Догађај из фебруара 313. године није представљао прости репетиторијум Галеријевог едикта из 311. године којим је појачано новостечено савезништво Константнина и Ликинија. Свадбено славље Ликинија и Констанитнове сестре по оцу Констанције, јесте био симбол новог политичко-војног пакта, понављање принципа фунционисања сличног савезништва склапаних дуго пре 313. године. Систем функционисања власти је вазда имао исто обличје. Уколико нисте били моћни и спремни да владате сами, неопходни су вам били савезници. Како војно-политичка савезништва имају перманентну тенденцију ка рушењу и разлазу, за њихово опстајање је неопходан јак везивни материјал. Управо је успостављање родбинских односа један од таквих „материјала“ који је током историје више пута примењиван. Овакав вид савезништва нарочито је у трусно време позноантичког Рима често био conditio sine qua non не само за политички, него и за физички опстанак. Зато не чуди жеља Константина, политичара-војсковође у успону, да свој успех на терену учини сталним и сигурним тако што ће се ородити са другим политичарем-војсковођом у успону, искусним Ликинијем. Дакле, једино ново у Милану фебруара 313. године јесте то што је посебан простор дат потврди Галеријевог, односно доношењу новог едикта. Рим по први пут децидно признаје право свима, па и хришћанима, да постоје – чин који је заједно са одлуком цара Галерија из 311. године да прекине се праксом цара Трајана из првог века (по којој хришћани могу бити законски санкционисани само зато што су то што јесу), био догађај без преседана.

Уколико бисмо пожелели да у пар појмова опишемо шта је била суштина моћног Римског царства, то би свакако били појмови као што су достојанство, ред, закон и пожртвованост. Давно пре него што је на својој инаугурацији за 35. председника САД Џон Кенеди изрекао – не питај шта држава може учинити за тебе, него шта ти можеш учинити за њу - Рим је примењивао ову максиму. Уколико би неко био рођен као Римљанин, он је захваљивао боговима на благослову, а уколико би био рођен као варварин он би сво своје биће усмерио ка задобијању римског држављанства. Зато се свако прилагођавао Риму и његовим законима сводило на то како би могао да живи у благодатима тог уређеног друштва. Кохезиони фактор хетерогеног царства, који је омогућавао нормално функционисање, био је закон. Срж владарске идеологије био је закон који је прописивао поштовање цара као бога и то још од доба завршеног грађанског рата у време Октавијана Августа. Непоштовање ове одредбе би имплицирало последицу да се на државу навуче бес богова. Практично, то су била силна проклетства као што су најезда варвара, поплаве, болести и неродне године, тако да је то био један од главних разлога зашто је држава прогањала хришћане за које је постојао само један Бог, а то свакако није био цар. Оптужба за безбожије, дефетизам, неморал, као и спремност да се жртвује за другог (што је сматрано изразом немоћи и кукавичлука) били су главни покретач континуираног процеса који је држава водила против хришћана. Хришћани су сматрани извором сваког неморала који су владајући поредак, то јест само постојање Рима доводили у питање, па је свака акција против њих била оправдана и легитимна. Тако је велики философ и војсковођа Марко Аурелије био згрожен над хришћанском спремношћу да саучествују у туђој боли, да се старају за тела покојника/мученика, да полажу живот за неког кога је римска држава осудила на смрт разапињањем на крст. По његовом вредновању, такви изроди нису били достојни живота, па им је требало „помоћи“ да нестану. Спаситељ царства из половине трећег века Деције Трајан био је мишљења да је хришћанско безверје директан разлог за упад Гота преко Дунава и избијање куге у Риму. Богови су се разљутили због хришћана и зато је неопходно хришћанском крвљу утолити њихову глад и тако их одобровољити. Тим поводом цар је 251. године, под претњом тамнице и погубљења, донео едикт којим прописује обавезно приношење жртава државним боговима. Наравно, Црква овим законом није директно нападнута, али се унапред знало да једино хришћани и Јевереји не могу да испуне наметнуту обавезу. Последица овог едикта били су страховити прогони, али и отпадање од Цркве јер је многима било исувише тешко да се зарад Христа одрекну свега што имају, почев од положаја у друштву, па до имања и голог живота.

