Свему свештенству, монаштву и верном светосавском народу ове Богом чуване епархије шумадијске; благодат милост и мир од Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога, Тројице једносуштне и нераздељне, са жељом да молитве Светог Саве буду са свима вама.

Говорити о Светом Сави и светосављу значи говорити о Христу и Јеванђељу јер је сва мисао Светога Саве, од почетка до краја, христоцентрична. Свети Сава се од малена трудио да његово биће буде дом Христов. Његова је вера Христос, нада Христос, љубав Христос, мисао Христос, спасење Христос, морал Христос, цео начин његовог живота јесте Христос, свецелосно сједињен са Светом Тројицом и Црквом Својом. Скривао је себе да би показао Христа. Њему је певао, Њему је служио, Њега је славио и проповедао целог живота. То није било само спољашње подражавање Христу, већ непрестано кретање целог бића према Богу, синергија и литургија у Христу, то јест сарадња и конкретни живот у Христу. Богочовек Христос јесте алфа и омега, почетак и крај, ,,шифра” за разумевање свеукупне мисли Светога Саве – светосавља.

Свети Сава је човек Еванђеља, за којег не постоје границе међу људима, државама и народима, који брине на свечовечански, богочовечански начин о сваком створењу и сваком живом бићу. При томе, свестан огромне одговорноси и улоге у историји, позитивне и негативне, оног првог изабраног Божијег народа, свестан добра које носи, али и великих опасности које тај народ својим богоотуђењем проузрокује.

Доментијан, један од најверодостојнијих сведока живота и рада Светога Саве, на једном месту каже: ,,Овај истинити пастир чуваше стадо отачаства свога, имајући отворено око душе и свагда гледајући ка Свевидећем”. Тајна снаге Светога Саве била је управо у томе што је његово ,,око душе” било увек отворено ,,гледајући ка Свевидећем”. Његова душа се стално пунила небеским тајнама. Кандило његовог живота се стално богатило јелејем жарке вере у Христа. Тако је он непрестано узрастао у правцу ,,мере Христовога раста” (Еф 4, 13), и тако продуховљен он је дошао у Србију и појавио се на раскршћима њене историје. Од оног времена па до данас он тако стално стоји на раскршћима наше историје упућујући свој народ ка Цркви и Евхаристији ,,чувајући стадо отачаства свога”.

Љубав Божија је испуњавала цело Савино биће. Постао је васељенски ум са свечовечанским осећањем и љубављу. Постао је живи и путујући храм Божији, ,,човек Богочовека Христа”. Љубав Божија је ширила његово биће до неслућених размера. Постао је толико широк и дубок да је у себи обухватио све светове, све људе и све народе. Желео је да се сви људи спасу и да се кроз Цркву и у Цркви сједине са Светом Тројицом, то јест: ,,да се цео космос причести нествореном божанском светлошћу и енергијом, и постане Црква”. Свети Сава је себе улагао и у зидању нових цркава, али за њега је било куд и камо важније зидање живе Цркве од народа Божијега. То је била његова највећа жеља – да његов народ буде жива Црква Христова.

Свети Сава је као теолог, и то прави теолог који се непрестано моли, знао да се нико не може спасти ко није у Цркви ни са Црквом па је зато учинио натчовечански подвиг уводећи свој народ у Цркву Христову коју ми данас називамо Српском. Зато будимо срећни и благодарни што имамо ,,своју Цркву” – цркву светосавску. Цркву која је заједница Тела и Крви Господње и народа Божијег у њој. Чувајмо се оних који поричу присуство и силу Цркве јер то могу чинити само људи помраченога ума. Такви људи неминовно воде у неуспех, у губитак центра и победу празнине.

Знао је Свети Сава да је Црква квасац који заквашује и преображава тесто света, која свет чини онаквим каквим он заиста јесте: творевина Божија у историја спасења. Црква је ,,стуб и тврђава истине”. Са присуством Цркве заветује се и освештава постојање света који личи на молитву окамењену људским гресима, али ослобођену благословима, посредовањем и благодарењем Цркве. Зато је Свети Сава сав био у Цркви и Црква у њему. Црква уистину представља суд за свет, ,,суд суда”. Она суди ,,овоме свету” који се самоидолатризује и самоуништава; не суди му као судије земаљске, ,,него са тугом исповедника и крвљу мученика са животворним Крстом који усмрћује смрт да би преобразио свет”.

Свети Сава је желео да преобрази Христом и Црквом свој српски народ, али је зато прво себе преобразио. Желео је да омолитвени свој народ па је зато прво себе омолитвенио живећи подвижничким животом како у Светој Гори и Студеници тако и целог свог живота и свуда.

Рекосмо, и опет понављамо, да је Свети Сава волео свој народ и сваког човека. Али нам је он говорио да је важно и да знамо да љубав према ближњем не представља неко човеково расположење или наклоност, неко човеково осећање, већ откривење и дар, чудо и тајну Тројичног Бога, Божије рапростирање и обитавање у човеку. Позвани смо да сваког човека волимо из дубине срца, али да своје наде не заснивамо ни на једном човеку.
Онај који воли Бога, на земљи живи ангелским животом, пости, бди, поје, моли се и о сваком човеку добро мисли. Зато нас је Свети Сава учио да онај који пропусти да помогне човеку у његовој духовној невољи, сматраће се одговорним за његову пропаст. Волети сваког човека је заиста подвиг и треба нам велика духовна борба, зато сваки подвиг и борба који не доводе до љубави и смиреноумља јесу сујетни, а крај је њихов бескористан.

