиног,

и бесмртне Трпезе, на Горњем месту,

ходите верни, узвишеним мислима,

да се насладимо, научивши се

преузвишеном знању од Логоса,

Којег величамо.

Јутрење Великог четвртка, канон, песма 9, ирмос, глас 6.


„Гробови се отворише, мртви устадоше“

Када си у нови гроб положен био за све,

избавитељу свих,

Ад свеподругљиви, видећи Ре, ужасну се;

довратнице се поломише,

врата се разбише,

гробови се отворише, мртви устадоше.

тада Адам благодарно, радујући се,

клицаше Ти:

Слава снисхођењу Твоме,

Човекољупче!

Стиховна стихира на вечерњу Великог петка, глас 2.


„Устаните, молите се“

Господе, ходећи на страдање вољно,

говорио си ученицима својим:

ако не могасте један час пробдети са мном,

како обећасте да умрете за мене?

барем Јуду погледајте, како не спава,

но труди се да ме преда безаконицима.

устаните, молите се,

да се ко не одрекне мене,

гледајући ме на Крсту.

Дуготрпљиви, слава Теби!

Јутрење Великог петка, антифон, глас 7.


„Просветли ме дрветом Крста свога“

Доброга си разбојника

магновено удостоји Раја, Господе.

Просветли ме дрветом Крста свога

и спаси ме!

Велики петак, егзапостилар


„Јер си Ти Син и Бог мој“

Гледајући обчица своје Јагње

како Га вуку на заклање,

иђаше за Њим Марија, расплетене косе,

са другим женама говорећи:

„Куда идеш, Чедо?

Ради чега живот свој брзо завршаваш?

Да није опет свадба у Кани,

и тамо сада журиш,

да им од воде вино начиниш?

Да ли да идем са Тобом, Чедо,

или радије да Те чекам?

Реци ми реч, Логосе, не пролазећи ћутке мимо мене,

Ти Који си ме чисту сачувао.

Јер си Ти Син и Бог мој!“

Икос канона Распећу Господњем на повечерју Великог петка


„Стичемо бесмртни живот“

Ми који се напајамо

двоструком реком,

изливеном из Твог ребра,

као из једнога извора,

стичемо бесмртни живот.

Статија Великог петка, прва, стих 71.


„Засијао си јасно после смрти“

Сунце јасно сија после ноћи,

Логосе, а и Ти засијао си јасно после смрти,

васкрснувши као из ложнице.

Статија Великог петка, друга, стих 27.


„Јер ћу васкрснути, јер ћу се прославити“

Не оплакуј ме, мајко,

гледајући у гробу Сина,

Кога у утроби бесемено заче.

Јер ћу васкрснути,

јер ћу се прославити.

И узнећу у слави, непрестано као Бог,

све који Те с вером и љубављу величају.

Ирмос Канона, песма 9, глас 6, на јутрењу Велике суботе


„Раздери тапију наших прегрешења“

Шестог дана,

у шести час

приковао си на Крст

грех који Адам почини у Рају.

Раздери тапију наших прегрешења,

Христе Боже, и спаси нас!

Молитва шестог часа


„Умртви страсти наше плоти“

У девети час

примио си смрт у телу за нас.

Умртви страсти наше плоти,

Христе Боже, и спаси нас!

Молитва деветог часа


„Племенити Јосиф, скинувши с дрвета... “

Племенити Јосиф, скинувши с дрвета

пречисто Тело Твоје,

пови га у чисто платно с мирисима,

и положи га у гроб нов.

Велика субота, тропар, глас 2.


„Долази да даде себе за храну вернима“

Нека умре свако тело човечије,

и нека стоји са страхом и трепетом,

и ништа земаљско у себи нека не помишља:

јер Цар царева и Господ господара

долази да буде заклан

и да даде себе за храну вернима,

а испред Њега иду хорови Анђела:

са свим Началствима и Властима,

са Херувима многооким

и Серафимима шестокрилим,

заклањајући своје лице и певајући химну:

Алилуја, алилуја, алилуја!

Песма која се на Литургији светог апостола Јакова пева уместо Херувике


„Ово је благословена субота“

Ово је благословена субота, 11. април 2009

јер ће Христос, Који усну,

устати у трећи дан.

Велика субота, стих из кондака


„Неизрециво чудо“

Неизврециво чудо!

Онај Који је у пећи избавио преподобне младиће из пламена,

полаже се у гроб мртав,

бездихан, на спасење нас који певамо:

Избавитељу Боже, благословен јеси!

Канон на јутрењу Велике суботе, песма 7, ирмос, глас 2.

 

Свети Теофилакт Охридски


ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ


Двадесет седма глава:

Исус пред Пилатом. Јудино самоубиство. Пуштање Вараве и осуда Христа. Мучење и распеће. Хула Јудејаца. Смрт и погреб Христа. Стража на гробу


1-2. ''А кад би јутро, учинише вијеће сви првосвештеници и старјешине народне против Исуса да га погубе. И свезавши га одведоше, и предаше га Понтију Пилату, намјеснику.''


Гледај, како је њима овладао ђаво и тера их да почине убиство у те празничне дане када је ваљало да приносе многе жртве за грехове других, у дане непорочности и чистоте. Уместо тога, они СУ везали Исуса и повели Га намеснику Пилату, пореклом са Понта, који је, као поданик Рима, послан за намесника Јудеје. Предали су, дакле, Господа Пилату под оптужбом да је бунтовник и да спрема заверу против цара.


3-5. ''Тада видјевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и поврати тридесет сребрника првосвештеницима и старјешинама говорећи: Сагријеших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видјети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се објеси.''


Размисливши о ономе шта је учинио, Јуда се раскајао, али не на прави начин. Добро је себе осуђивати, али је ђаволско дело обесити се. Не могући да поднесе срамоту која га је чекала, Јуда је сам себе лишио живота, уместо да је заридао и измолио опроштај од Онога кога је издао. Неки кажу да је Јуда, будући среброљубив, мислио да ће му поћи за руком да добије сребрнике издајом Христа, и да Христос неће бити убијен, већ ће успети да побегне од Јевреја, као што је то чинио у многим приликама. Али, када је Јуда видео да је Исус оптужен и већ осуђен на смрт, раскајао се, јер је све испало онако како није очекивао. Зато се (по мишљењу тих тумача) Јуда обесио како би стигао у ад пре Исуса и тамо Га умолио за своје спасење. Ипак знај, да када је ставио омчу око свога врата и обесио се, дрво се савило, те је остао у животу. Бог је желео да га остави у животу ради покајања или да би га јавно изобличио и посрамио. Кажу да се Јуда касније тако надуо од водене болести да није могао да прође онуда куда су и кола лако пролазила. Потом је, стрмоглавивши се, "пукао по среди", као што каже Лука у Делима Апостолским.

 

6-10. ''А првосвештеници, узевши сребрнике рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цијена за крв. Него се договорише, те купише за њих лончареву њиву за гробље странцима. Зато се и прозва та њива Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цијену цијењенога, кога су цијенили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ.''


"Корваном" се називала храмовна ризница, у коју су стављали дарове принешене Богу. Погледај како их Бог изобличава, јавно показујући њихову крвожедност. До дана данашњег, каже, та њива се зове "Крвна њива", како би људе стално подсећала на то да су убили Господа. Такође научи и то да су се Јевреји толико трудили у гостољубљу да су и странцима купили неку њиву на којој би се могли сахрањивати. Посрамимо се, дакле, ми који мислимо да живимо савршенијим животом, а превиђамо странце. Спомиње "Цену цењенога", што значи цену Христа. Јевреји су проценили Њега који се не може проценити, то јест синови Израиљеви утврдили су цену Његову сложивши се да Јуди дају тридесет сребрника.

 

11-14. ''А Исус стаде пред намјесником, и запита га намјесник говорећи: Јеси ли ти цар јудејски? А Исус му рече: Ти кажеш. И кад га тужаху првосвештеници и старјешине ништа не одговори. Тада му рече Пилат: Зар не чујеш колико против тебе свједоче. И не одговори му ни на једну ријеч, тако да се намјесник дивљаше веома.''

