Чтецирали су доктор Марко Петровић и Дејан Марковића из крушевачке епархије, а за дивно појање побринули су се ученици Богословије Светог Јована Златоустог из Крагујевца.

Након Малог Входа Епископ је одликовао чином архимандрита јеромонаха Онуфрија Вранића, економа манастира Драча. Упућујући топле речи архимандриту Онуфрију Епископ Јован му је поручио да је овај чин награда за његов досадашњи труд али да је уједно позив и подстрек на још већи рад.

Духовна поука Епископа шумадијског Г. Јована

По прочитаном Јеванђељу Епископ се обратио сабранима.

"Христос васкрсе, браћо и сестре!

Овим се поздравом поздрављамо од Васкрса па све до Вазнесења Господњег. Овај поздрав “Христос васкрсе” и отпоздрав “Ваистину васкрсе” носи сву вечност, носи нашу веру и наду. Зато Васкрсење јесте темељ наше вере. Наша вера, управо, почива на овим речима или, боље речено, речима тропара васкршњег, који је свима добро познат: “Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова”. То је смисао нашег живота!

То је смисао да ћемо васкрснути и ми, уколико верујемо у Бога. Ако са Христом умиремо, онда ћемо са њим и васкрснути, како то говори апостол Павле. То је, заправо, наша вера. Без таквог смисла, наша вера није спасоносна. На крају Символа вере говоримо да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Наш живот овде треба да се састоји у припреми за тај вечни, непролазни живот. Да ћемо васкрснути, то је јасно, јер је васкрсао Онај који је смрт победио, браћо и сестре! Он је васкрсао и нама показао да је то наш пут.

Дакле, ова и оваква вера у Васкрсење Христово обликује нашу прошлост из које је израстао и наш народ и целокупно човечанство. Вера је у васкрсење, вера је у Бога. Она није ништа друго него поверење; да имамо поверење у Бога и све оно што је Господ рекао и што је у Светом Јеванђељу записано да ће се заиста збити. Свети јеванђелист Матеј каже: “Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца нити једне црте из Закона, док се све не збуде” (Матеј 5, 18). Зато наш живот треба да буде јеванђељски или, пак, да се трудимо да тако живимо. Када се човек труди, када има веру и наду, онда Бог даје моћи, снаге и силе да можемо испунити Јеванђеље. Јеванђеље се може испунити. Господ ништа није рекао да чинимо што не можемо. За то нам је потребна вера, нада и подвиг.

Браћо и сестре, то је вера којом би требало да живимо до Другог доласка Господњег. Веровати у ове речи да Христос васкрсе и да ћемо и ми васкрснути не значи да их треба формално изговарати. Исто је и са вером. Када кажемо да верујемо, како ћемо пројавити веру? Када кажемо да верујемо, а не претварамо је у дела, онда та вера није права. То није вера која васкрсава и побеђује. Зато нам је потребно не само да изговарамо веру, већ је неопходно превести веру у живот. То је оно што каже Свети апостол Јаков: “Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих” (Јаков 2, 18).

Браћо и сестре, васкрсењем Христовим видимо да су сва страдања пролазна. Ово наше страдање садашње ће проћи, само ако имамо веру у Бога. Сва су страдања пролазна и, такође, видимо да смрт није крај. То је оно што треба да знамо. Људи на земљи се деле на оне који верују у Бога и васкрсење и оне који не верују. Но то је човекова слобода. Његова је слобода да изабере хоће ли веровати или не. Бог нас не присиљава ни на једно ни на друго. Нама је потребна вера, како бисмо помоћу ње Бога уселили у себе. Бог се вером усељава у наше срце и душу. Заиста, Господ је крстом и васкрсењем победио грех, ђавола и смрт, како то кажу Свети Оци, међу којима је и наш нови Светитељ преподобни Јустин Ћелијски.

Црква нас, речима апостола Павла, непрестано позива: “Радујте се свагда у Господу” (Филипљанима 4, 4). Ако наша радост земаљска није у Господу, онда је она пролазна. То осећамо и на својој кожи. Овога тренутка се радује и све ми је лепо, али наједанпут постајем тужан. То је због тога што је људска радост кратка. Радост у Богу никада не пролази. Радујући се васкрсењу Христовом Свети Јован Златоусти узвикује: “Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?” Браћо и сестре, васкрсењем Христовим ад је био срушен и што је за нас врло важно, пали су и демони. Они и данас имају власт и силу да насрћу на човека, али на човека који има веру и живи вером, подвигом и смирењем не може насрнути ниједан демон. Христос је јачи од сваког. Ко је са Богом, он је јак, браћо и сестре.

Зато васкрсењем Христовим треба да се радује сваки човек. Њиме се радују светитељи, анђели, цело човечанство и цела творевина Божија. Како да се не радујемо кад је смрт побеђена и када знамо да се смрћу не завршава све? То је прелазак из смрти у живот. Овај свет је смртан, он је пролазан, али Бог је непролазан. Ми смо непролазни и вечни, као и Бог, по благодати, само ако имамо веру и ако вером живимо. Светлост Христовог васкрсења обасјала је све људске Голготе и сва људска страдања. Кроз то страдање смо нашли пут, који јесте пут спасења. Зато не треба у невољама да малакасвамо и у страдањима да изгубимо веру. Напротив, тада треба да појачамо веру у Бога. Све је пролазно, само је Бог непролазан и оно што је Божије.

