ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН: „ДУХОВНА РАДОСТ СЕ ДОБИЈА КАО ПОСЛЕДИЦА СМИРЕЊА“

ПРЕОСВЕЋЕНИ ВЛАДИКА ЈОВАН: „ДУХОВНА РАДОСТ СЕ ДОБИЈА КАО ПОСЛЕДИЦА СМИРЕЊА“ Преосвећени владика Јован, служио је свету архијерејску литургију, у понедељак седмнаести по Духовима, у храму Светога Саве у Крагујевачком насељу Аеродром.

Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, протонамесник Немања Младеновић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић.

Чтецирали су богослови: Филип Берић, Ђорђе Милутиновић, Димитрије Милутиновић и Никола Миленковић. За певницом је било братство храма Светога Саве.

У данашњем Јеванђељу, Христос „сишавши са њима, стаде на месту равном и много ученика Његових“ (Лк 6, 17), говори о блаженствима. Преосвећени Владика на тему блаженстава и о духовној радости која треба да испуњава нас хришћане, обратио се верном народу: „У овој беседи о блаженствима човек може да сагледа себе. Да види где је он у односу на заповести Божије. Да ли нас има у ових девет блаженстава? Ми чујемо често речи „блажени“, а уствари шта су блаженства? Сама реч каже, да је то блага и радосна вест о новом животу. А када човек стреми ка том новом животу његова радост бива и у овоме животу. Беседа на гори је како кажу оци, најузвишенији проглас у историји рода људскога. Блаженства су мердевине по којима се човек хришћанин постепено пење. Не покушава да иде на другу степеницу, док није осетио чврстину на првој степеници. Ако се није утврдио на првој степеници, он ће брзо поклекнути на првој и другој степеници. Благо сиромашнима духом ако имају смирење. Ако не могу да ураде ништа за себе без благодати и помоћи Божије. Човек се пење уз те лествице, и ако их испуњава он ће ући у Царство Небеско. Имамо пример Јакова у Старом Завету како је видео лествицу којом силазе и узлазе анђели. Заповести блаженства су те лествице уз помоћ којих се човек уздиже и подиже до Бога и постаје уствари као други светитељи. Постаје као светитељ тј. као небески човек и земаљски анђео. Ми заиста постајемо небески људи и земаљски анђели. Блаженства су пут у Божанско савршенство, у ових девет блаженстава, то је пут ка савршенству и уствари тај пут тих блаженстава лествица, даје нам нова правила. Правило које? На првом месту мишљења да мислимо о Богу и спасењу. Тај нови живот у Христу почиње како сам рекао, сиромаштвом у духу... Господ даје снаге људима да издрже у страдањима, а живот је овај више страдање, али је то исто и живот радости, радости ако живимо са Христом и ако је Христос у нама браћо и сестре. Ако претрпимо та страдања са вером и кроз смирење, онда нам Господ обећава „радујте се и веселите се јер је велика плата ваша на небесима“. Та духовна радост обузима целога човека и човек осећа радост и онда када није у овом животу радостан. Духовну радост Господ нам даје да нас укрепи у страдањима и да нас ободри у покајању. Та духовна радост нам не да заборавимо да смо деца Божија. Човек ако има смирења у себи, он заиста јесте дете Божије. Ко нема смирења он мисли „ја сам превазишао тај ниво смирења“ сада сам ја учитељ другима и мени више смирење не треба. То није божанска наука, нити је то теологија. Теологија потиче из побожности, тако да је прави богослов, прави смирени човек. Бог није сурови мучитељ, како ћете данас чути од оних ревносних, како говоре: „Бог ће вас казнити“... Бог није сурови мучитељ, јер је он највољенији Отац наш небески. Духовна радост нам не дозвољава чему треба да тежимо, нити треба да заборавимо то рајско стање, у којем је човек створен и настањен, у које треба да се вратимо. Духовна радост се добија као последица смирења, безазлености и дубоке послушности, и самоодрицања, као дара Благодати Божије. Она је дар Божији за наше чување чистоте, и душе и тела, а да би дошло до чистоте и душе и тела, потребно нам је покајање. Без покајања и признања да смо грешни, него да нас то наведе на покајање да просто тугујем зато што сам занемарио заповести Божије у себи, што сам се огрешио о тог највољенијег Оца нашега, јер нас Он воли више него отац и мајка, јер је речено: „Ако те и отац и мајка заборави, ја те заборавити нећу“. Неће нас Господ заборавити уколико ми не заборавимо Њега. Ми мислимо „ја Бога нећу заборавити“, али потискујем све друге, заборављам све друге око себе. Без обзира ко су и шта су... И себи и вама браћо и сестре говорим да то није хришћански. Господ нам каже на крају данашњег јеванђеља радујте се јер је велика плата ваша на небесима. Браћо и сестре радости су разне. Али у овој духовној радости нема ни трунке о којој Господ говори, трунке греха и гордости. Нема ни трунке сујете. Она је сва у светлости покајања, она је сва у радости, која се састоји у испуњавању воље Божије. Она је сва у ревности да се прослави. Она је сведочанство о Васкрсењу Христовом, а у исто време и о нашем васкрсењу, то је сила живота која се радује свом Богу и створитељу, која свом душом кличе Небеском Оцу, која у нама васкрсава оно што је добро, и оно што можемо донети и понети за вечност. Зато Господ завршава сву своју беседу на гори којом нас храбри, да ако испунимо све ове врлине да ћемо се испунити правом радошћу, која је другачија него радост овога света, и радост овде на земљи. Да се радујемо том радошћу јер ћемо добити награду за све оно што учинимо за добро, за своје спасење, за спасење другога, за Бога. Јер када чинимо добро Богу онда чинимо добро себи. Дакле, браћо и сестре радујмо се у Господу посебно ако страдамо на правди Бога. Ја сам погрешио па страдам, па мислим то је моја радост. Радост је само ако страдаш на правди Бога, е сад треба да знамо шта је правда Божија. Она је правда непогрешива. Божија је правда награда за оне који испуњавају заповести Божије, који живе по заповестима Божијим и који живе по Јеванђељу. Ми би хтели све заповести Божије, или сва блаженства испунимо. Не можеш. Почни испуни једну, усаврши се у једној онда ћеш истрајати без обзира шта ти живот носио и давао. Ниси испунио једну, чим пођеш ка другој ти падаш и одступаш од онога пута којим си пошао. Зато је Господ рекао у Јеванђељу благо онима који до краја претпре, а не они који осете да им је тешко да трпе они окрећу живот на свој начин. Зато браћо и сестре читајмо Свето Писмо са разумевањем, и размишљајмо онако како нас учи Црква, јер је Црква непогрешиви тумач Јеванђеља. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Преосвећени је у наставку свете Литургије причестио верни народ Телом и Крвљу Христовом, који је заблагодарио Богу на светим Даровима.

ђакон Александар Ђорђевић