 

Оптуживши Исуса за злочин против државе, доводе Га Пилату који Га због тога и пита да ли је намеравао да подигне устанак и покушао да се зацари над Јеврејима. Али, Исус му говори: "Ти кажеш", дајући му тако најмудрији одговор. Није, дакле, рекао ни да јесте ни да није цар јудејски, већ нешто између - "Ти кажеш." Ове се речи могу протумачити и на следећи начин: "Ја сам оно што ти кажеш", или: "То не кажем Ја, већ ти." Ништа му друго, међутим, није рекао, знајући да је његов суд неправедан. Пилат се дивио Господу јер је Он презирао смрт, али истовремено и зато што ништа није одговарао нити се обазирао на Своје тужитеље, иако је као речит могао много тога да каже у Своју одбрану. Научимо се, дакле, и ми из овога да ништа не говоримо када се нађемо пред нечастивим судом, како не бисмо створили већу пометњу и тако подстакли на још јароснији гнев оне који неће да слушају нашу одбрану.

 

15-18. ''А о Празнику бијаше обичај у намјесника да народу пусти по једнога сужња кога они хоће. А тада имаху познатога сужња по имену Вараву. И кад се сабраше, рече им Пилат: Кога хоћете да вам пустим? Вараву или Исуса названога Христа? Јер знађаше да су га из зависти предали.''

 

Пилат је гледао да ослободи Христа, иако се у томе није трудио онолико колико је био дужан као човек који треба да заступа истину. Прво је упитао Господа: "Зар не чујеш колико против Тебе сведоче?" То Га пита како би се Христос оправдао и тако му дао повода да Га пусти. Али, пошто Господ ништа није рекао у Своју одбрану, јер је добро знао да Га не би ослободили ни да се бранио, Пилат иде другим путем и прибегава обичају празника, говорећи: "Чак ако и не ослободите Исуса као невиног, барем Му као осуђенику за празник подарите слободу." Откуда је Пилат могао претпоставити да ће Јевреји затражити да разапну Исуса који је био невин, а на слободу пустити кривог разбојника? Пилат је добро знао да Исус није био крив, већ да је предат из зависти, па је зато питао народ да изабере којег затвореника желе да ослободе. Овде се јасно види какав је он слабић био, јер је требало да себе изложи опасности ради доброг циља. Зато и заслужује осуду због прикривања истине. "Варава" значи "син очев", пошто је "вар" син, а "ава" отац. Јевреји су, дакле, затражили сина свог духовног оца - ђавола, а Исуса су разапели. Све до дана данашњег има њима сличних људи, који су пришли Антихристу, сину оца њиховог, а Христа се одрекли.

 

19-26. ''А када сјеђаше у суду, поручи му жена његова говорећи: Не мијешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због њега. А првосвештеници и старјешине наговорише народ да иште Вараву, а Исуса да погубе. А намјесник одговарајући рече им: Кога хоћете од ове двојице да вам пустим? А они рекоше: Вараву. Рече им Пилат: А шта ћу чинити са Исусом названим Христом? Рекоше му сви: Да се разапне! Намјесник пак рече: А какво је зло учинио? А они из гласа повикаше говорећи: Да се разапне! А кад видје Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видјети. И одговарајући сав народ рече: Крв његова на нас и на дјецу нашу! Тада им пусти Вараву, а Исуса шибавши, предаде да се разапне.''

 

О, каквог ли чуда! Онај Кога је Пилат судио, у сну је заплашио његову жену. Виђење у сну није имао Пилат, већ његова жена, вероватно зато што он сам није био достојан виђења, или зато што му Јевреји не би поверовали, већ би помислили да брани Исуса. Или би можда он прећутао да је имао виђење у сну, пошто је био судија. Овај сан је био дело Божјег Промисла, и он се није јавио да би Христос био ослобођен, већ да би се жена спасла. Зашто га, онда, Пилат није пустио на слободу? Зато што је то било опасно, пошто је Исус био оптужен за злочин против владара. Ипак, Пилат је требало да затражи доказе о томе да ли је Исус унајмио војнике или је ковао оружје. Уместо тога, Он је допустио да га заведу као мутавца и слабића. Зато он није без кривице, јер када су затражили да пусти на слободу човека који је био озлоглашен, предао им је Вараву, а за Христа пита: "А шта ћу учинити са Исусом?", дајући им тако власт да Му они пресуде. Пошто је био управитељ, могао Га је избавити, као што је капетан избавио Павла. Али, они су повикали: "Да се разапне", не желећи само да Га убију већ да Га тако оптуже као злочинца, пошто је крст био казна за злочинце. Пилат пере руке, како би показао да је чист од сваке мржње, иако су његове мисли биле рђаве. Он с правом Исуса назива праведником, али Га ипак предаје убицама. Народ на себе узима казну за Његово убиство и ова их је казна заиста сустигла када су Римљани уништили њих и децу њихову. Али и све до данашњег дана, Јевреји, као потомци оних који су убили Господа, носе Његову крв на себи. Због њиховог неверја сви их прогоне и пред својим гонитељима они немају оправдања због речи које су рекли , пред Пилатом. Пилат је ишибао Исуса да би угодио народу, или, можда, да би показао како је он тај који је осудио Христа, и да неће распети невиног него осуђеног човека. Тако се испунило и Исаијино пророштво које каже: "Леђа своја подметах онима који ме бијаху."

 

27-30. ''Тада војници намјесникови узеше Исуса у судницу и скупише на њега сву чету војника. И свукавши га обукоше му пурпурни огртач. И оплетавши вијенац од трња метнуше му на главу, и дадоше му трску у десницу; и клекнувши на кољена пред њим ругаху му се говорећи: Здраво, царе јудејски! И пљунувши на њега узеше трску и бише га по глави.''

 

Овде се испунила реч Давидова: "Дао си ме безумноме на подсмех." Пошто су били безумни, војници су чинили оно што им је као таквим приличило. Обукли су Му огртач уместо царске порфире, дали Му трску уместо скиптра и на главу ставили трнов венац уместо круне. Клањали су Му се, ругајући се, јер то значе речи "клекнувши на колена." Видиш, како су Му нанели сваку врсту срамоте: лице су поругали пљувањем; главу трновим венцем; руку трском; тело огртачем, а уши Његове, хулним речима. Иако су они ово чинили да би се наругали Христу, ипак, ово можеш разумети и на један тајновитији начин, као слику понижења које је претрпео Господ Својим оваплоћењем.

"Пурпурни огртач" означава нашу природу, склону крви и убиству, коју је Он узео, и обукавши је осветио. "Венац од трња" јесу грехови који долазе од наших житејских брига. Њих је Христос уништио Својим божанством, јер глава означава Његово божанство. "Трска" је символ нашег слабог и немоћног тела, које је Господ узео, како и Давид каже: "Десница Господња, узвиси ме." Слушајући Својим ушима хуле, избавио нас је од змијиног нашаптавања које смо примили Евиним ушима.

 

31-32. ''И кад му се наругаше, свукоше с њега огртач, и обукоше га у хаљине његове и поведоше да га разапну. И излазећи нађоше човјека из Кирине по имену Симона и натјераше га да му понесе крст.''

 

Три еванђелиста кажу да је Симон носио Исусов крст, док Јован тврди да га је носио сам Господ. Вероватно је тачно и једно и друго. Најпре је Господ сам носио крст, јер нико други није хтео да га носи, али успут су нашли Симона и крст положили на његова леђа. Такође научи да Симон значи "послушање". Према томе, Христов крст носи онај који живи у послушању (Богу). Кирина је била један од пет градова Пентаполиса, и (символички) означава пет наших чула која морају да понесу крст.

 

33-37. ''И дошавши на мјесто које се зове Голгота, то јест: Мјесто лобање, дадоше му да пије оцат помијешан са жучи, и окусивши не хтједе да пије. А кад га разапеше раздијелише хаљине његове бацивши коцку. И сјеђаху ондје те га чуваху. И ставише му изнад главе кривицу његову написану: Ово је Исус цар јудејски.''