Када је син далматинских робова, који су припадали римском сенатору Анулину, пореклом из Диоклеје, ступио на римски престо како тридесетдеветогодишњак, себи је одмах наденуо и друго име Јовијус – Јупитер. Тако је Диоклецијан себе представио као инкарнацију врховног римског бога. Бриљантан стратег и веома истрајан у достизању циља, Диоклецијан није трпео ништа што би угрозило постојећи режим. Исксутво последњих векова му је говорило да су највећи владари падали као жртве обичних издајничких убистава и побуна војника. Велики генерали који су се налазили у царском окружењу такве издаје нису могли да спрече. Чак и да су знали за заверу, амбиција их је нагонила да поглед упиру у престо. Диоклецијан снажним осећајем за историјско искуство, ствара угледни систем поделе власти – чувену тетрархију. Власт прво дели са својим ратним другом Максимијаном који, као своје друго име узима име Херкулија, по Зевсовом сину, а затим њих двојица усвајају сопствене помоћнике. Диоклецијан усваја Галерија, а Максимијан Констанција Хлора. Ова двојица помоћника, односно цезара, потом се жене ћеркама својих августа – Галерије узима Диоклецијанову Валерију, а Констанције Теодору. Интересантна је чињеница да је увек опрезни Диоклецијан као додатну сигурност укључио обавезни боравак синова цезара на свом двору. Тако се у својој четрнаестој години на Диоклецијановом двору у Никомидији нашао Константин, Хлоров син из везе са Јеленом коју није смео да ожени из више разлога. Она није била истог сталежа као он и није била царска ћерка, а уз то је била и хришћанка. Боравак у Никомидији ће од наочитог дечака створити великог војсковођу и стратега, али и особу склону неповерењу и бескрупулозности у остваривању сопствених циљева. Константин ће постати сведок избијања последњег и најгорег прогона Цркве у фебруару 303. године.

Тражење релевантних доказа за узроке избијања последњег погорма хришћана почетком четвртог века, превазишло би оквире овог казивања. Но, оно што се лако може утврдити јесте чињеница да је један део друштва био нарочито под лупом власти када је реч о „чишћењу од хришћанске пошасти“. То је била војска – срж опстанка царства, његова животна потка. Уколико је закон чинио да царство функционише како треба, војска је омогућавала његов прост опстанак и то нарочито у позноантичко доба када су присутне појачане најезде Гота, Аламана, Сармата и других.

Случај ратних ветерана Типазија и Јулија који су 298. и 302. године одбили да приме одликовања и новац јер су Диоклецијан и Масимијан били представљени као синови богова био је аларм за узбуну, али и потврда да су хришћани у међувремену постали присутни свуда и да се више не плаше да јавно исповеде своју веру. Овде није више реч о свештеном лицу исповеднику, него о обичном вернику чија појава означава дефинитивни крај Јупитеровог и настанак новог - хришћанског Рима. У томе је и озузетност овог прогона, јер није започео хапшењем епископа. Диоклецијан је у покушају да чврстом руком спречи нестанак умируће епохе, био нарочито немилосрдан према хришћанима у војсци и државној управи. Одбијање учествовања у паганским култовима војске сматрано је за дезертерство и велеиздају. Цара су следили и остали владари, Максимијан и Галерије. Једино је по страни остао Констанције Хлор који је сам био нека врста религијског дисидента, јер није био поклоник класичног пантеона Рима, него је веровао у култ Сунца непобедивог. Пожар у царској палати у Никомидији из фебуара 303. године је само појачао Диоклецијанову жестину у борби против superstitito и religioillicita како је хришћанство називано. Међу најпознатијим жртвама овог последњег таласа покоља били су Свети Димитрије, Свети Георгије, али и Света Катарина.

