Одштампајте ову страницу

ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН: “ГДЕ ИМА ВЕРЕ ТАМО ИМА ЧУДА”

ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН: “ГДЕ ИМА ВЕРЕ ТАМО ИМА ЧУДА”

А Исус им рече: Нема пророка без части осим на постојбини својој и у дому своме. И не учини онде чудеса многа због неверја њихова. (Мт 13, 57-58)

У понедељак пети по Васкрсењу Гопдњем, када наша света Црква слави светог Апостола Симона Зилота, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архиjeрејску литургију у храму Светога Саве у Крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су: Милош Коцић, Василије Тешић и Филип Берић.

За певницом је појало братство нашег светог храма.

По прочитаном Јеванђељу Преосвећени је протумачио Јеванђеље по Матеју и истакао да је апостол Симон прозван зилот због велике ревности за Јеванђеље Христово: “Отишао је у Африку и тамо је проповедао Јеванђеље. Ревнитељ Симон Зилот је ревновао за Христа и Јеванђеље. Имамо данас, људе који кажу да су ревнитељи и имају ревност али “не по разуму” како то каже апостол Павле. По предању Свети Апостол Симон је био тај код којег је Господ дошао на свадбу када је претворио воду у вино. Видевши то чудо оставио је апостол Симон све и пошао за Христом. Кроз чудо Божије је привело Симона Христу. Он је постао Његов ученик и апостол и ревнитељ до краја свога живота.

Данашње Јеванђеље нам говори о боравку Господа Христа у Назарет. Господ Христос Он несместиве тајне неба и земље сместио је у просте Јевнађелске приче. Зато су Јеванђелске приче поучне приче, то су оне божанске приче, које човека уводе и приводе Христу. Тако је Господ Исус Христос кроз те Јеванђелске приче проширио и душу и ум и чула својим ученицима да би они они сместили у себе и проширили до вечности те Христове тајне и приче Јеванђелске. Својом постојбином Христос је називао Назарет, одакле му је била мајка. Христос их је учио по зборницама, где су се скупљали Назарећани да би слушали Реч Божију. Отуда се они питају када су слушали Христа: “откуда Њему та премудрост, када ми знамо ко су му браћа, отац, мајка? Зар он није син дрводеље Јосифа?” Сећате се још када је Христос као дванаестогодишњи дечак отворио је Писма и Законе, и учио је народ, и народ се дивљаше науци Његовој.”

Иако им је Христос просветио и душу и чула они су остали у своме неверју, како каже Преосвећени, истакавши да су хтели да сведу Христа на обичног човека, сина дрводеље: “Трудили су се да Га сместе у обичног човека, те су се стога питали: “Није ли ово син дрводеље Јосифа?” Људи нису могли да схвате божанско и небеско порекло и духовну величину човекову: “Људи мало придају значај људима који су са њима одрасли под истим Сунцем и парчетом земље. Зато је Господ у данашњем Јеванђељу рекао: “Нема пророка који је у својој постојбини”. Дакле, такво схватање Назарећанина потицало је због њиховог неверја. То је утицало на Господа Христа да ограничи број чудеса у Назарету. Учинио је нешто мало чуда. Видео је Господ да не верују у чуда, а да би чуда била схваћена како треба, зато нам је потребна вера. И зато ово нам све говори да је вера услов да поверујемо у чуда. Где има вере тамо има чуда. Где има чуда тамо има вере. Где нема вере тамо нема чуда. Зашто је потребна вера? Зато што њом вером човек изјављује готовост да прими чуда. Све је могуће ономе који има вере каже Христос. Спаситељ много пута ставља чињење чуда у зависности од вере. Јер без вере чуда би била наметнута, и зато је његово питање када је исцељивао болеснике гласило: “да ли верујете да ја могу то учинити?” И ти људи су поверовали и казали: “Господ помози моме неверју”. То је важно браћо и сестре да се молимо да нам Господ дометне вере. Често мислимо да имамо јаку веру. Да ли је баш тако? Да ли је наша вера јеванђелска, да ли је она вера која може и брда да премешта? Зато се требамо молити: “Господе дометни нам вере!” Докле год имамо вере и живимо по тој вери нећемо пропасти. И кад паднемо, вера нам дошаптава: устани! Све док човек има вере ништа није изгубљено, па ни његово спасење. Бог вас благословио.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку свете и божанске литургије, верници су се причестили Крвљу и Телом Христовом, благодарећи и славећи Бога због свега и за све.

ђакон Александар Ђорђевић