 

Оно се звало "Место лобање", због тога што је тамо, по отачком предању, био сахрањен Адам. Као што сви умиремо у Адаму, било је потребно да тако сви оживимо у Христу. Немој се смућивати када чујеш Матеја да каже да је Господу дат оцат са жучи, а потом Марка који каже да је то било вино са смирном. Јован, опет, говори о оцту помешаном са жучи и исопом. Много тога су учинили разни људи, пошто је на том месту била ускомешана маса народа, те су једни чинили једно, а други друго. Могуће је да је један Господу дао вино, а други оцат помешан са жучи. Постојале су разне врсте смртне казне, али Христос је ипак пострадао на крсту да би осветио дрво преко кога нам је дошло проклетство и крсном смрћу све благословио: небеса, која означава горњи крак крста; подземље, као његово подножје, и крајеве земље, исток и запад, које представљају попречни краци крста. Такође је тако пострадао како би, раширивши руке на крсту, призвао и сабрао сву расејану децу Божју. Војници су разделили његове хаљине, пошто је био сиромашан и ништа друго није имао. Оно што други еванђелист зове "натписом", Матеј назива "кривицом". Било је, дакле, написано зашто је разапет, пошто је био оптужен као цар јеврејски и бунтовник. Назвали су Га царем како би Га лажно представили (као побуњеника против римске власти). Ипак, њихово сведочанство било је верно, иако је долазило од непријатеља, јер Господ је заиста Цар који је управо ради тога дошао да спасе Јевреје. Међутим, пошто Јевреји по телу нису желели да Он влада њима, Христос је постао Цар Јевреја" по духу, то јест, оних који Га исповедају, јер Јеврејин значи "онај који исповеда".

 

38-44. ''Тада распеше с њим два разбојника, једнога с десне и једнога с лијеве стране. А који пролажаху хуљаху на њега машући главама својима и говорећи: Ти који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси сам себе; ако си Син Божји, сиђи с крста. А тако и првосвештеници с књижевницима, старјешинама и фарисејима, подсмијевајући се говораху: Друге спасе а себе не може да спасе. Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад с крста, па ћемо у њега вјеровати. Уздао се у Бога, нека га избави сад, ако му је по вољи; јер говораше: Ја сам Син Божји. Тако исто и разбојници распети с њим ругаху му се.''

 

Желећи да оклеветају Христа, распели су заједно с Њим и два разбојника, како би људи и Њега сматрали за безаконика као и њих. Ова двојица разбојника представљају два народа: јеврејски и незнабожачки, јер су оба преступила Закон и наругала се Христу. Али, касније је један од разбојника познао Христа и исповедио Га као Цара, рекавши: "Помени ме Господе, у Царству Твоме." Тако је и незнабожачки народ исповедио Христа, док је "други разбојник", то јест, јеврејски народ, похулио на Њега. Ђаво их је подстицао да говоре: "Ако си Ти Син Божји, сиђи с крста", како би Га изазвао да сиђе и тако упропасти дело спасења свих које се имало извршити на крсту. Ипак, Христос, који је и Син Божји, није послушао непријатеља, како би и ти научио да не смемо попуштати пред ђавољим лукавствима, већ чинити добро, без обзира колико ће други лоше мислити о нама.

 

45-49. ''А од шестога часа би тама по свој земљи до часа деветога. А око деветога часа, повика Исус из свега гласа говорећи: Или, Или, лима савахтани? То јест: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? А неки од оних што стајаху ондје чувши то говораху: Овај зове Илију. И одмах отрча један од дох те узе сунђер, и напуни оцта, па натаче на трску, те га војаше. А остали говораху: Остави да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави.''

 

Тама која је наступила није била природна појава која настаје услед помрачења сунца, јер никада не долази до помрачења сунца четрнаестог дана месечевог циклуса, већ се такве појаве дешавају у време младог месеца. Распеће је без сумње било четрнаестог дана месечевог циклуса, дакле у дан када Јевреји прослављају Пасху. Зато је овај догађај био натприродан. Тама је обузела цели свет и није била делимична као некада у Египту, како би се на тај начин показало да читава твар плаче због страдања свога Творца, и да је од Јевреја одузета светлост (истине). Нека сада Јевреји, који су тражили знак с неба, погледају помрачено сунце. Пошто је човек створен шестога дана, и у шести час је окусио од забрањеног дрвета, јер је то било време јела, Господ је прикован на дрво шестога дана недеље у шести час, како би пресаздао човека и исцелио га од прародитељског греха. Исус говори пророчке речи (псалма) на јеврејском језику с намером да покаже како се не противи Старом Завету. Он каже: "Зашто си ме оставио?", потврђујући да је заиста, а не привидно био човек, јер човек има природну жељу за животом и воли га. Пошто се Христос борио и мучио пред крстом, показујући страх који је својствен нашој природи, зато и сада говори: "Зашто си ме оставио?", откривајући нашу природну љубав према животу. Он је заиста био човек и по свему сличан нама, осим по греху. Неки су ово разумели у том смислу да је Спаситељ у име Јевреја рекао: "Зашто си оставио јеврејски народ, о Оче, да почини такав грех и буде предан на уништење?" Пошто је сам Христос био од Јевреја, Он говори: "Зашто си ме оставио?" желећи да каже: "Зашто си оставио Моје сроднике, Мој народ, да учини себи такво зло?" Не разумевајући Његов вапај, људи из народа, који су били прости и неуки у пророчким књигама, мислили су да зове Илију. Сви Јевреји, дакле, нису познавали пророчанства, као што сада можда ни сви хришћани не познају Еванђеље. Напојили су Га оцтом да би брже умро, пре него што дође Илија и помогне му. Зато други кажу: "Остави, да видимо хоће ли доћи Илија да Га избави." Другим речима: "Не дајте Му да умре, да бисмо видели хоће ли Му помоћи Илија."

 

50-53. ''А Исус опет повика из свега гласа, испусти дух. И гле, завјеса храма раздрије се на двоје, од горњега краја до доњега; и земља се потресе, и камење се распаде; и гробови се отворише, и устадоше многа тијала светих који су помрли; и изишавши из гробова по васкрсењеу његову уђоше у свети град и показаше се многима.''

 

Исус је повикао из свега гласа да бисмо знали да је говорио истину када је казао: "Власт имам положити живот Свој", јер Он Својом влашћу предаје душу. Али зашто је повикао: "Оче, у руке Твоје предајем дух Свој". Зато што Свој дух није испустио по принуди, већ добровољно. Отуда користи реч "предајем". Тиме показује да ће га опет узети, јер залог се увек може узети натраг. Хвала Богу, што је умирући дредао Свој дух у руке Очеве, јер се од тада душе светих такође предају у Очеве руке, а не као раније у адске тамнице. Тако је Христова смрт постала наше освећење. Зато Он громким гласом позива смрт, јер се она није усуђивала да Му приступи док је сам није позвао. Храмовна завеса састојала се од платна које је било повешено у средини Храма и одвајала је унутрашњи део од спољашњег као нека врста преградног зида. Завеса се поцепала и тиме је Бог показао да је (до тада) неприступни и невидљиви Храм, чији је унутрашњи део (Светиња над Светињама) био закриљен завесом, толико понижен и оскрнављен, да је постао свима приступачан и видљив. Неки дају додатна објашњења.

Поцепана завеса је означила да је слово Закона укинуто како би се открила пуноћа Закона, која је до тада била прикривена словом као неком завесом, и све оно што је раније у Закону било нејасно и тајновито, сада је откривено будући испуњено у Христу. Може се рећи и то да је код Јевреја постојао обичај да раздеру своје хаљине када чују хуле на Бога. Тако је сада божански Храм, озлојеђен смрћу Божјом, раздерао своје "хаљине", то јест храмовну завесу. О овоме се још може говорити, али ово је довољно. Природне стихије су се покренуле показујући истовремено да је Онај који страда сам Творац, и да ће наступити промена ствари, јер се земљотрес у Светом Писму спомиње да би означио промену у току збивања. И заиста је дошло до промене Божје наклоности, која је прешла с Јевреја на незнабожачке народе. Чак се и "камење", то јест, камена срца незнабожаца, распало да би примило семе Истине, док су они који су помрли у гресима устали и ушли у "свети град", вишњи Јерусалим и јавили се многима који ходе широким путем. Јавивши се њима, они су се показали као образац доброг живота и обраћења, јер онај који види човека који је раније умро у страстима где обраћен узлази у свети небески град, и сам га у свему подражава и обраћа се Богу. Ови догађаји су објашњени прилично детаљно, али ти разуми да је васкрсење мртвих које се десило у време Господњег распећа, такође показало и ослобођење душа из ада. Оне који су у то време васкрсли, многи су видели, како се овај догађај не би сматрао привиђењем. Они су васкрсли ради знамења и очигледно је да су после опет помрли. Неки кажу да су они васкрсли после Васкрсења Христовог и да још нису умрли, мада не знам да ли се ово може прихватити.

 

54-56. ''А капетан и који с њим чуваху Исуса, видјевши да се земља тресе и шта би, уплашише се врло говорећи: Заиста овај бијаше Син Божији. И ондје бијаху и гледаху из далека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му, међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина, и мати синова Зеведејевих.''

 

Незнабожачки капетан и они који су били с њим поверовали су због ових великих знакова, док су Јевреји који су слушали Закон и пророке остали у неверју. Толика је била њихова злоба. Тај капетан је касније мученички пострадао за Христа. Жене које су посматрале ове догађаје и које су заиста највише састрадавале Христу, иако су биле од осуђеног рода (због Евиног греха), прве су удостојене радосног виђења. Ученици су се разбежали док су жене остале храбре и устрајне. "Марија, мајка Јакова и Јосије" је Богородица Дјева, Мајка Божја, јер су Јаков и Јосија били Јосифови синови од његове прве жене. Пошто се Богородица звала "женом" Јосифовом, с правом се назива "мајком" његове деце, то јест маћехом. Мајка синова Зеведе-јевих звала се Саломија. Каже се да је она такође била и Јосифова кћерка.

 

57-61. ''А кад би увече дође човјек богат из Ариматеје по имену Јосиф, који је такође био ученик Исусов. Овај приступивши Пилату замоли за тијело Исусово. Тада Пилат заповиједи да му даду тијело. И узевши Јосиф тијело зави га у платно чисто. И стави га у свој нови гроб што је био исјекао у камену; и наваливши велики камен на врата од гроба отиде. А ондје бјеше Марија Магдалина и друга Марија, које сјеђаху према гробу.''

 

Јосиф се раније скривао, али сада се одважује на велико дело, положивши своју душу за тело Учитељево и примајући на себе гнев свих Јевреја. Пилат му даје Тело као велики дар. Пошто је Христос погубљен као бунтовник, било је вероватно да су намеравали да Његово тело оставе несахрањено. Могуће је да је Јосиф, као богат човек, дао Пилату и злата. Потом је узео Тело и одао Му част положивши Га у нов гроб у коме нико раније није био погребен. Био је то Божји промисао, како нико после Христовог Васкрсења не би могао да каже да је васкрсли био неки други мртвац који је тамо раније био сахрањен. Зато је, дакле, положен у нови гроб. Марија Магдалина и "друга Марија", то јест Богородица, која је горе названа "мајком Јакова и Јосије", седеле су наспрам гроба и чекале да утихне бес Јевреја, како би отишле, омотале тело погребним повојима.и помазале миром. Исаија је рекао за ове жене: "Ви жене које долазите од призора овога, идите одавде, јер ово је народ без разума." Очигледно је да говори да разума нема јеврејски народ који је разапео Господа. Он дакле, позива жене да оставе безумни народ и оду апостолима и однесу им благе вести о Васкрсењу.

 

62-66. ''Сутрадан пак по петку сабраше се првосвештеници и фарисеји код Пилата говорећи: Господару, сјетисмо се да онај варалица каза још за живота: Послије три дана устаћу. Зато заповједи да се утврди гроб до трећега дана да не дођу како ученици његови ноћу, да га не украду и не кажу народу: Уста из мртвих; и биће посљедња превара гора од прве. Рече им Пилат: Имате стражу (кустодију), идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен.''

 

Еванђелист суботу не назива "Суботом" због тога што судећи по злоби Јевреја то и није била субота. Иако је Закон забрањивао да се суботом иде из места у место, законопреступни Јевреји су се сабрали код иноплеменика Пилата, уместо да буду на Законом одређеном збору. Подстакнути својом злобом, они одлазе Пилату и обезбеђују гроб. Ипак, то је био Божји Промисао, како би Васкрсење било потврђено сведочанством непријатеља, који су запечатили гроб и пред њим поставили стражу. Занимљиво је откуда су Јевреји знали да ће Исус трећи дан васкрснути, пошто Господ то нигде није рекао јасно и отворено. Може се претпоставити да су то сазнали из примера пророка Јоне, будући да је раније Христос рекао: "Као што је Јона био три дана у утроби кита, тако ћу и Ја бити у утроби земље." Могуће је да су то закључили и онда када је казао: "Развалите овај храм и за три дана ћу га подићи."

Пре нису разумевали ове речи, већ су мислили да говори о јеврејском Храму. На основу тих речи су га и осудили. Али сада када су разумели да је под "храмом" подразумевао Своје властито Тело, они су се уплашили и назвали Га обмањивачем, не престајући са својом злобом ни после Његове смрти. "Кустодија" је римски назив за стражу, и зато еванђелиста кустодијом назива војнике који су били одређени да чувају гроб.

 

 

Архимандрит др Јустин Поповић


ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ


Деветнаеста глава:

Шибање Исуса. Трнов вијенац. Пилатова осуда Исуса. Распеће. Подјела хаљина Исусових. Старање Христово о Мајци. Посљедње ријечи и смрт. Јосиф и Никодим. Погреб


"Тада, дакле, Пилат узе Исуса и ишиба Га. А војници оплетоше вијенац од трња и метнуше Му на главу и обукоше Му пурпурну хаљину, и говораху: Здраво, царе јудејски! И удараху Га по образима."

(19, 1-3)

 

Суђење Христу, распеће и погреб Пилат - човек разбијене душе и разорене савести. Типичан просечни Римљанин, саграђен од философоке скепсе и распусничке религије. Ту нема чврстог стожера савести ни карактера. Душа сва као живи песак, у коме се она сама стално дави, гуши и умире: непрекидни процес самоубиства. Пилат три пута изјављује да никакве кривице не налази на Исусу, па то тоне у живи песак његове душе, и он наређује да се Исус шиба. Онда "римско право" долази до свог уметничког израза: војници плету венац од трња, мећу га на главу Исусу, и облаче му скерлетну хаљину; бију га по образима, и исмевају: ''Здраво, царе Јудејски!''.

 

"Пилат пак опет изиђе напоље и рече им: Ево вам Га изводим напоље, да знате да на Њему не налазим ниједне кривице. А Исус изађе напоље носећи трнови вијенац и пурпурни огртач. И рече им Пилат: Ево човјека!"

(19, 4-5)

 

Пилат је човекоугодник, као сваки типичан Римљанин, јер је навикао да служи многим боговима, са најопречнијим особинама. Да би угодио Јеврејима, он шиба Исуса, али да би донекле задовољио и своју савест која се дави у живом песку скептицизма, он понова изјављује Јеврејима да на Исусу не налази никакве кривице. Изводи Исуса напоље под венцем од трња и у скерлетној хаљини. Призор какав не виде свет, нити ће икада видети. Показује га Јеврејима са речима: "Ево човека!" - И не слути Пилат какву је божанску и вечну истину изрекао.

Сигурно по промислу Божјем. Пророк као Кајафа. Да би се показало, да људска природа понекад и невољно и несвесно служи Богу; и тиме казује праву себе, иако је искварена и покварена многим гресима и страстима. "Ево човека" - да, ево јединог уствари човека на земљи, правог, савршеног, безгрешног. Ни пре ни после Њега није било, нити ће бити таквог. Све што је најбоље, најлепше, најузвишеније, најбожанскије, најбесмртније, највеселије, најправедније у људској природи сабрало се и дало човека Исуса. Оваплоћење свега најузвишенијег: оваплоћење Бога. Пророчка је реч Пилатова. На Исусу - човеку стоји сва божанска истина о свету, стоји сав домастрој спасења света. Човеком, за човека и у име човека - Богочовек је извршио спасење рода људског.

Богочовек са трновим венцем на глави, зар то није сав пут хришћанске Цркве кроз историју? Увек са трновим венцем, али спокојна и мирна, јер зна да као таква даје спасење свету. "Ево човека" - без кривице и пред људима и пред Богом; другим речима: ево човека без греха. Зато Он и спасава од греха. Јер кад Он има силе да не пусти у себе, и да не допусти у себи грех, онда том истом силом може сатрти грех у сваком другом човеку, и у свима људима. "Ево човека", и то не само без кривице пред Богом и људима, већ без икакве кривице. Сведочанстао незнабошца - многобошца Пилата; а друго је сведочанство изабраног народа: нико га није могао не само ухватити у греху него ни прекорети за грех (Јн. 8, 46). Тако се добило сведочанство о безгрешности човека Исуса од целокупног рода људског.

 

"Када Га, дакле, видјеше првосвештеници и слуге, повикаше говорећи: Распни га, распни! Пилат им рече: Узмите Га и и распните, јер ја на налазим на Њему кривице. Одговорише му Јудејци: Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим. Када, дакле, Пилат чу ову ријеч, побоја се већма. И опет уђе у судницу, и рече Исусу: Одакле си ти? А Исус му не даде одговора."

(19, 6-9)

 

Како је, са вишег гледишта, беспомоћна римска одбрана човека пред људима, а камо ли спасење човека од греха, смрти и ђавола, показује Пилатова немоћ у одбрани Исуса од богоборних Јевреја. На његове речи: "Ево човека", - "главари свештенички и момци повикаше говорећи: распни га, распни". А Пилат, а претставник римске правне овести, шта ради, како брани и одбрањује човека на коме "никакве кривице" не налази? Ево како: "Рече им Пилат: узмите га ви и распните, јер ја не налазим на њему кривице". - Претставник римске савести не може да одбрани човека на коме нема никакве кривице; а претставници, самозвани претставници јеврејског закона хоће да убију човека на коме нема никакве кривице: "јер начини себе сином Божјим".

По закону Божјем, израженим преко Мојсија и прорака, хвали се и подржава синовство човечје према Богу. Али они који оставивши Закон Божји "ради предања стараца", оставили су и изоставили су, потрли су и погазили су, све што је Божје у Закону, а остали при прању чаше споља. Они и тврде да Исус на коме нема никакве кривице: "ваља по нашем закону да умре, јер начини себе сином Божјим". "Кад Пилат чу ову реч, уплаши се веома". Зашто се Пилат "веома уплаши"? Њега није везивао јеврејски религиозни закон. Имао је да суди по прописима римског права, и то само политичке кривице. Вероватно да је овом тврђењу Пилат дао чисто многобожачко значење: Августи су били код њих богови, и синови божји. Ако је Исус - Син Божји - да не буде ту неке политичке толеранције? И Пилат улази у судницу, и испитује Исуса: "одакле си ти?" А Исус? - "А Исус му не даде одговора". Зашто одговарати човеку који све зида на живом песку? На живом песку личне користи и многобожачког непознавања истине. Поготову, када је Својим божаиским погледом Спаситељ до дна сагледао и видео Пилатову душу и све шта ће он као римски судија учинити са њим.

 

"Пилат Му тада рече: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да Те распнем и власт имам да Те пустим? Исус одговори: не би имао власти никакве нада Мном када ти не би било дано одозго; зато онај који Ме предаде теби има већи гријех. Од тада гледаше Пилат да Га пусти. Али Јудејци викаху говорећи: Ако овога пустиш, ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару."

(19, 10-12)

 

Увређен Исусовим ћутањем, "Пилат му рече: зар мени ни одговараш? не знаш ли да имам власт распети те, и власт имам пустити те?" - Опет плитко, стојичко, римско гледање на ствари. Пилат и не слути ко је све умешан у Исусову ствар. Када би дубље загледао у змијски сплет јеврејске зависти према Исусу, сагледао би делатност онога што сав уђе у Јуду - Сатане. А изнад те, и око те сатанске игре, Божји промисао који кроз Исусово страдање врши спасење света од греха, смрти и Сатане. Зато Господ Исус и одговара Пилату: "Не би имао власти никакве нада мном кад ти не би било дано одозго зато онај има већи грех који ме предаде теби". План о спасењу овета Богочовеком Исусом "одозго" је, Божји је.

Ометати остварење тог плана - грех је, и то: највећи грех. Омета га Сатана кроз људе: кроз Јуду, кроз свештеничке главаре и фарисеје и остале христомрсце. То је све један и исти грех, само неки људи учествују у њему јаче, неки слабије. Пилатов грех у овом случају је мањи од Јудиног, који кроз главаре свештеничке предаде Исуса Пилату. Кротки и неочекивано за Пилата мудри одговор Исусов потстаче Пилата да се озбиљно замисли над целом овом ствари, уколико то може душа - живи песак. "Од тада, вели Еванђелист, гледаше Пилат да га пусти". То није дуго трајало: вика Јевреја је брзо покренула живи песак душе Пилатове, и у Пилата се све изменило. "Јевреји викаху говорећи: ако овога пустиш ниси пријатељ ћесару. Сваки који себе царем гради противи се ћесару". - Јевреји су нашли пут за остварење своје намере. Потегли су питање ћесара, и изјавили да немају цара осим ћесара, када им је Пилат указао на Исуса и рекао: "ево цар ваш". На то "они викаху: узми, узми, распни га. Пилат им рече: зар цара вашега да распнем? Одговорише главари свештенички: ми немамо цара осим ћесара. Тада им га предаде да се разапне".

 

"Пилат, дакле, чувши ову ријеч изведе Исуса напоље, и сједе на судијску столицу, на мјесту званом Литостротон, а јеврејски Гавата. А бјеше ппетак уочи Пасхе, око шестога часа; и он рече Јудејцима: Ево цар ваш! А они повикаше: Узми, узми, распни Га! Пилат им рече: Зар цара вашега да разапнем? Одговорише првосвештеници: Немамо цара осим ћесара. Тада, дакле, предаде Га њима да се разапне. А они узеше Исуса и одведоше."

(19, 13-16)

 

Пилате, зашто? Ти предаде Исуса да се разапне, а не рече зашто, не објави викакву кривицу Његову. Смртна пресуда, изречена римским правом, заснована ни на чему. Шта се може онда очекивати од таквог права, када у њему нема нимало правде. Право без правде је увек насиље. У овом случају - врховно насиље, јер осуђује на смрт човека - без икакве кривице, човека - без икаквог греха, осуђује Богочовека. Тако се на Исусовом случају показало најочигледније колико је све људско заиста грешно сувише, и колико је сам људски грех, и сав људски грех - заиста "и сувише грешан". Тешко човеку који се узда у човека.

А кроз свету душу пророка, то се извеја у оправдано проклетство: "Проклет човек који се узда у човека".

 

"И носећи крст свој изиђе на мјесто звано Лобања, а јеврејски Голгота. Ондје Га разапеше, и са Њим другу двојицу, с једне и са друге стране, а Исуса у средини."

(19, 17-18)

 

Богочовека распињу на Голготи. Голгота = лобања: символ васцеле земље, јер смрт опустошила тело земље, скинула све са ње, и остала од ње сама лобања, сама кост: костурница. То и символика човека уопште: смрт скинула с његоог тела све, остала само лобања; и изнутра однела све: тако од човека остала сама костурница. У црквеном иконопису обично: крст забоден у звмљу, право над лобању. По предању: Адамова лобања. Свеистинито цредање: лобања човечанства, из које је смрт истерала све живо, а крст јој ваокрсењем повраћа живот, и то живот вечни. Коштурница постаје васкрсница. Смрћу је Господ сатро смрт васкрснувши из мртвих.

 

"Пилат пак написа и натпис, па постави на крст; а бјеше написано: Исус Назарећанин цар јудејски. И овај натпис читаше многи Јудејци, јер близу града бјеше мјесто гдје разапеше Исуса; и бјеше написано јеверејски, јелински и римски. А првосвештеници јудејски говораху Пилату: Не пиши: цар јудејски, него да Он рече: Ја сам цар јудејски. Пилат одговори: Што писах, писах."

(19, 19-22)

 

Пилат је открио разлог због кога је Господа невиног осудио на распеће: "Пилат написа и натпис и метну на крст: Исус Назарећанин цар Јудејски", и то на три јеаика: јеврејски, грчки, латински, да би свима у васељени било знано зашто је то учињено. Само, Пилат је од Самог Господа Исуса добио објашњење: да царство Његово није од овога свега. Јасно: Пилат је очигледну, и за њега самог клевету примио као разлог да Исуса осуди на смрт. Утолико је грех његов већи. А и од овог греха већи је грех оиих који хоће да подметну Исусу као да је Он сам за себе рекао: ја сам цар Јудејски.

 

"Војници пак када разапеше Исуса, узеше хаљине Његове и начинише четири дијела, свакоме војнику по дио, и доламу; а долама не бјеше шивена него изаткана изједна. Онда рекоше међу собом: Да је не деремо, него да бацимо коцку за њу коме ће допасти. Да се испуни Писмо које говори: Раздијелише хаљине Моје међу собом, и за доламу Моју бацише коцку. Војници, дакле, тако учинише."

(19, 23-24)

 

Војници деле хаљине Исусове, а за доламу бацају коцке. Тако, и несвесно за њих, преко њих се извршује пророштво о томе. Божји човекољубиви промисао све окреће на спасење, и када то људи или упорно неће или се несвесно противе томе и раде против тога.

 

"А стајаху код Исусова крста Мати Његова, и сестре Матере Његове, Марија Клеопова, и Марија Магдалина. А Исус видјевши Матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред Ње, рече Матери Својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи."