Када је Диоклецијан одлучио да се почетком маја 305. године добровољно повуче са власти заједно са Максимијаном, титуле августа су добили Констанције Хлор и Галерије, а за њихове помагаче – цезаре изабрани су су Флавије Север и Максимин Даја. Промена власти је омогућила и својеврсни бег младог Константина оцу у Британију, где ће га војска учинити очевим наследником 306. године и то без Галеријевог одобрења. Особа којој је такав развој догађаја одговарао био је Масимијанов син Максенције, кога су у подели власти 305. године заобишли. Максимијан помаже сину да убије Севера и освоји некад славни Рим, а затим се окреће против њега. Галерије на Северово место поставља Ликинија. И Константин и Максенције су стремили самом врху и почетне позиције су им биле подједнаке. Царство је очекивало својеврсну борбу титана, што је Цркви донело предах од прогона. Још су једино Галерије и Даја били упорни у прогону хришћана. Исход сукоба Константина и Максенција је био крајње неизвестан и распоред снага уједначен, с том разликом што је Максенције имао донекле већу војску и бољи положај.

Битка код моста на Тибру у месту Милва 26. октобра 312. године представља симболичну благовест рођења нове цивилизације. Чудо знамења пред битку није толико деловало на сам исход битке, колико на све остало што се потом догађало. Константин је наредио да се пред битку ослабе носеће греде моста, а затим је изазвао Максенција да му крене у сусрет. Исход је био фаталан по Максенција и део његове војске, који је заједно са мостом пао у Тибар и утопио се – Константинов стратешки маневар вредан поштовања. С обзиром на то да је војнички стасавао уз Диоклецијана, овакав потез не изненађује. Па ипак, у Рим Константин не улази под орловим барјаком, него под измењеним лабарумом. Знак победе више није гласник Јупитера, већ монограм Оног због кога је држава почев од 68. године убила на милионе својих грађана.

Милански едикт који је настао у моменту потпуног тријумфа, политички гледано није био неопходан документ. Већ поменути Галерије је пред крај свог живота, а умро је свега неколико дана после објаве едикта, признао да хришћански Бог има стварну моћ и да би хришћанима зато требало омогућити слободно деловање ради добробити државе. После овог едикта, једино је Максимин Даја истрајавао на прогону и тако ће бити све док буде управљао Египтом и Сиријом. Иако је био човек свог времена, прагматичан и посвећен даљем напредовању у власти, Констатнин је сву своју пажњу посветио Богу којег је он лично 313. године тек почео да прихвата. Са Њим је имао прилике да се упозна у најранијем детињству, јер му је мајка била хришћанка. Али, он сам је делио веру свог оца и када је дошао до власти прихватио је титулу ponitfex maximus. Она је цару давала првосвештеничку улогу, а она је била у супротности са постојећим веровањем Цркве. Уколико су га водили искључиво политички разлози, са едиктом је могао да сачека и време свог коначног успона 324. године када је победио Ликинија и постао једини владар царства.

Једино рационално објашњење јесте у великој мери ирационално, а то је преображење лично и опште. Овај лични успон на Таворску гору, започео је битком код Милвијског моста, настављен је едиктом у Милану, а завршен је крштењем у Хеленополису крајем маја 337. године. Ово није био лак чин ни за Констанитна који је знамење из октобра 312. године тумачио као посебну везу коју има са Господом. То се види и по искушењу личне трагедије, искушењу којем није одолео. Када је његова друга жена Фауста, у намери да својим синовима обезбеди престо, створила заверу против Криспа, Константиовог сина из првог брака са Минервином, цар је наредио синовљево убиство. Када је потом на интервенцију мајке Јелене која је покушала да заштити унука Криспа (али прекасно), Константин открио да је реч о Фаустиној завери, наредио је да Фаусту удаве у купатилу. И поред овог, први цар у историји Рима који је на царска обележја ставио крст, није одустао од тога да постане и први римски цар који се крстио.

Преображење као преумљење, као пројава прослављеног човека био је процес који је на личном плану цара Константина трајао скоро четврт века. Када је реч о општем преображењу, и само друштво је пролазило кроз свој пут ка Тавору. Почело је са општом мржњом према свему што је хришћанско, да би током трећег и четвртог века хришћанство постало синоним за страдање. Донело је ослобођење од нужности, ослобођење света од неминовности античке трагедије, слободу од смрти. Четврти век је за Цркву био век суда – кризе, али и прочишћења од наноса искушења повластица стечених Миланским едиктом. Резултат тога јесте опште преображење и настанак нове, хришћанске цивилизације која је са свим својим добрим и мање добрим особинама могла да буде со свету, корифеј светлости и сведок добре вести.