ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У КРАГУЈЕВЦУ

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ У КРАГУЈЕВЦУ“У дану када свете мошти Свеца, којег диптих Цркве православне препознаје као Охридског и Жичког, у Крагујевцу историјско време преиначују у вечно, подсећамо како је у недавној прошлости овај престони град Епархије шумадијске био нераскидиво повезан са мисијом овог Свечовека који је и – Крагујевачки, односно Васељенски, свеједно.”

„Свечовек! Платон је изговорио ову реч, а при том је мислио на Васиону. Достојевски је изговорио ту исту реч, а он је мислио на Човечанство, у истом смислу као Свети Павле. Али нема другог смртника који је у толикој мери био калеидоскоп Човечанства својим личним умом и срцем као “Шекспир”. Он је прави микрокосмос. Он описује стотине људи тако јасно и верно као да пише своју личну биографију. Њему није ништа одвећ мало нити ишта одвећ велико. Он не обожава ни једног човека нити мрзи и једнога. Он може, попут античког бога, лако да сиђе са Олимпа и прометне се у облик који жели, било у краља или просијака, човека или жену, свеца или злочинца. Нека брза метемпсихоза, чак калеидоскоп света – панантропос, свечовек!“ Савременог хагиографа не би се тицало да ли истакнуто лично име гласи “Шекспир” или “Владика Николај”.

Беседа епископа шумадијског и администратора жичког Г. Јована

Како у ово подсећање не може да стане ни најмања честица Владичине биографије, само ћемо да истакнемо очекивања, која је од Владике Никлаја имала, у апокалиптичним годинама пред Други светски рат, увек скептична Исидора Секулић. „Господин Николај труди се да опаше народ једним мистичним зидом од самих манастира. Од сићушног Јовања, стиснутог између стене Каблара и валовите Мораве, преко Жиче, преко Савине Студенице, па даље и даље зракасто у свим правцима Српства, док се опет не вратимо у Шумадију... Тај зид ће, и можда и мора, боље одлолевати напастима сваке врсте него 'непробојни' зидови тврђава, кула, стражара, тамница.“ Уместо патетичног жала о томе како нисмо чули Исидорин и Николајев наук, можда можемо „манастирске зидове“ уградити у националну стратегију XXI века.

Које место припада Крагујевцу, у Божијом вољом дариваном нашем народу богомољачком покрету, који је само под Николајевим надзором имао еклисиолошку валидност, види се из хронике коју је оставио аутентични сведок, као активни члан “Православне хришћанске заједнице”, блаженопочивши Владика браничевски Хризостом, који уз име нашег града увек додаје „Централа“. Хвала Богу, значај Крагујевца у богомољачкој заједници почиње да препознаје и озбиљна историографија, јер данас, као што је било до недавно, крагујевачка штампарија публикација “Покрета”, далатност Светог Јована Рапајића и оца Јакова Арсовића, односно учешће Светог Николаја на богомољачким саборима (на пример у манастиру Дивостину) не припадају више катакомбалном сећању, већ се о томе учи у озбиљним школама. А да и догађаји из наше недавне прошлости постају део црквеног Предања, сведочи и то да се у крагујевачком предграђу Десимировцу црквено празнује Свети Владика Николај у спомен на његово учешће 1937. године у освећењу месне цркве Свете Недеље. Хроничари црквеног живота у Крагујевцу имали су прилику да запишу сведочанства учесника литургијског собрања у Саборној цркви у Крагујевцу на Материце 1940. године, када је Владика пророчки наговестио време које долази.

Као и пре сто година, односно као у свим вековима трајања, и данас је манастир Каленић исходиште најделотворније црквене мисије у Шумадији. Недовољно се зна да је почетком прошлог века каленићке путоказе крерао тадашњи јеромонах Николај Велимировић. О томе сведоче мемоари чувеног и угледног каленићког архимандрита Никона Лазаревића: „После овог слома аутроугарске офанзиве на Србију /у Колубарској бици/, дошао је у манастир Каленић јеромонах Никола на домор. Да, на одмор и рад у тишини манастирског мира: рано устајање у четири сата на јурарњу молитву у цркви, после јутарње молитве кратко време шетња уз реку и кроз шуму до Пајсијеве чесме у шуми више манастира и одмах натраг.

Али, идући стазом, кроз букову гору, до чесме, вазда је водио неке своје филозофске разговоре са буквама, поред којих смо пролазили, грлећи и милујући високе и лепе букве и меку маховину на њима. Један његов разговор са безезленим буквама у књизи “Речи о свечовеку”, у чланку под насловом “Исповест црквене горе”, потврђују ово. Овај његов разговор био је вазда нежан и благ, благородан и леп, тако да је приказао 'свечовека' са највећом смиреношћу, пуног вере, љубави и доброте, чистоту и величину душе и срца и мудрост ума, испуњеног до 'верха' неизмерно племенитим осећајима према свакој 'твари', од Бога 'созданој', разуме се, на првом месту према најсавршенијем Божијем створењу – човеку. (... ) А кад хоће да се одмори два-три минута или кад треба мало боље да размисли о нечему што пише, тада узима једну од својих бројних свирала – свирајки – и свира до пет минута неку лепу црквену малу песму, или неку народну коју је упамтио и свирао у раној младости или као млад учитељ, оне исте песме које и данас свирају чобани испод Маљена у његовом Лелићу. Друге вечери свира друге песме, па одсвира и оне песме што их народ пева о саборима код манастира и цркава.

Он је увек мислима, душом и срцем са народом, зато је њему мило и дрго и пријатно све оно што је творевина вере и духа народног као добро, племенито и лепо, па и народне песме њему су особито драге и миле, зато и воли да их свира, полако и тихо, у тишини ноћног мира светог српског манастира.“

Народу Божијем, који данас хрли да целива мошти Светог Владике Николаја у Саборној крагујевачкој цркви, заиста много тога недостаје, вероватно и зато што је данас ретко ко са њим „у мислима, душом и срцем“. Неопходне су овом народу Николајеве речи: „Они што су умрли, живи су.“

Н. Јованчевић

ФОТОГАЛЕРИЈА 1

 

 

 

 

 

 

 

 

ФОТОГАЛЕРИЈА 2

 

 

 

 

 

 

 

 

ФОТОГАЛЕРИЈА 3