Човекољубље Светога Саве није апстрактно него реално човекољубље јер је засновано на Христу на Личности Христовој у којој се остварују обе заповести: чуби Господа Бога свога свим срцем својим, и љуби ближњега свога као себе самог. Ко Њега љуби, љуби правога Бога и љуби правога човека, каже Свети Сава. Такав се учи истинском богољубљу и истинском човекољубљу. Ово је зато што је христољубље право богољубље и право човекољубље. Познањем савршеног Бога и савршеног Човека у Христу, ми познајемо како и кога и шта треба да волимо у Богу и човеку и сваком народу. Из љубави, остварене, према најближем човеку, према ближњем, учимо се истинској љубави према сваком створењу и сваком људском бићу, ближњем или далеком. Да би љубав била истинска она мора да се провери у односу према најближем, према ближњем. Ако ту не сазри, у односу према најближем, према човеку који је поред нас, народу, створењу, она никад неће постати права и несебична љубав. Ако је нема према ономе ко је близу, како ће она бити истинска љубав према ономе који је далеко, било да се ради о далекој звезди, било да се ради о човеку који припада неком другом народу или другом континенту. Љубав према својим ближњима, према својој породици, народу, представља школу љубави према сваком човеку, сваком народу, школу за свечовечанску, богочовечанску љубав.

Свети Сава је целог себе ставио у Литургију. Цело његово биће је извирало из Литургије и увирало у Литургију. Зато је желео да свој народ омолитвени литургијском молитвом. Знао је он да молитва сваког верника своју пуноћу и циљ налази у литургијској молитви и богослужењу Цркве. У православљу, литургијска молитва или молитва Цркве јесте правило и образац, мера и критеријум, саборни израз и смисао сваке молитве, посебно заједничке, на коју нас Свети Сава позива кроз векове до дана данашњег.

Свети Сава нас је учио да је индивидуализам болест палог човека. Егоцентризам и самољубље, као негација заједнице и љубави, доводе до изопачености људске природе. Онај који све ради само због себе, иде за највећим злом – самољубљем. А самољубље је зид који одваја човека од Бога и човека од човека, чинећи човека недружевним, без пријатеља, неправедним и бешчасним. Човекова природа је саздана не да буде као усамљена звер, него као стадо складно које не живи само себи, већ и оцу и мајци, и браћи, и жени и деци, и другим сродницима и пријатељима и отаyбини и своме роду и свим људима.

Нажалост, наша савременост не нуди заједницу као начин живота, већ нас гура у усамљеност, у индивидуалност која неминовно води у себичност. Срце савременог човека носи у себи духовну пустош и напуклост, ,,болест на смрт”. Наше време има тенденцију да проблеме човека посматра психолошки, дакле, делимично и појединачно. Свети Сава нам је, међутим, говорио да је хришћанска православна духовност позвана да посведочи да су стварни проблеми човека духовни, то јест саборни и лични, проблеми односа и саборне одговорности. Зато је човек позван да потражи решење у повратку духовним димензијама постојања, у саборности и заједништву, речју – у љубави, у којој личност и духовност налазе целосни свој смисао. Најдубља и највећа криза човека јесте његов пад од личности ка индивидуи, његова немоћ да превазиђе себе и своје остварење пронађе у личном односу са другим.

Свети Сава стоји и на раскршћу историје нашег времена. То раскршће је данас испуњено многим супротностима, мишљењима, интересима, плановима и сукобима међу људима и народима. Посебно Свети Сава стоји на раскршћу наше косовске драме и сведочи нам и показује и позива нас на пут Христов, пут страдања и васкрсења. Тог пута држали су се наши преци кроз векове и зато, и када су нам силници овога света отимали Косово, оно је увек остајало српско и зато ће и данас остати српско ако ми останемо, односно ако се вратимо путу Светога Саве.

Знамо и да је ово раскршће веома клизаво и опасно, јер је залеђено многоструким хладним односима, искључивостима, подозрењима, неверовањима и секташењима сваке врсте. Зато се управо сада више него икада раније морамо окренути Светоме Сави јер нам он показује правце живота, који су свагда па и данас спасоносни. Зато се у молитвама нашим обратимо Светоме Сави јер и данас у личности Светога Саве имамо најснажнијег чувара вере и морала, најверодостојнијег сведока наших права и бранитеља народне свести и имена, најсветијег просветитеља и учитеља, апостола и пророка, молитвеника (богомолиоца) и духовника који се моли за свој народ пред престолом Божијим. Он нама данас највише може помоћи у овим нашим клонућима и поклизнућима ако будемо спремни да чујемо и прихватимо његов наук: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, да положивши сву наду своју у Бога, држимо се пре свега праве вере Његове.”

Остало ће све доћи нашим трудом, добром вољом и молитвама Светога Саве како би у роду нашем и целом роду људском завлада љубав без сенке, нада без полекнућа и вера без сумње.

Свети оче Саво помози нам да се и ми обучемо у Христа
и да живимо јеванђелским животом.

Дано у престоном граду Крагујевцу на Светог Саву 27/14. јануара 2008. године.

С Божијим благословом,

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