Богонадахнуту беседу наш Епископ посветио је Светом Јеванђељу по Јовану, зачало 12, многима познато као прича о жени Самарјанки, којој је и посвећена пета недеља по Васкрсењу Христовом.

“Васкрс је дан вечнога живота. Зато је Васкрсење Христово срж и садржај вере хришћанске. И уколико се наша вера не простире у вечност, већ је само заснована на томе да верујемо у Бога док смо овде на земљи, онда од те вере немамо никакве користи и онда смо најнесрећнији људи, како каже Свети апостол Павле, јер вера хришћанска, вера православна јесте вера у живот вечни, вера у загробни живот. А да постоји загробни живот показао нам је Господ својим васкрсењем и показао нам да ће Дух Свети васкрснути свакога од нас који умире са вером у васкрсење. Онај који не умире са вером у васкрсење такође ће васкрснути, али не за живот вечни у Царству Божијем, већ ће васкрснути, како каже Свето Јеванђеље, за муку вечну. Зато и није случајно што Црква највише празнује Васкрсење Христово, и то не само од Васкрса до Вазнесења Господњег-Спасовдана, већ га Црква Христова празнује сваке Литургије, сваке недеље, па се зато и каже да је свака недеља у маломе Васкрс.

Потребно је да дођемо до спознања Бога, а Господ се спознаје животом и вером или боље речено, вером коју претварамо у дела. Јер вером ходимо, а не знањем, како каже Свети апостол Павле. Другим речима, да би спознали Бога треба да се сретнемо са Богом. Али ако Бога не нађемо у своме срцу, нећемо га наћи ни небу, нити на било којем другом месту. Бог се тражи у Цркви својој, јер Црква је Богочовечанско тело, а ниједно тело људско није саткано од једног органа, већ од многих. Сваки човек који који је крштен у Цркви Христовој и живи крштенским животом јесте део Цркве Божије. Само крштење нас неће спасти, али нам је итекако потребно како би постали чланови Цркве, јер се јединоЦрквом и у Цркви спасавамо.

Нема важнијег момента у животу човековом до сусрета са Богом. И данашње Јеванђеље говори о једном предивном сусрету Господа Христа и жене Самарјанке. Из овог Јеванђелског зачала видимо шта значи сусрет са Богом, односно видимо да тај сусрет мења човека у потпуности, али онога човека који жели да се промени. Такође можемо видети у овом Јеванђељу да Господ Христос није само Бог и није само човек, већ Богочовек. Бог који узима природу нашу на себе у свему осим греха. Бог који даје живу воду, односно, како кажу Свети Оци, даје Духа Светога, јер ми под Духом Светим оживљавамо и живимо. Али Духа Светога можемо и изгубити, у зависности од нашег духовног стања, од наше вере, од нашег хришћанског живота. Стога и апостол Павле опомиње хришћане речима, “Духа Светога не гасите” (1 Сол 5,19).

Беседа Епископа шумадијског Г. Јована

Господ нам говори и позива да идемо на извор “Живе воде”, а тај извор јесте сам Христос. Стога се потрудимо да стално осећамо жеђ за Богом, јер докле будемо осећали жеђ за Богом осећаћемо жеђ за свим оним што је добро, за љубављу, вером, надом и милосрђем. Јер сваки човек који пије са извора који ће му Господ дати никада неће ожеднети”, закључио је Епископ Јован.

Након Свете Литургије, у сали парохијског дома, трудом Оца Славише-старешине овога храма, за све присутне приређена је трпеза љубави.

Вероучитељ Бојан Миленовић