За певницом су појали “Србски Православни појци”.

Епископ се поуком о истинској и правој љубави обратио свештенству и верном народу подстакнут јеванђелским речима, “ко љуби оца или мајку више него мене није мене достојан”.

“У име Оца и Сина и Светога Духа. Срећан празник Светог великомученика Прокопија и срећна слава овога храма који данас слави. Нека је срећно и благословено наше сабрање у овоме храму, да прославимо Бога браћо и сестре и да прославимо Светог великомученика Прокопија. Заиста, Свети великомученик Прокопије је велики светитељ, велики мученик, диван светитељ и ми смо чули сад овде песму, један прокимен који каже “Диван је Бог у Светима својим”. Заиста браћо и сестре, Бог је диван у светима Његовим. Диван је Бог и у Светом великомученику Прокопију и кад ми певамо ову песму “Диван је Бог у светима својим”, ми у ствари тиме прослављамо оне који су прославили Бога.

Који су то они који су прославили Бога? На првом месту то су светитељи Божији. Кад прослављамо светитеље Божије, ми у исто време прослављамо и онога, тј. Бога, који је прославио угоднике своје. Славити Бога, славити светитеље Божије значи у исто време и молити се њима. То значи славословити, појати, певати, молити се, тражити помоћ, тражити спасење, а нама је то итекако потребно свагда било и биће до краја света и века.

Ми смо данас у овом подељку Јеванђељском који смо сада чули како је Господ рекао својим устима која кажу: “Који љуби оца и матер већма него мене, није мене достојан”. Пазите браћо и сестре! Христос каже који љуби оца, матер, жену, децу, било кога више него мене, није мене достојан. Ове речи Христове заиста човек без велике вере, а у исто време и без велике љубави не може да разуме. Поготово не може да разуме човек ове речи људском логиком. Ако размишљамо људском логиком, која је опет у праву, ко може више да воли своју децу него родитељ? То јесте по људском мерилу браћо и сестре, али по Божијој логици и Божијем мерилу то је сасвим другачије. Као што уствари и бива тако да је у православљу све парадкосално. Видите Христос каже “Који љуби оца и матер није мене достојан и који не узме крста свога и не пође за мном није мене достојан”. Који то крст Христов се од нас тражи да ми носимо браћо и сестре? Да ли Његов? Не. Његов је пример за цео род људски. Ми би се срушили под теретом тога Крста, јер он је пример за све нас. Господ тражи браћо и сестре да ми носимо свакога дана свој свакодневни крст, а сваки дан има свој крст. То значи да узмемо и да прихватимо са благословом Божијим све оно што нам тај дан донесе. Ако је радост да прихватимо радост, ако је и туга да то прихватимо и да схватимо да је то све промисао Божији. Дакле, браћо и сестре како каже свакоме је дану доста зла свога, а човек треба да се бори против зла. Ми се често боримо, чини ми се, против зла код другога, али никако да се боримо против зла у себи. Никако да се ухватимо у коштац са собом и за оним што је у мени, поготово са оним што ме гони да не требан да будем онакав какв би требао да будем. Да се борим против онога који у мени каже “Немој да слушаш никога, слушај само себе”. Онај који слуша самог себе тај браћо и сестре нема некакву будућност.

Дакле, ово што Христотс нама говори “који љуби оца и матер већма него мене није мене достојан”, овакву и оволику љубав заиста нико и никада на свету од људи није тражио за себе, а видимо Господ тражи. С правом тражи верујте ми. Од нас ово Бог с правом тражи, јер он Бог постао је човек да би као Богочовек дао човеку оно што му никад и нико не може дати. Шта је то нама Бог дао? Дао нам је живот вечни, дао нам је правду Божију, дао нам је љубав. Дао нам је живот као највећи дар који ми носимо у себи. Зато је потребно да се сећамо тих дарова Божијих, а није само један дар Бог дао једном народу или једном човеку. Многе дарове је дао свима нама, само зависи да ли ми распознајемо те дарове у себи. Да ли умножавамо на добро или их на зло употребљавамо, а онда тиме не доприносимо добру, ни себи-ни другима. Дакле Бог нам је дао једном речју све оно што је Божанско. Све што је Божанско то је прави дар браћо и сестре. Дао нам је себе Господ. Неко ће казати како је Себе само мени дао Господ. Дао је Себе и мени и теби кроз цркву и у Цркви која је то Божанско тело Његово. А ми сви крштени људи сачињавамо тај један организам Тела Христовога и зато често говорим да је сваки човек одговоран за Цркву као заједницу Божију. Ми ћемо данас чути како кажу једни “ма шта та црква ради”. Чујете и ових дан “шта тамо раде те Владике, патрике, попови”. Човече, чим си поставио то питање ти си себе искључио из Цркве. Ти не осећаш ту Цркву као заједницу, а тиме и не осећаш другога човека као себе. Све док човек браћо и сестре, не осети другога као себе, неће никада упознати себе.

Зато ове речи Христове “Ко љуби оца или матер више него мене није мене достојан” говоре нам у ствари да Он више воли човека него што га може волети отац и мајка. Ово је опет парадоксално, али ова и оваква љубав Божија не искључује љубав ни према родитељима, ни према другима. Напротив, ова љубав Божија је веза, свеза једни са другима браћо и сестре. Та љубав Божија је љубав која се простире на свакога човека, без обзира какав је онај човек. Зато кажем ове Христове речи нису супротне љубави према родитељима. Шта је Бог још у Старом Завету рекао “Поштуј оца свога и матер своју да би дуго живео и да би био срећан”. Значи Бог тражи итекако да ми поштујемо своје родитеље, браћу, сестре, децу, комшије, пријатеље. Све нас Бог позива да поштујемо и да волимо. Љубав Оца Небескога према нама, то је љубав Божанска која у ствари покрива све грехе људске. Бог је из љубави све учино и створио небо и земљу и човека. Када је човек Богу окренуо леђа и када више није хтео да слуша Бога мислећи “ма не треба ми више”, како га је наговарао онај нечастиви, “да ја слушам никога”. Ето шта је добио тај први човек од непослушности. Добио је, да је био лишен гелдања лица Божијега. Био је лишен разговора са Богом и то је тај прародитељски грех који се простире у свакоме од нас. Тај првородни грех ми њега исповедамо и окајавамо кроз Свету тајну Крштења. Љубав Божија утврђује љубав према родитељима и према ближњима, као што рекох. Само таква љубав је права љубав. Све љубави су само оне сентименталне. Данас некога воли, сутра га више не волим. Која ти је то онда љубав? То није љубав, то је интерес. Када волимо некога ми се онда и жртвујемо за некога. Опет како каже Господ у Јеванђељу “нема више љубави него да ко и живот свој положи за другога”, а ето Бог је живот свој положио за нас. Амин!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована