Одштампајте ову страницу

ВАСПИТНИ УТИЦАЈ ПОРОДИЦЕ НА ДЕТЕ

ImageУ четвртак 07. фебруара у организацији Духовног центра eпархије шумадијске и организације Двери српске одржано је предавање на тему ВАСПИТНИ УТИЦАЈ ПОРОДИЦЕ НА ДЕТЕ. Гост предавач био је Његово Преосвештенство викарни Епископ диоклијски и игуман манастира Острог г. Јован (Пурић). Испред Епархије срдачну добродошлицу госту је пожелео Епископ шумадијски г. Јован који је присуствовао предавању.

Свеобухватно излагање на задату тему викарни Епископ диоклијски Г. Јован је базирао на цитирању и тумачењу текста светог Јована Златоустог «О сујети и васпитању», који још увек није објављен на нашем језику, дајући тиме допринос обележавању 1600-годишњице од упокојења светитеља, тако да су сви присутни у препуној сали Епархијског центра имали јединствену прилику да се из цитата које је наводио владика Јован (Пурић) упознају са наведеним текстом али и да мисли овог светитеља примене у савременом контексту. 

Преко породице велика сила Божија светли свету, рекао је предавач у току излагања . Њена улога је незаменљива и пресудна јер она може да развије постојеће способности човека али и да га унакази учинивши га неспособним за цео живот. Зато је од пресудне важности духовно и морално здравље породице. Хришћанска породица која представља предворје царства Божијег, рекао је он, је мала домаћа црква у којој све функционише по принципу љубави и складности. У тајни љубави, која је циљ брака и коју стреба стално јачати и обнављати, деца која су дар од Бога, имају своје место као извор породичне радости и духовних снага.

Православна педагогија за циљ има спасење душа тј. обожење па основни задатак породичног васпитања јесте религиозно васпитање, истакао је он. Развијајући прдагошке принципе у васпитавању детета а ослонивши се на познате ставове психологије и педагогије он је упозорио родитеље на предност васпитања унутрашњости детета у односу на спољашњост. Позивајући се на речи Златоустог, занемаривање духовног развоја детета сматра равним децеубиству. Неопходно је давање личног примера и позитивне породичне атмосфере још у најранијем детињству па чак и у пренаталном периоду јер се живот детета још у најранијем добу опредељује према пороку или према врлини. При том је истакао разумну или расудитељску љубав према деци као водећи педагошки принцип у породици. Љубити дете каже он значи знати саосећати, веровати, поштовати га, не играти се јер дете није играчка. Са друге стране треба бити истрајан у искорењивању недостатака. Љубити разумно то не значи подизати егоисту са потрошачком психологијом и дете напунити гомилом знања ради задовољавања материјалних потерба, већ како каже Златоуст: «Ако се бојиш за дете васпитај борца, војника за Христа. Не говорим ти о томе како би, да би га одгворио од брака тербало да га пошаљеш у пустињу и припремуш за прихватање монашког живљења, већ од његовог детињства које проводи у свету поучи га да живи богобојажљиво». Слично овоме, примећује он, такав вид васпитања саветују и савремени педагози који се од наставно-дисциплинарног модела образовања крећу ка личносно, персонално оријентисаном. Нарочито је истакао важност питања казне и награде у савременој педагогији али и проблем постављања ауторитета и изграђивања навике у формирању карактера детета.

У оквиру религиозног васпитања деце велика улога припада читању светог Писма, рекао је он. «Као што сунце обасјава земљу после ноћнога мрака тако слово Божије учи дете познавању Бога и љубави према Њему» речи су св. Јована Златоустог који уз то даје и неке методичке смернице родитељима у организовању разговора са децом, рекао је Владика диоклијски и као пример навео библијске приче јер оне у себи садрже примере из живота благочестивих људи. Златоусти предлаже, запажа предавач, да разговори буду организовани у периодима одмора од напорног учења, «управо тада са дететом разговарај и одврати га од свега детињастог јер ти васпитаваш философа, борца и становника небеса, па му кажи: Некада давно имао отац два сина..». При томе своје речи учини што пријатнијим да би оне биле пријемчиве за дете.

До детаља je, кроз бројне примере разматрао методе васпитавања детета, у љубави, страху Божијем, развијајући код њега мишљење и критичко расуђивање.

БОЈ СЕ БОГА, А ОСИМ ЊЕГА НЕ БОЈ СЕ НИКОГА.

 

Оливера Станчић