(19, 25-27)

 

У овом свеопштем мраку, у коме из греха у грех посрћу и стропоштавају се људске свести и савести, једину светлост сачињавају жене. То је и једина радост за несрећно биће људско. Јер ниједна жена није учествовала у издавању и мучењу и распињању Исуса. Штавише, ево их и крај крста, иако то претставља очигледну опасност по њих. И, о срећног изузетка за несрећне људе! са њима је и "ученик кога Исус љубљаше". Тако се и људи имају за неког заклонити.

И онда се збио божански дирљив призор: Најсавршенији Син препоручује на чување Своју нежну Мајку, Најсавршенију Мајку на земљи, Своме љубљеном ученику. Њему вели: "ето ти матере!" а Њој: "ето ти сина!" Како ли је божански савршен био "ученик кога љубљаше Исус" када се удостојио да постане други син Богомајке, као рођени брат Јединородног. Морало је у њему бити нешто изузетно мило, љупко, божанствено збаг чега га је Господ свељубећи волео изузетном љубављу. Њему је Господ и поверио Богомајку, као да му је са Њом поверио Цркву. Ова дирљива брига Господа Христа о Богомајци, када Он виси у мукама на крсту, чини саставни део богочовечанског домостроја спасења.

Света брига о Мајци: ни у највећим мукама не заборављати иа Њу, па макар та мука била свекосмичка као што је мука спасења света. Јер је еванђелски саставни део те муке: нежна брига о Мајци.

 

"Послије тога, знајући Исус да се већ све извршило, да се сасвим испуни Писмо рече: Жедан сам! Стајаше пак суд пун оцта; а они напунише сунђер оцта, и натакнувши на трску, принесоше устима Његовим. А када Исус окуси оцат рече: Сврши се! И преклонивши главу, предаде дух."

(19, 28-30)

 

До последњег часа, до издахнућа Исус остаје прави човек, истинити човек. Ево, Он на крсту жедни. Његова природа људска изјављује: "жедан сам". Тако се испуњују сва света пророштва не само о Његовој божанској природи већ и о Његовој човечанској природи. Њему дају оцат. "А кад прими Исус оцат рече: свриш се. И приклонивши главу предаде дух свој". "Сврши се" - тајна спасења света: Богочовек силази у царство смрти, да смрћу сатре смрт, и васкрсењем изведе род људски из царства смрти, греха и ђавола. "Сврши се" пут Његовог човечанског живота на земљи; сврши се богочовечански подвиг, који је почео рођењем од Свете Дјеве у пећнни, а завршава се на Крсту, опет пред Светом Дјевом и Мајком свенежном.

 

"А будући да бјеше петак, па да не би тијела остала на крсту у суботу, јер бијаше велики дан она субота, Јудејци замолише Пилата да им се пребију голијени, па да их скину. Онда дођоше војници, и првоме пребише голијени и другоме распетоме с њим; А дошавши до Исуса, кад видјеше да је већ умро, не пребише Му голијени, него један од војника прободе Му ребра копљем; и одмах изиђе крв и вода. И онај који је видио, посвједочио је, и истинито је свједочанство његово, и он зна да истину говори, да и ви вјерујете. Јер се ово догоди да се испуни Писмо: кост Његова неће се преломити. И опет друго Писмо говори: Погледаће на онога кога прободоше."

(19, 31-37)

 

Гоњени христоборством, сагоревани христомржњом, Јевреји опет чине нешто што изазива остварење месијанских пророштава. Да би се утврдила смрт, да би се они уверили да је Исус стварно мртав, а не привидно или непотпуно, они захтевају да Му војници пребију колееа. А они, ''пошто се уверише да је већ умро, не пребише му колена, него један од војника прободе Му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода". - Све ово виде "ученик кога љубљаше Исус", и посведочи, и зато је "сведочанство његово истинито". Истинито и као остварено пророштво, истинито и као стварност коју је он очима својим видео.

Тако: остварена су сва света месијанска пророштва о Спаситељу, завршен је богочовечаиски подвиг Његов на земљи.

 

"А потом Јосиф из Ариматеје, који бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође и узе тијело Исусово. А дође и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише Га платном с мирисима, као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле, због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса."

(19, 38-42)

 

Подвиг тајних ученика Христових: Јосифа и Никодима, потресан је. Они су, иако тајни, чак и до овог страшног тренутка остали верни и истрајни. Штавише, њихова храброст баш у овим часовима поражава. Разбегли се јавни ученици, а састали се тајни, да доврше велико дело. Они сахрањују Господа Христа: помазују га мирисима, обавијају платном, плаштаницом, и мећу у нов гроб.

Како је било у душама ове дивне двојице када су сахрањивали - Бога и Господа Христа? Сигурно се над тајном том запрепастило све у њима. Нема сумње они су овај свети укоп обавили као неку свету тајну. Несумњиво свету, јер је она саставни део оне грандиозне и свесвете тајне, која се назива: Богочовечански подвиг спасења света.

 

Архиепископ Аверкије Таушев

 

ТИПИК БОГОСЛУЖЕЊА СТРАСНЕ СЕДМИЦЕ

 

Повечерје се поје мало са посебним трипјесњецом Триода и увече се служи Јутрење Великог понедељка. На овом јутрењу Црква нас позива да дочекамо "почетак страдања Господњих", "да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим", "да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота", како бисмо "са Њим живели". На овом јутрењу се после "Алилуја" пева дирљиви тропар: "Се Жених грјадет в полуношчи" "косно и велегласно, и со слаткопјенијем равно" три пута. Затим иду три катизме са сједалнима после сваке од њих, а после трећег сједална возглашава се: "И о сподобитисја нам слишанију свјатаго Евангелија..." ("И да се удостојимо слушања светог Јеванђеља") након чега следи читаное Јеванђеља које садржи повест о делима и речима Господа последних дана Његовог земаљског живота, недуго пре крених страдања, а посебно Његове знамените приче и беседе о крају света и Његовом Другом доласку. Током целе Страсне седмице Минеј се у потпуности одлаже и читава служба обавља се само по Триоду. Службе из Минера светима чији спомен пада у Страсну и Светлу седмицу читају се раније, на повечерјима за време читавог Великог поста. Уместо целог канона узима се само трипјесњец из Триода (а на Велики уторак само двопјесњец), са припевом: "Слава Тебје Боже..." После мале јектеније у све ове дане, до Великог четвртка, пева се дирљиви ексапостилар [светилан] "Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј, и одјежди не имам, да вниду воњ: просвјети одјејаније души мојеја, Свјетодавче, и спаси мја" ("Двор Твој видим украшен, Спасе мој, а одеће немам да бих ушао унутра: просветли одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме"). Стихира има и на хвалите (мада се "Всјакоје диханије" не пева) и на стиховње. Велико славословље се не пева него се чита и крај јутрења је великопосни. Затим следи великопосни Први час, али без катизме и са кондаком Триода.

На Велики понедељак служе се великопосни часови трећи, шести и девети са изобразительном, а затим литургија Пређеосвећених Дарова. Трећи и шести час имају катизму, певају се тропари часова, кондак

Триода и на крају сваког часа, као и обично у посту, чине се велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског. На литургији Пређеосвећених Дарова чита се само Јеванђеље, без апостола и прокимена. Главну особеност часова током прва три дана Страсне седмице представља што се на њима прочита читаво Четверојеванђеље, на тај начин што се Јеванђеље по Матеју прочита из два пута, Јеванђеље по Марку такође из два пута, Јеванђеље по Луки из три пута и Јеванђеље по Товану из два путра, али само до почетка описа светих страдања - до речи: Сада се прослави Син Човечији... '' Тако током ова три дана на свакоме од три часа - трећем, петом и деветом, бива по једно читање, а укупно девет читања.

По тој схеми обавља се богослужење у прва три дана Страсне седмице - Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Али сваки од ова три дана има и своје нарочите спомене, те сходно томе и свој садржај богослужбених песама и читања.

У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Тосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт.

У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд.

У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученикаиздајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде.

