“Ми смо се данас помолили Богу да Бог благослови ово место и да благослови вас који се будете трудили, који будете помагали да овде засија храм Божји. Од данас, ово место овде, постало је парче неба на земљи, јер то у ствари, храм и представља, парче неба на земљи. Зашто ово говорим, браћо и сестре? Када будете овде долазили, када будете себе уграђивали у овај храм Божји, онако како каже апостол Павле “Уграђујте се у храм Божји као живо камење” ви ћете се управо увек сетити да је ово парче земље заправо парче неба на земљи. Нико не зна промисао Божју, сигурно нико од мештана, нити ја, нити било ко други, није могао замислити да ће овде бити манастир, али ето, Бог је то благословио и послао оца Славишу да он буде тај покретач јер је његова жеља била да се овде сагради манастир. Овом приликом ћу бам открити и тајну, ако Бог да, отац Славиша ће овде бити и први монах. Његовим делом и делом свих вас који помажете, за кратко време, изникао је и конак манастира. Зато човек треба да ослушкује глас Божји који нас увек зове и призива на добро дело. И док будемо слушали глас Божји онда ћемо мање слушати себе и задовољавати се собом, онда ћемо заиста ићи путем Божјим. Браћо и сестре, данас се много гради, солитери, фабрике, небодери, то је добро, али свему томе дође крај, а храму, цркви, нема краја. Историја цркве нас учи да је бивало и јесте, да су многи храмови срушени.Само на Косову и Метохији знамо да је било преко хиљаду и петсто олтара, а данас тога више нема. Разлика између срушене фабрике и срушеног храма Божјег је огромна. Срушена фабрика бива заборављена, а храм иако је срушен, вековима остаје у свести народа као Свето место, освећено Светом Литургијом, молитвом. О томе нам најбоље сведочи наш српски народ када каже,”Е, тамо је била црква”, иако нема ничега, али народ иде и после много векова пали свеће јер зна да је то била Светиња. Браћо моја и сестре, ретко која генерација се има похвалити да је учествовала у изградњи цркава и храмова, Богу хвала, сада има. Замислите само да у Шумадијској епархији од после рата до 1981.године, ниједан храм није саграђен, јер нису дозволили комунисти. Верујем да је то време прошло, али срећом, остао је богобојажљиви народ, остало је оног задужбинарског, Немањићког духа који жели да се уврсти у дивну, свету лозу Немањића, Лазаревића и других који су храмове зидали. Ето, и нама и вама, Бог је дао благослов да будемо та генерација која ће овде заједно градити храм. Молим вас да помогнете, ко не може материјално, може другом помоћи, а то је молитва за оне који граде, да се помолите да се овај храм заврши и да се, као у народној песми, овде пропева Литургија како овога, тако и онога света, да ово место буде расадник монаштва,верујем и у Бога и у вас и у оца Славишу. То је оно што нам треба, не само црква као грађевина, већ жива црква, Тело Христово, а то смо ми. Зато Апостол Павле и каже оно што сам поменуо на самом почетку, уграђујте се у храмове као живо камење.

Нека је срећно, Богом благословено и нека је срећан празник Сретења Господњег, јер има и ту симболике – данас смо се овде срели да призовемо Бога, да се сретнемо са Богом и да замолимо да нам буде у помоћи да се овај храм заврши. Бог вас благословио и сваким добром даровао!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Протојереј Славиша Илић се у своје и име мештана захвалио Владики поклонивши му дуборез Светог Пајсија Светогорца.

Након тога организовано је послужење за народ, а Преосвећени Владика провео угодно време у разговору са народом, обишавши нови конак и имање манастира.