Браћо и сестре, још само мало је остало до почетка Великог поста. Заправо, ми се већ неколико недеља налазимо у предворју поста и полако се припремамо за онај пут којим ћемо кренути од следећег понедељка.Браћо и сестре, рекао бих да је то прва мисао коју желим данас да вам упутим, а односи се на озбиљност наше вере. Можемо вери да приступамо на разне начине и о њој да говоримо из разних углова – као фолклор, обичај, добро расположење, некакву везу са прецима – и све је то важно, нити шта треба изоставити. Постоји језгро наше вере, срце њено. О том срцу ми учимо кроз Велики пост. Дакле, Велики пост је најважнији део црквене године и тада се покрећу све хришћанске теме. Уколико озбиљно схватимо сопствену веру, можемо да сазнамо и доживимо шта је то вера.
Поменуо сам језгро, срце наше вере. То је управо спасење и Царство Божије. Све оно што сам поменуо да су елементи наше вере, од обичаја и фолклора, може да буде као чипка око срца вере. Ако нема центра, узалудна је чипка и у том случају је бесмислена. Шта значи када кажемо „спасење“? Господ нам каже, и ми то читамо у једној литургијској молитви, да нам је за спасење одредио покајање. То је пут којим се иде ка спасењу. Као што ви врло добро знате – видим овде да готово све вас бар из виђења познајем, што значи да нисте први пут овде – Црква непрестано позива на покајање. Ово је прави период за то. Сетимо се да смо се ми покајали онда када смо се крстили. Црква одређује једно покајање, односно, једно крштење. Чин крштења јесте наш чин покајања. Поменућу да је рана Црква била врло сумњичава према покајању после крштења, јер како то може бити покајање? Крштењем смо се определили за Царство небеско и крштењем смо кренули на пут спасења. Велики пост сваке године представља обнављање наших крштењских завета, а пре свега покајања. Црква нас ипак позива да сваке године размислимо о том централном догађају наше вере – покајање које води ка спасењу.
Врло често покајање замишљамо тако да треба да говоримо о нашим злим делима – малим, великим или било каквим. То је тачно. Често човек који би желео да се исповеди и крене стазом покајања размишља шта је учинио. Врло мали део нас овде, можда чак нико, нема искуство убиства, па да сада то исповедамо на театралан начин. Углавном сви ми живимо релативно мале животе, у којима чинимо релативно мале грехове. Када нас неко позове на покајање, ми се запитамо за шта се то треба кајати – ништа страшно нисмо учинили у животу. То није поента. Покајање не значи само размишљање о оваквим или онаквим нашим делима.
Покајање, како смо чули, означава пут ка стицању љубави према Господу и према ближњем. Ако бисмо исповедили све оно што смо лоше учинили током дана, године и живота, опет би остало кључно питање: „Зашто?“. Да ли можете да замислите да себи поставите питање: „Зашто сам поступио на овакав начин?“. Ако не умемо да одговоримо на то питање, онда ћемо стално чинити једно исто, јер не знамо узрок, као што је за свако лечење потребно пронаћи узрок болести. Ако не пронађемо узрок, стално ћемо бити болесни.
Који је то узрок нашег греха? То је мањак љубави. Када год говоримо греху, говоримо о помањкању љубави. Учинили смо нешто, некога преварили, слагали или слично – из помањкања љубави. Нисмо имали довољно љубави према њему и, наравно, све што смо чинили није било тако важно. Зашто не бисмо преварили некога кога не волимо? Размислите о онима које волите. Да ли бисмо тако лако преварили некога кога волимо? Ако ћемо га преварити, како га то волимо?
Наш грех сведочи о помањкању љубави. То је оно што треба покајањем да схватимо и што је кључно питање на свакој исповести: „Колику си љубав имао?“. Сетите се само на колико места у Јеванђељу Господ не опрашта грехе онима који су били праведници и замишљали да су били праведници попут фарисеја, о коме смо чули пре две недеље. Таквима Господ не прашта, јер они не траже покајање и опроштај, сматрају себе праведницима. Господ прашта онима који су велику љубав имали.
Данашње Јеванђеље нам управо о томе говори. Шта ће бити тај коначни Суд? Да ли је то нешто страшно? Да ли смо ми нешто страшно чули на том Суду – да ће се поставити свакакви захтеви, шта смо помислили у неком моменту нашег живота и слично. Као што видимо, у питању је љубав према ближњем. На било који начин помози ономе који је поред себе, а то значи заволи свог ближњег. Тек онда ћеш моћи да волиш Господа. То је критеријум покајања, али исто тако и спасења.
Желео бих само још једну причу да испричам за крај. Налази се збирци поука Аве Доротеја. У неком манастиру је био нов монах који се показао као врло добар, како су коментарисали остали монаси. Кажу да се никада није посвађао ни са ким, сва своја послушања беспрекорно обавља. После неког времена, неко од браће га пита како да за све то време никоме није упутио ниједну ружну реч, нити посвађао. Тада он одговара да остале монахе уопште не види, нити их за нешто сматра. Због тога нема потребе да се свађају. Јасно вам је: наизглед је све то лепо, али испразно у унутрашњости.
То је оно о чему нам Господ данас говори – да се изнутра испунимо љубављу. То не можемо ми сами. Можемо да желимо, али то је дело Духа Светога. Наше спасење и покајање јесте жеља за задобијањем Духа Светога. Када постоји таква жеља, која се изражава кроз љубав, онда нам и Господ помаже. На тај начин би Црква желела да сви ми кренемо на пут великог поста. Наш подвиг и све оно што ћемо радити током тог пута једини смисао има да задобијемо љубав према Богу и према ближњему. Све остало нема никаквог смисла, нити се налази на том путу спасења.
Браћо и сестре, желео бих да вам упутим жељу за добрим подвигом и да, у здрављу и весељу, дочекамо наступајући Васкрс!
протојереја ставрофора др Зорана Крстића
манастир Драча 7. март 2021. лета Господњег