У Велику среду пре Литургије уместо отпуста часова са изобразительном, свештеник чита молитву: "Владико многомилостиви..." која се током читавог Великог поста чита на крају Великог повечерја. Приликом читања ове молитве сви који се моле у храму клањају се до земље. Затим свештеник моли опроштај, као на почетку свете Четрдесетнице. Исто чине сви присутни. На крају Литургије, код "Буди имја Господње..." последњи пут се чита молитва преподобног Јефрема Сиријског са три земна поклона и "потпуно престају поклони који се чине у цркви". Овим се коначно завршава све што је карактеристично за великопосно богослужење и почињу посебна богослужења, везана специјално за страдања Господња ("страдална" или "страсна богослужења").

 

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

На Велику среду увече облаче се тамноцрвене одежде, као и за Литургију на Велики четвртак. Служи се Мало повечерје са Трипјесњецом, а за њим, обично увече, јутрење Великог четвртка (према Типику у седми час ноћи, то јест у поноћ).

На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове. На јутрењу после "Алилуја" пева се три пута тропар "Јегда славни ученици на умовенији вечери просвјешчахусја..." и одмах после њега, без катизме (Псалтир се одлаже до Томине недеље, осим 17. катизме на Велику суботу), чита се Јеванђеље по Луки, зачало 108, о Тајној Вечери. После Јеванђеља чита се 50. псалам и, без молитве уобичајене за читав пост: "Спаси, Боже, људи Твоја...", одмах почиње канон: "Сеченоје сечетсја море чермноје...". Ексапостилар. "Чертог Твој". Има стихира на хвалите и на стиховње, а Славословље се чита. После "Благо јест", Трисвете песме и "Оче наш" пева се тропар "Јегда славниј...", следи сугуба јектенија и после возгласа и "Утверди Боже..." чита се Час први, са тропаром и кондаком Триода, чију особеност представља то што се између богородичних читају паримеји - "Пророштва Јеремијина" у којима пророк созерцава непријатељство јудејских старешина против Христа, види Његову кротост и незлобивост, са којима Он предаје Себе у руке безаконика и тугује због њих.

Трећи, Шести и Девети час савршавају се просто, без певања, са тропаром и кондаком Триода, којима се придодаје Изобразительна, након чега следи отпуст.

Литургија светог Василија Великог се спаја се са вечерњем, слично као што бива у навечерје Рождества Христовог и Богојављења. Читају се и три пророчка паримеја, затим мала јектенија, Трисвето и даље по реду Литургија на којој се уместо Херувимске песме, уместо причасног, за време причешћа и уместо "Да испољњатсја уста наша..." пева "Вечери Твојеја тајнија дњес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја Господи во Царствији Твојем". Постоји и нарочит отпуст: "Иже за превосходјашчују благост" (На овој Литургији, ако постоји потреба, припремају се Свети Дарови за причешћивање болесних).

После заамвоне молитве у саборним храмовима обавља се Чин прања ногу. Архијереј излази на Царске двери, да га нико не придржава, без жезла, и стаје на место за облачење; пред њим један ђакон носи Јеванђеље, а друга двојица бокал и лавор. Свештеници, седећи на горњем месту, споро читају 50. псалам. Протођакон, уз певање 5. песме канона Великог четвртка, доводи на средину храма у паровима дванаесторицу свештеника, који сви седају и тако остају све време, чак и приликом читања Јеванђеља. Протођакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама: "О јеже благословитисја и освјатитисја умовенију сему...", док архијереј чита молитву. Затим протођакон чита Јеванђеље по Јовану о прању ногу, а за то време архијереј чини све оно што се у тамо говори о Исусу Христу и пере ноге свој дванаесторици свештеника који представљају апостоле. Најстарији међу свештеницима представља апостола Петра и са њим архијереј води дијалог јеванђелским речима. Архијереј сам довршава читање Јеванђеља у коме Господ објашњава значење прања ногу које је обавио. На крају он чита молитву да Господ опере сваку прљавштину и нечистоту душа наших.[1]

Током страсне седмице обавља се "мировареније" (кување мира) и освећење мира. Раније је мировареније обављано у Патријаршијској ризници, а освећење мира у Успенској цркви у Москви и у Кијево-Печерској лаври у Кијеву.[2] Свето миро се употребљава: 1. у Светој Тајни Миропомазања, 2. за освећење новог храма - њиме се помазују антиминс, Престо и зидови, и 3. за свечани обред крунисања царева и краљева.

 

ВЕЛИКИ ПЕТАК

Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровольно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим. Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: "Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа". Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: "Слава долготерпјенију Твојему, Господи". Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине. Пре читања јереј или архијереј износи Јеванђеље из олтара на средину цркве, где се оно полаже на налоњ и ту остаје до краја последњег читања. Изношење Јеванђеља обавља се после Шестопсалмија, Велике јектеније, "Алилује" и певања тропара "Јегда славнији ученици..." током кога се кади читав храм. Царске двери све време остају отворене. Читања Јеванђеља распоређена су између песама јутрења. Између првог, другог, трећег, четвртог, петог и шестог Јеванђеља одређена су по три антифона, сједалан и мала јектенија. За време сваког сједална јереј кади свети олтар, па се зато не седа: "певамо га стојећи" - каже Типик. Тако читање Јеванђеља на овом јутрењу као да замењује читање катизми. После шестог Јеванђеља певају се "Блажена" са тропарима, а затим се пре седмог Јеванђеља произноси прокимен: "Раздјелиша ризи Моја себје, и об одежди Мојој меташа жребиј". Пред осмо Јеванђеље чита се педесети псалам и пева Трипјесњец. После трипјесњеца и свјетилна "Разбојника благоразумнаго..." чита се девето Јеванђеље. Затим се пева "Всјакоје диханије" са стихирама, и чита се десето Јеванђеље. Након тога читају се Велико славословлю (не пева се), прозбена јектенија и једанаесто Јеванђеље. Следе стихире на стиховње и дванаесто Јеванђеље. Крај јутрења је обичан: "Благо јест", Трисвето, "Оче наш", пева се тропар: "Искупил ни јеси од кљатви законија" сугуба јектенија и нарочит отпуст: "Иже опљеванија и бијенија и заушенија и крест и смерт претерпјевиј..."

Први час се не спаја са јутрењем.

На Велики петак ујутро, "о другом часу дана", а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се певају посебни тропари, читају старозаветна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану.

Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ретког изузетка када на тај дан падне празник Благовести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста.

Око три (односно четири) сата поподне (према Типику "о десетом часу дана"), када је Господ Исус Христос издахнуо на крету, служи се вечерње. На њему се читају три паримеја: из књиге Изласка, у којој је представљен Мојсије како се моли за преступнички јеврејски народ, као праслика општесветског Голготског Заступника; из књиге о Јову, где је представљен праведни Јов који је после изузетних страдања овенчан милостима Божијим, као слика Божанског Страдалника; и из књиге Исаијине, где је у 53. глави овај пророк, прозван "старозаветним Јеванђелистом", тако живо и са трепетом созерцавао понижение Искупительа света. Затим се чита Апостол - Посланица апостола Павла Коринћанима, где се приповеда о Божанској Премудрости и сили које су се откриле кроз крст Христов и, на крају, чита се заједничка повест о страдањима Христовим из три Јеванђеља - по Матеју, Луки и Товану, као и повест о погребењу Христовом. Потом следе сугуба и прозбена јектенија, које су као и увек одвојене молитвом "Сподоби, Господи", и певају се стихире на стиховње. Приликом певања последнее стихире: "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју", свештенослужитељ кади, обилазећи три пута око плаштанице која представља Господа положеног у гроб, и лежи на Престолу. Уз певање тропара "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и воњами во гробје новје покрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши положи га у нови гроб") сви свештенослужитељи подижу плаштаницу изнад својих глава и кроз северне двери износе је на средину храма, полажући је тамо на посебно припремљени сто, који служи као слика гроба. Ради изношенна плаштанице предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније, а испод плаштанице носи Јеванђеље, које се потом полаже на плаштаницу. Након полагања плаштанице у гроб око ње се три пута кади и произноси се одговарајућа поука. Затим се говори отпуст: "Иже нас ради человјеков и нашего ради спасенија..." сви се клањају пред плаштаницом и целивају је уз певање стихире: "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго".[3]

После вечерња следи Мало повечерје, на коме се пева Канон о распећу Господњем и на плач Пресвете Богородице.

Ако на Велики петак падну Благовести, онда се служи Литургија светог Јована Златоуста, која се по обичају спаја са вечерњем. Но, у Типику није речено када се у том случају обавља изношење плаштанице, па је у пракси ово питање решавано на различите начине. У СанктПетербуршкој епархији било је одређено да се по окончању Литургије, одмах након отпуста, певају стихире на стиховње Великог петка, при чему су се свештенослужитељи за то време преоблачили из празничних у црне одежде, а плаштаница је полагана на Престо и уз певање тропара "Благообразниј Јосиф" изношена као и обично. Сличай распоред дао је и митрополит Филарет Московски, с тим што је одредио да се стихире на стиховње певају после Заамвоне молитве.