Зато је Васкрс празник над празницима. Он је суштина човека сваког хришћанина и смисао нашег живота. То је био смисао и циљ живота Светог оца Николаја, кога данас наша црква прославља и овај свештени манастир и ми сабрани у њему. Његов живот је био прожет смислом вечности и васкрсења Христовог. Зато Црква за њега каже да је Чудотворац. Браћо и сестре, он је чинио и чини чуда не собом, него Христом. Људи могу да праве чуда, али то нису чуда која нас поспешују на још већу веру. Господ није чинио чуда ради Њега, него ради нас и ради нашег спасења да бисмо ми, видевши их, поверовали. Дакле, нема тог човека којем Свети Николај Мирликијски Чудотворац није помогао само уколико му се неко обратио вером и смирењем.

Ми често кажемо да нам Бог није узвратио на нашу молитву. Тада треба да преиспитамо нашу веру. Јеванђеље каже: “Онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже” (Јеврејима 11, 6). Господ је говорио: “Све је могуће ономе који верује” (Марко 9, 23). Оном који нема вере све му је тешко. Тешко му је да направи корак, да послужи не само Богу него и другоме. Такав човек мисли да само њему треба да се служи, а он никоме да не служи. То није хришћански, браћо и сестре. Свети Николај је спасавао људе, као што то можемо прочитати, од беда, невоља, од греха. Зар то није највеће чудо? Зар није чудо спасити се од греха и покајати се. Покајање је равно васкрсењу, браћо и сестре.

Но, када говоримо о чудотворству питамо се да ли је само Свети Николај Чудотворац? Не! Сваки хришћанин је чудотворац! Он постаје чудотворац вером. Зато Господ каже да је вера као зрно горушичино. Када човек напредује у вери, онда он и расте у њој. Дакле, сваки је хришћанин чудотворац и како то каже Свети Јустин, ако човек није чудотворац, онда није добар хришћанин. Господ каже да онај човек који има вере, моћи ће и брда да премешта. Када почнемо да живимо том вером, онда схватамо да је све могуће ономе који има вере. Како хришћанин постаје чудотворац? Опет, и себи и вама кажем, путем вере и Божије истине, путем милосрђа, путем доброте. Тим путевима сваки хришћанин постаје чудотворац.

Шта је чудо? Чудо је наш позив и призив да путем истине и правде Христове, учинимо од себе чудо, које подразумева да оно што је смртно у нама учинимо бесмртним. То је највеће чудо. Да оно што је смртно претворимо у бесмртно, да пролазно претворимо у непролазно. Ми пролазимо на овом свету и нестајемо са њега, али не нестајемо за вечност. Ми прелазимо из смрти у живот. Дакле, браћо и сестре, како још можемо творити чуда? Можемо тако што ћемо наше рђаве навике претворити у оно што је добро. Зар то није чудо, браћо и сестре?

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована

Ми можемо чинити чуда тако да милостињом према другима чинимо добро. Свети отац Николај је највише обраћао пажњу на оне преко којих ми често прелазимо. То су сиромашни, немоћни, гладни и жедни. Ми видимо човека да је гладан и жедан па се сажалимо и мислимо да је довољно. Не, то није довољно! Један калуђер у Студеници је говорио да није исто помислити да посолимо пасуљ и посолити га заиста. Тако исто није довољно само се сажалити на тог човека, него да му помогнемо. Од тога ће тај сиромах имати користи. Сиђимо, као онај Самарјанин и помозимо човеку кога су разбојници израњавили. У томе се налази Бог. Ми постајемо богови по благодати!

Шта је то највеће чудо које је учинио Свети Николај? Највеће чудо јесте то што је оставио и презрео себе и онда се предао Христу. То је највеће чудо! Себе је предао Христу и Њиме живео. Био је испуњен Богом. Њега је љубав привела Богу и љубав према другима. Осећање и према Богу и према другима. Ако хоћемо да будемо чудотворци, имајмо Бога у себи и живимо њиме. Ако хоћемо да имамо мир са Богом и са другима, онда ћемо имати и мир у себи. Све док човек мисли да му други смета, такав није хришћанин, па да не знамо у ком звању и чину се налази. Баш тог другог је Бог поставио да се кроз њега спасавамо, макар он био и најгори. Зато, морамо послужити другоме да бисмо послужили Богу! До Бога се долази преко човека, а и до човека се долази преко Бога.

Зато, нека нам Господ помогне и нека молитве Светог оца Николаја, великог Чудотворца, коме је ова света обитељ посвећена, буду са нама. Нека нам помогне да преслишамо себе и да увидимо каква је наша вера, какво је наше опхођење према другима. Немојмо тражити да нам други служе и никад нам нико неће искрено послужити, ако ми другоме не послужимо. Нека нам Господ помогне и нека је срећан и благословен данашњи дан! Нека је срећно и благословено одликовање нашем оцу Онуфрију. Данас је примио велико одликовање, али је примио и велику одговорност, кроз коју ће Цркви одговорити на њен благослов, који је добио. Бог вас благословио!"

Након заамвоне молитве Епископ је кренуо са служитељима, монаштвом и верним народом у крсни ход око манастирског храма, а након тога је пресекао славски колач.

Игуманаја ове свете обитењи, монахиња Јелена је са сестринством и колачарима приредила послужење и трпезу љубави за све оне који су дошли да у овој светој обитељи доћекају и поделе радост данашњег дана.

Јереј Ненад Милојевић