БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ

БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГБЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ, НА ЛИТУРГИЈИ У САБОРНОЈ КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ 7. ЈУНА 2014. ГОДИНЕ, ПОВОДОМ ДОЛАСКА МОШТИЈУ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА У ОВАЈ ХРАМ

У име Оца, Сина и Светог Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре!

Сабрани данас на овој Светој Литургији, сакупили смо се најпре да заблагодаримо Богу. А имамо рашта да увек, сада и свагда заблагодаримо Богу. То је она прва наша хришћанска дужност, која долази и пре наше молитве коју узносимо Богу – дакле, да најпре заблагодаримо Богу. И ова Литургија, коју ми данас овде служимо, значи – благодарност. Ми смо благодарни Богу за сва добра која нам чини, за она знана, али и за незнана добра којих је много више од оних која ми знамо.

Сабрали смо се данас да заблагодаримо Богу што је дао да Цркву Божију у Шумадији и овај наш свети и Саборни храм походе мошти Светог Владике Николаја. Велика је ово радост, велика је благодарност, једноставно, човек не може да потисне она унутрашња осећања која су изазвана доживљајима од јуче, ноћас, данас. Можемо слободно рећи да се јуче, ноћас у Шумадији догодио народ! Требало је само видети како наш народ у рекама прилази да затражи молитвену помоћ и молитвену заштиту од Светог Владике Николаја. И због тога, ја верујем да ће овај народ живети и да ће пребродити све своје невоље, искушења, препреке свога живота. Не само да ће тешкоће пребродити, већ ће наставити да буде на путу Божијем, на путу Светога Саве, на путу Светог Владике Николаја.

Ја сам неизмерно благодаран Богу, али и вама, браћо и сестре, који сте осетили зов и призив Светог Владике Николаја. У смирености срца приђите му, замолите га, он је тело тела нашег, он је крв од наше крви. Можемо рећи да је и наш савременик, зна он најбоље невоље нашега народа, и у приликама и у неприликама. Зато што је то знао, свој народ је учио како да се постави, како да опстане и у приликама и у неприликама.

Ја сам неизмерно благодаран Његовом преосвештенству Епископу ваљевском Господину Милутину који нам је изашао у сусрет и благословио да мошти Владике Николаја дођу најпре у Жичку епархију; и у Вазнесенском храму у Чачку, где су биле неколико дана, догодио се народ. Јуче су преко овчарских манастира Ваведења, Вазнесења, Преображења и цркве у Коњевићима коју је Владика саградио, стигле у Шумадијску епархију. Ја сам неизмерно благодаран чуварима ћивота Светог Владике Николаја, овде присутнима игуману манастира у Лелићу архимандриту Авакуму и његовом сабрату протосинђелу Георгју које је љубав понела да дођу данас међу нас и да са нама саслужују и да се са нама моле. Замолимо их, јер су они увек поред ћивота Владике Николаја, да се моле за нас. Увек благодаримо Богу, чија нас је рука увек водила и чија нас рука данас води, јер само у руци Господњој ми се можемо осећати сигурним. Само у крилу Божијем, само у благодатној заједници Цркве Христове која је Тело Његово, можемо да нађемо спасење. Нема спасења изван Цркве, поготово нема спасења тамо где нека групица каже ми смо црква, а за ово што је саборност Православља кажу да није Црква. Нека их, нека их, да се ми молимо за све, да се молимо и за пријатеље и за непријатеље. То је наша хришћанска дужност, а Бог и Свети Владика Николај, који је исте невоље имао за време земаљског живота, знаће да нас упуте, али само ако останемо верни Богу, Цркви и угодницима Божијим.

Данас су, браћо и сестре, пред нама нетрулежне нетљене мошти Светог Владике Николаја. А шта су, уствари, мошти? Мошти су, драги моји, осведочени храмови Светога Духа. Зато што се Светост светитеља не задржава само у њиховој души, него они живећи хришћанским животом, живећи у Богу и по Богу, та Светост не само да пребива у њиховим душама, већ она пребива и у њиховим телима.

Ја сам неизмерно благодаран народу Божијем, вама, браћо и сестре. Невидљиво присуство по благодати Божијој Светог Владике овде је било и пре овог доласка. Знате да је он баш овде, у овом светом храму, служио, да је овде говорио, да је овде у Крагујевцу многа дела учинио, кроз своју штампарију, кроз богомољачки покрет... Опет ћу и вас и себе подсетити на ону предивну његову беседу Бог изнад свега, човек испред свега, коју је овде одржао 1940. године на Материце. Ето, како нас је тада поучио – не можемо да приђемо Богу а да прво не идемо преко човека, а не можемо човеку доћи пре него што дођемо до Бога. Његово присуство од данас биће још јаче ако га носимо у душама. Знаће он да умоли Господа да овакви какви јесмо останемо и будемо Божији народ. Ако желимо да будемо Божији народ, ако се потрудимо, онда ће његове свете молитве допринети да се осећамо сигурним и у овим нашим невољама, које нас увек сналазе и које ће нас сналазити. Бићемо сигурни ако будемо на путу Божијем, ако будемо следовали пут светитеља и угодника Божијих, поготово из рода нашега српског.