ВЕЛИКА СУБОТА

Богослужење Велики суботе представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. У седми час ноћи по Типику, а по нашем рачунању у један сат после поноћи, служи се јутрење Велике суботе. На овом јутрењу које данас често бива на Велики петак увече, после шестопсалмија, "Бог Господ", тропара "Благообразниј Јосиф...", Слава, "Јегда снишели јеси к смерти, Животе Бесмертниј..." И ниње, "Мироносицам женам..." пева се 17. катизма: "Блажени непорочни", при чему се после сваког стиха ове катизме певају или читају кратке песме које се називају надгробним похвалама и у којима се прославља умрли и погребени Господ. Ово је плач на гробу Божанског Покојника. При томе, Царске двери се отварају, свештенослужитељи излазе на средину храма и стају пред плаштаницу, па се обавља потпуно кађење читавог храма, почев од плаштанице. Ово надгробно појање дели се на три статије, при чему после сваке следи мала јектенија и кађење. После треће статије певају се Васкрсни тропари: "Ангелскиј собор удивисја..." ("Анђелски сабор се задиви..."). Сви стоје са упаљеним свећама. Следи сједалан, 50. псалам и Канон Велике суботе: "Волноју морскоју" ("Таласима морским"), који описује пометњу неба и земље пред страшним призором - како Њихов Господ лежи у гробу. Канон уједно објашњава значење Спаситељеве крсне смрти, Његовог погреба и силаска у ад. Током певања овог канона свештенослужитељи улазе у олтар. Предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније (црно), а након последње стихире на Хвалите, док се пева: "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." опет сви долазе на средину храма, пред плаштаницу. Предстојатељ возглашава: "Слава Тебје, показавшему нам свјет" и пева се Велико славословље, за време кога се гроб са плаштаницом кади три пута унакрст. За време последњег "Свјатиј Боже", које се пева надгробним напевом, свештенослужитељи узимају плаштаницу на.своје главе и обносе је три пута око цркве ("идући на исток и савијајући на запад... уз појање 'Свјатиј Боже'"), при чему настојатељ испод плаштанице носи Јеванђеље. Кад се овај опход заврши (за време опхода звоне сва звона), улазе у храм и плаштаницу опет постављају у гроб. Свештеник возглашава: "Премудрост прости", а затим, док се пева "Благообразии Јосиф", три пута кади око гроба. Поменуто ношење плаштанице означава силазак Господа после смрти у ад и Његово нераздвојно пребивање са Оцем на престолу. Црквене песме и читања која одмах следе уливају наду у васкрсење, па тако настаје промена у расположењу оних који се моле. Чита се тропар пророштва и возглашава прокимен: "Воскресни, Господи, помози нам, и избави нас имене ради Твојего". Потом се чита паримеј из пророштва Језекиљиног о сувим костима које су оживеле у пољу, најављујући васкрсење мртвих, а затим иде други прокимен, опет васкрсни: "Воскресни, Господи, Боже мој, да вознесетсја рука Твоја, не забуди убогих Твојих до конца" и чита се Апостол о томе да нас је Господ Исус Христос искупио од проклетства закона, те да је Он наша Пасха (1.Кор. 5,6-8,заједно са Гал. 3,13-14). Возглас: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Јего" са стиховима, подсећа нас на приближавање Васкрса. Затим се чита Јеванђеље по Матеју (исто као и дванаесто светих страдања), о печаћењу гроба Господњег и постављању страже на њега. Након тога се произноси сугуба и прозбена јектанија, отпуст и следи целивање плаштанице, при чему се пева "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго...". Овоме се придодаје још и Први час.

Литургија светог Василија Великог се на Велику суботу служи касније него других дана у години, према Типику "о десетом часу дана", то јест после три сата поподне (код нас обично у један поподне). Пре ње служе се обични часови, трећи, шести и девети, уз Изобразитељну са тропарима и кондак Велике суботе. Сама Литургија почиње вечерњем које се већ односи на следећи дан, то јест на Васкрс, па се ту зато са песмама Велике суботе сједињују свечане васкрсне песме, тачније прве четири стихире на "Господи возвах" првог гласа. После "Свјете тихиј" не говори се прокимен, него се одмах возглашава: "Премудрост" и чита се 15 паримеја који садрже пророштва о искупљењу људског рода које је остварено смрћу Сина Божијег. Након читања 6. паримеја пева се свечани припев "Славно бо прослависја", а након 15. паримеја - припев песме тројице младића: "Господа појте и превозносите во всја вјеки". Уместо Трисвете песме пева се "Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја. Алилуја" у част крштења оглашених које је у старини обављано на Велику суботу. После читања Апостола - који објашњава значење Свете Тајне Крштења, кроз коју бивамо погребени са Христом да бисмо заједно са Њим и устали за нови, безгрешни живот у Богу - уместо обичног "Алилуја", пева се, са стиховима 81. псалма, припев "Воскресни, Боже, суди земљи, јако Ти наследиши во всјех јазицјех". Док се ово поје, свештеници и ђакони у олтару свлаче црно одјејаније и облаче бело, васкрсно. Исто тако мењају се покривачи на Престолу, Жртвенику и свим налоњима, да ништа црно у храму не остане. Ђакон затим у светлој ризи излази на средину храма, како би, попут Анђела који се јавио приликом васкрсења Христовог, благовестио о Васкрсломе, и чита Јеванђеље по Матеју, које говори о земљотресу на гробу Господњем, о Његовом васкрсењу, о јављању женама мироносицама, о бекству стражара и о томе како су их првосвештеници поткупили, као и о јављању Господа ученицима у Галилеји, са заповешћу да иду и науче све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим следи Литургија својим уобичајеним поретком, само што се уместо херувимске, пева нарочита песма: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стојит со страхом и трепетом..." Како мали, тако и велики вход врше се око плаштанице, а пред њом се обављају и сва читања и произносе јектеније. Уместо "Достојно" (односно "О тебје радујетсја") пева се ирмос девете песме канона: "Не ридај Мене Мати, зрјашче во гробје..." Причастан: "Воста, јако спја Господ и воскресе спасајај нас". После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања "пшенице и јелеја"). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: "еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи"), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму, слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења. Према Типику читава књига Дела апостолских треба да буде прочитана до четвртог часа ноћи, то јест до десет увече, за када је одређена такозвана "Пасхална полуноћница" - служба која у Типику не носи никакав наслов, а састоји се од читања уводних молитава, канона Велике суботе "Волноју морскоју", Трисвете песме, "Оче наш", певања тропара: "Јегда снишел јеси к смерти, Животе бесмертниј...", кратке сугубе јектеније (као на Малом вечерњу) и васкрсног отпуста. За време девете песме канона свештенослужитељи окаде плаштаницу, однесу је у олтар и положе на Престо, где лежи до оданија празника Васкрса.


НАПОМЕНЕ:

1. Чин прања ногу до данас је сачуван само у Јерусалиму, где га на Велики четвртак обавља Јерусалимски патријарх.

2. Миро се кува прва три дана Страсне седмице, што је праћено читањем Јеванђеља; а на Велики четвртак архијереј освећује скувано миро, при чему се у ново миро улива неколико капи раније освећеног мира. Миро освећује патријарх или митрополит за читаву своју помесну Цркву, и то на посебно свечаном богослужењу, уз учешће, по могућству, осталих епископа Цркве. Шесто правило Картагинског сабора забрањује презвитерима да освећују миро - прим. прев.

3. Српски Типик: Стихиру "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју" поје понајвише свештеник сам и износи плаштаницу, те је полаже у гроб насред цркве овако: свештеник узме са часне трпезе плаштаницу, на раширеним рукама је обнесе око часне трпезе, изнесе на северне двери и положи у гроб; ђакон иде пред н>им и носи свето Јеванђеље, а претходе им свећеносци. Затим "Ниње отпушчајеши", Трисвето, тропар "Благообразни Јосиф", Слава, И ниње, "Мироносицам женам". Док се поју тропари свештеник или ђакон каде гроб три пута унакрст, чине две метаније, целивају плаштаницу и опет чине једну метанију. Док народ целива плаштаницу поје се Мало повечерје.