Благо мајци која Саву роди
и Србима док их Сава води.
На почетку српске историје стоји Стефан Немања, велики рашки жупан. Уз њега је најмлађи син, принц Растко, с монашким именом Сава. Стефан Немања - Свети Симеон родоначелник је српске државне идеје коју Свети Сава духовно и интелектуално уобличава. Срби државу, и Цркву у границама те државе, добијају из подвига и труда оца и сина, два свеца и два путоводитеља српске историје. „И данас још“, писао је Станоје Станојевић, „Србин кад помисли на своју историју, он се прво и највише сећа ове двојице светитеља који су на Христовој науци утемељили и Цркву и државу, па је на таквој основи Свети Сава почео да просвећује свој народ“.
Ако су Срби, древни европски народ, имали срећан тренутак у својој повести, онда је то несумњиво онај када је на сцену ступио моћни жупан Немања, родоначелник светородне династије Немањића. У разгранатој и златом украшеној Лози Немањића, приказаној на фресци славних Дечана и многих наших манастира, Стефан Немања је корен и исходиште, а Свети Сава њена лепота и снага. Тако на почетку српског средњег века стоје отац и син, први са мачем и владарским жезлом, други са крстом и књигом.
Наша пажња на данашњи дан, дан Светог Саве – Савиндан, окренута је успомени ка насушном Божанском дару који је род српски добио у њему. Свети Сава је становник земље, али грађанин Неба и човек будућег века који је сав наш народ привео у Цркву Бога Живога и охристовио његово биће. Довршио је крштење Срба, које је почело у време словенских апостола Ћирила и Методија, крстивши и наш језик, наше писмо и целокупну српску културу и просвету. Кроз њега, биће овог народа најбоље види и предосећа Царство Божије и вечни живот. Непознате и далеке светове, скривене иза завесе овоземаљских искушења, открива нам на најлепши начин. Уз њега је дух наш доживео најдубљу катарзу, а мисао највећи узлет. Нашу исконску бурну природу, често склону деструктивној стихији, Свети Сава оплемењује и припитомљава.
Пут Светог Саве, од атонског монаха до Светитеља, проткан је истрајним прегалаштвом светског путника и ходочасника, првог српског архиепископа, просветитеља, лекара и песника, дипломате, измиритеља посвађане браће и ујединитеља земаља, духовног покровитеља, обновитеља и градитеља наших цркава, манастира и школа.
У првој половини XIII века, учени хиландарски монах Доментијан, „последњи ученик Светог Саве“, свог учитеља именује „испитивачем истине, самовидцем дела светских и свесветском трубом“, или пак „станом самог Господа“, као и „достојним сабеседником светих апостола и мученика“, али надасве „оцем отаца отачаства свог“. Речено и записано у XIII веку, тако је остало и током више од осам векова, до данас. Зато се и питамо: има ли светијих, дубљих и узвишенијих епитета за једног човека?
Мало је народа који се могу подичити таквим Светитељем, личношћу толико свестраном и у све утемељеном, као што се наш народ може поносити Светим Савом – личношћу која кроз појединачно сведочи о универзалном, чији се дух и дело вековима оваплоћује у народном колективном памћењу, искуству и самосвести. Зато се са болом у души питамо зашто у срцу Србије - предивној Шумадији, многи називи и натписи, како на појединим установама, радњама и што је још најтужније, и појединим школама у којима уче светосавска деца, нису на нашем српском језику и на нашој благословеној ћирилици, а при том знамо да се хвалимо да смо деца Светог Саве?
Сава је био свети човек у дословном смислу те речи. То значи да је био човек и светац истовремено, просветитељ и Светитељ, човек свога народа и земље, али у исти мах, и траг небеске светлости, њен одсјај и живо дело. Где год је крочила Савина стопа, остајало је једно, макар мало чудо. Остајале су припитомљене звери и помирена браћа – и заиста тешко је рећи, када је у питању српски народ, шта је од тога веће и невероватније чудо.
У све што је градио, било на духовном, било на политичком плану, Сава је узиђивао целог себе, сведочећи нам својим животом, да су „профано“ и „свето“ у својим најбољим изданцима срасли у једно и да највећу неправду чини онај ко покушава да раздвоји Божанско од духа људског. Кроз то сједињење Свети Сава српском народу дарива и уметност и ученост, и књижевност и културу, и државне и црквене прописе, и пост и молитве, и хришћанске врлине и вредности, и прве библиотеке и школе, и наше цркве и манастире као саборно место народне духовности.
Све што је потребно једном народу, пре свега свест о себи и Богу, потиче од Светог Саве. Све што је потребно једној држави, јесте градио и изградио Свети Сава. Био је први српски задужбинар и неимар манастира, цркава, школа и болница широм српских земаља и ван њих, од Дунава до Јадрана, од Паноније до Палестине и од Будима до Хиландара.
Решавајући конкретне проблеме свога времена и народа, Свети Сава је одговорио на најтеже питање: ко смо и куда треба да идемо. И тако је, надахнут Божанским законима, поставио и разрешио питање националног, односно народног идентитета. Савиним животом и деловањем уобличена је мудрост да смо, како је говорио Свети владика Николај „Исток на Западу и Запад на Истоку“. Али, као да ту мисао и у њој садржано назначење, још увек нисмо довољно разумели. И зато се понекад озбиљно, а понекад као у некој смешној представи, клатимо час на једну, час на другу страну, уместо да будемо то што јесмо, то јест самостални и самосвојни. И да будемо свесни да од своје самобитности, и кад можда пожелимо, не можемо побећи.
Нико не може живети наш хришћански живот уместо нас, нико и ништа нас не може учинити живим, нико оплеменити осим Христа и Јеванђеља, Вере, Наде и Љубави, Цркве и хришћанских врлина. Нећемо бити усправни без нас самих и ако се, пре свега, не уздамо у Бога и молитве Светог Саве, у оно што смо вековима били и тако сведочили и себи и свету да смо Божији народ, народ Светог Саве, што смо и данас, и што ћемо бити ако останемо на путу Христовом и путу Светог Саве. А све ово значи да нам, без наше самосталности и присебности, заједништва и знања, личног морала и делања, нема ни останка у свету, ни места на Небу, где је наш Свети отац и учитељ Свети Сава.
Свети Сава нас данас, а и вековима, такорећи одувек и заувек, позива на помирење са Богом, са собом и другима кроз искреност и љубав. Позива нас на побожност, на свест и самосвест, на одговорност, на хришћанска дела у којима ћемо се препознати као „људи и народ Божији“, који није од јуче и који жели да га буде и сутра. Учи нас, да као он, свуда идемо и да са свима разговарамо и свима сведочимо Христа, опет као он, али и да при томе никада не заборавимо ко смо, одакле долазимо, куда идемо, шта хоћемо и чему тежимо. Да деламо по оној јеванђелској: „Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све дати“ (Матеј 6, 33). Додаће нам Бог моћи, силе и снаге да пребродимо сва искушења, све недаће, муке, патње које нас сналазе, било од других или од нас самих, само ако останемо верни Богу и Цркви Његовој и путу који нам је показао Свети Сава.
Све чему нас је учио Свети Сава и чему нас учи наша православна вера прожето је Божанском светлошћу и истином у којима не постоји ниједна мрља. Он нас је учио да идемо уским путем, а то је јеванђељски пут љубави према Богу и љубави према ближњима. Он нас је учио правој просвети која Христом просвећује, сведочећи да где нема Христа у просвети, тамо нема ни праве, истинске просвете. Свети Сава је био наш први и најбољи вероучитељ који нас је учио правој вери и животу по тој вери. Он је био наш први „министар просвете“ који је сав свој живот посветио просвећивању српског народа. Зато је он и градио не само цркве и манастире, него и школе да се у њима уче праве вредности које оплемењују човека; да се у њима стиче знање и љубав, али не само голо знање, које, по речи Светог апостола Павла, „надима“, већ знање испуњено љубављу која „изграђује“. Свети Сава је учио да се вером чува просвета и култура, а не да вера смета просвети или, како рече садашњи министар просвете, да оптерећује просвету, због чега веронауку треба, ни мање ни више него маргинализовати или укинути.
Свети Сава нам је и данас потребан, као путоказ и духовна светлост, и на просветитељском, и на црквеном, и на духовном, и на политичком, и на националном, и на дипломатском, и на културном, и на законодавном, и на моралном плану. Иако имамо хиљадугодишњу државну традицију, иако смо народ историјски и древан, налазимо се опет, ко зна који пут, на још једном новом почетку. Али, тај почетак може бити успешан само са Светим Савом и његовим учењем које исходи из учења Господа Исуса Христа. У опредељењу за пут Светог Саве је наше спасење. А шта данас, после толико векова, доноси светосавски пут?
Следовати данас Светом Сави значи волети и носити у себи Господа нашег Исуса Христа, па онда, као највишу духовну вредност, дело Светог Саве, његово учење и његове законе, јер су то закони Христови. Ако Светог Саве буде у нашим срцима, у породици, у школи, у нашим прегнућима, он ће бити наш савременик, а његово дело живо. Тако ћемо и ми бити испред свог времена, као што је он био. Докле год смо на његовом путу, ми смо на путу светосавља, на путу спасења. Тек са њим можемо издржати сва искушења у којима смо се нашли и на почетку трећег миленијума.
Позивамо, најпре себе, па родитеље, децу и учитеље, народне вође и сав народ Божији у Шумадији да следујемо пут Христов, а то је пут Светог Саве.
Са жељом да ове Наше скромне речи, драга Наша децо духовна, дођу до вашег срца и да би нас у животу пратиле молитве Светог Саве, опет кажимо из душе и срца: Свети оче Саво, моли Бога за нас.
Ваш молитвеник пред Господом и пред Светим Савом
Епископ шумадијски
Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2016. године.