Чтецирао је господин Владан Степовић док је за певницом појао господин Страхиња Савковић.

Епископ је на прочитан текст 33. зачала Јеванђеља по Луки произнео беседу:

“Данас наша Црква прославља свету мученицу Христину. Иако је рођена од незнабожних родитеља, родитеља идолопоклоника, и сам отац желећи да сачува ћерку од спољашњих утицаја, дао јој је у свом раскошном двору један спрат и у њеним одајама поставио идоле направљене од злата и сребра мислећи да и саму ћерку учини идолопоклоником. Но Бог где хоће чини чуда. Тамо где богочежњива душа људска чезне за Богом, она и нађе пут како да дође до Бога. Тако и ова Христина у врло младим годинама, заточена у својој одаји, гледала је преко дана сунце, гледала творвину Божију и дошла до сазнања кроз благодат Божију да то све није само од себе настало, да природа није саму себе створила, да мртво не може да ствара живо. Просвећена благодаћу Божијом и јављањем Анђела она је заиста почела да верује у Христа, иако никада ни чула реч Христос није. У њеној кући се то није смело изговарати. Напротив, ко је год изговорио реч Христос, тај је био погубљен. Када је Христина у тој ревности по разуму схватила да јој идоли ништа не могу помоћи него да помоћ добија од Бога, она је те идоле полупала. Отац, сав узнемирен, заточи своју рођену ћерку. Погледајте докле може да иде злоба људска. Заточи је у тамницу са жељом да је ујутру погуби. Но Бог чини чуда. Узима душу њеног оца и њега спасава греха, а и спасава га да не чини друга зла. Нажалост његови намесници су довршили оно што је он хтео. Погубили су ову светитељку. У једанаестој години свога живота, браћо и сестре, она је осетила шта значи веровати у Бога. Она је осетила шта значи примити Божију благодат у себи и да живи том благодаћу. Није имала прилику да се упозна са учењем Светих апостола али је на један начин, као што рекох, када богочежњива душа тражи Бога она и нађе начина како да дође до Њега, ова светитељка, млада девојка, дете, чиста, безгрешна, она је разумела како треба да чува благодат Божију у себи. Она се у ствари уверила у речи Светог апостола Павла који је говорио и писао хришћанима као помагачима Христовим: А као помагаче, молим вас да не примите узалуд благодат Божију; другим речима, да не примите узалуд Христа. Благодат у ствари није ништа друго него Господ наш Исус Христос. И зато су Свети апостоли управо помагачи, сарадници Божији, и Христос им је предао себе кроз благодат своју, а они узвраћајући Христу тиме што су му предали душу своју и цело своје биће. Проповедајући и предајући људима Господа Христа они нама људима предају благодат Божију. Јер Богочовек Христос је благодат Божија у свој пуноћи и свом сјају. И заиста, браћо и сестре, у благодати је Христос Спаситељ, у њој је и спасење. Чујете да често говорим, оно што стално чујемо на богослужењу - Заштити, спаси, помилуј, и сачувај нас Боже благодаћу Твојом. Нема богослужења где се не изговарају ове свете речи. Човек се освећује у благодати Божијој, он се преображава, он постаје обожени човек, али само благодаћу, а не собом и неким својим делима и трудом. Св. апостол Павле брижно моли хришћане да не примају узалуд благодат Божију. Ми смо ту благодат примили рођењем, кроз крштење, стално обнављамо благодат Божију у себи ако живимо Христом, ако живимо Црквом, оним животом како су живели и богоугодници Божији. Примљена благодат може и не користити примаоцу и да буде бесплодна ако човек не напредује у благодати Божијој. У благодати Божијој или се напредује или се назадује, трећег пута нема. Иако нам се кроз Свете тајне даје благодат Божија, она остаје бесплодна у нама ако је не уносимо у свој живот, у своју душу, своју природу, своје биће, срце, у своју савест, браћо и сестре. Ако не уносимо благодат у себе, онда уносимо себе у себе, а тамо где човек уноси себе у себе, тамо нема места за благодат Божију. Тамо нема места ни за Бога, зато што је човек испунио себе собом. Тада човек хоће да покаже да и други виде како је он пун, а у ствари не види да је празан, зато што се намеће, показује се другачијим него што јесте. Ако не живимо у благодати, ако њоме не облагодатимо целокупно своје биће, нама нема спасења. Неће нам много помоћи примање благодати кроз Свете Тајне, ако њима не живимо и ако се њима не освећујемо. Зато ми примамо Свете Тајне, да се осветимо, зато ми примамо најсветију Тајну – Тајну причешћа, да нас она освети, али ако ми не верујемо у Бога и у Свете Тајне, неће нам помоћи ни само причешће. Ми се причешћујемо управо да нам Господ очисти грехе и да задобијемо тако живот вечни. Зато се и служи Литургија, браћо и сестре, да би се народ причешћивао, да би се народ сједињавао са Богом, да би дошао у најнепосреднији контакт са самим Богом. Да би благодат дејствовала у нама, да бисмо постали просвећени и освећени, заиста треба да чувамо ту благодат. А благодат се лако губи, браћо и сестре. Бог нам је подарио покајање, јер можемо кроз то покајање изгубљену благодат вратити у себе, уселити у себе. Другим речима, узалуд нам је ако смо хришћани само по имену, а нисмо хришћани по животу. Како су непријатељи Христови познавали ко је Христов? Зато што су живели хришћанским животом. Ако имамо обличје побожности, а силе смо се божанске одрекли, како каже ап. Павле у посланици Тимотеју, онда нам ништа то све не значи. Благодат Божија није узалуд у нама. Ако ревнујемо у вери, у љубави, молитиви, у посту, трпљењу, смирености, кротости, онда благодат не може бити узалудна. Напротив, она ће се све више умножавати, она ће струјити кроз биће човеково и човек ће осећати радост у Богу кроз благодат Божију. Ако у томе ревнујемо, онда се благодат Божија разлива по целом нашем бићу. Наше биће се оплођује јер благодат Божија рађа јеванђелске плодове, јеванђелски род, све оно што је Божије и оно што је по Богу. Благодат се мора неговати, а она се негује кроз хришћански, јеванђелски и црквени живот. Зато нам апостол Павле каже да напредујемо у благодати Божијој, јер се у њој, као што рекох, или напредује или назадује.

Зато да се замолимо Богу и да молимо Свету мученицу Христину да се утврдимо у вери православној, јер вере никада много, браћо и сестре, да се утврдимо у хришћанском животу, у благодати Божијој и да нам Господ помогне да узрастамо и да напредујемо у благодати Божијој, а то значи да идемо ка спасењу. Ако у благодати узрастамо, онда ћемо бити спасни. Нека нам Господ помогне да проверавамо да ли задобијену благодат чувамо у себи или уместо да служимо Цркви, ми се Црквом служимо, уместо да служимо у благодати, ми служимо себи. Господ је милостив, зато тражимо да задобијемо и очувамо благодат да бисмо се спасили. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио светим тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић