СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА У ХРАМУ СВЕТОГА САВЕ

СВЕТА ТАЈНА ЈЕЛЕОСВЕЋЕЊА У ХРАМУ СВЕТОГА САВЕ

“Оче свети, лекару душа и тела, који си послао Јединороднога Сина свог,
Господа нашег Исуса Христа који сваку болест исцељује и од смрти избавља,
исцели и слугу твога од његових телесних и душевних слабости...”

(Молитва свете тајне Јелеосвећења)

На Велику Среду по устаљеној традицији, у храму Светога Саве организује се света тајна јелеосвећења. Велики број верника дошао је да добије исцељење од душевних и телесних немоћи, и од сваке тескобе. Свету тајну јелеосвећења служили су: протојереј Сретко Петровић, протојереј Срђан Тешић, протонамесник Немања Младеновић, протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јереј Александар Мирковић, и јереј Урош Костић уз саслуживање јерођакона Јована (Прокина), ђакона Горана Анђелковића, и ђакона Александра Ђорђевића. После освећивања јелеја да би “онима који се помазују њиме био на исцељење и на уклањање сваке страсти и прљавштине духа и тела, и свакога зла”, читања Апостола и Јеванђеља, прочитана су имена која су верни приложили за помињање. Мноштво верника који су дошли и испунили верни храм помазано је јелејем уз речи молитве “Оче свети лекару душа и тела”, од којих су многи приложили по древном обичају, уље и брашно. Присуство великог броја народа нам говори да је потребно исцељење не само нашег телесног већ и духовног човека, и да од здравља душе зависи и здравље нашег тела, те да су они нераскидиво повезани и сачињавају људску личност.

Према речима Лазара Мирковића у његовој књизи “Литургика” (други део св. Тајне и молитвословља) тајна јелеосвећења “може се понављати као лек, и један човек може у животу примити више пута ову свету тајну, јер лекар се зове и даје лекове онолико пута, колико се пута неко разболи. У једној и истој болести ова се света тајна не понавља, осим ако је болесник дуго боловао, па оздравио, и опет пао у смртну невољу (Требник, Петра Могиле 447). У пракси, у једној истој болести, тајна јелеосвећења, као и тајне покајања и причешћа понављају се. Римска пак црква врши ову тајну само пред смрт, и зато се зове extrema unction, последња помаст, Симеон Солунски (гл. 285) о овоме пише ово: “Латини говоре, да ову тајну не треба давати болеснима, но само онима који умиру, зато, да онај који добије у овој тајни опроштај грехова, не би после свога оздрављења опет грешио... Пошто апостол не одређује број презвитера и суштина тајне не тражи неопходно потребно број седам презвитера, то ову свету тајну према приликама врши мањи или већи број свештеника. Симеон Солунски каже: “Не треба се много бринути за број, јер број није прописан од апостола. Но иако није прописан број, ипак се треба држати старог предања и треба да су седам презвитера”. (Лазар Мирковић, Литургика, други део, свете тајне и молитвословља 143 стр.)

ђакон Александар Ђорђевић