ДЕВЕТОГОДИШЊИЦА УПОКОЈЕЊА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ САВЕ

ImageБЛАЖЕН ЈЕ ОНАЈ КОГА СИ ИЗАБРАО ГОСПОДЕ!

СКРОМНИМ ОВОСВЕТОВНИМ СРЕДСТВИМА ПОДСЕЋАМО ДА СЕ 17. ЈУНА 2010. ГОДИНЕ НАВРШАВА ДЕВЕТ ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА У ГОСПОДУ БЛАЖЕНЕ УСПОМЕНЕ ВЛАДИКЕ ШУМАДИЈСКОГ ДР САВЕ (ВУКОВИЋА), СА УВЕРЕЊЕМ ДА СЕ ЊЕГОВО СТАРАЊЕ ЗА СПАСЕЊЕ У ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ СВИХ ЉУДИ ЈЕДИНО МОЖЕ ВРЕДНОВАТИ ПРЕД ЛИЦЕМ БОГА ЖИВОГА КОГА ЈЕ ТАКО РЕВНОСНО СВЕДОЧИО.

КОГА СМО ИМАЛИ И ШТА СМО ИЗГУБИЛИ

(Текст проф. др Данице Петровић о владици Сави,
Споменица о четрдесетогодишњици архијерејскe службе)

Одлазак овако плодотворног делатеља на њиви Господњој оставља несагледиве последице у средини у којој је живео и стварао, а владика Сава је много дела на различитим странама завршио, започео, подстицао, помагао. У његовом животу и раду не остаје да сведочи само број и обим, већ и разноврсност деловања:

  • ревносни богослужитељ, који се више од свега радовао складном и лепом богослужењу;
  • монах, који је имао најдубље поштовање за сваког монаха и монахињу, за сваког оданог Божијег ревнитеља;
  • архијереј кога ће се његова браћа архијереји тек сећати по знању и доследности, по улози коју је имао у Светом архијерејском синоду и на Саборима Српске православне цркве;
  • духовни отац, који је рукополжио око две стотине свештеника и јеромонаха, а потом будно пратио њихов живот и рад;
  • доброчинитељ, који је своју оданост Господу исказивао  не само у молитвеном ревновању, већ и у богатом харитативном раду; био је пожртвовани, нежни отац многима који су остали сами и незбринути;
  • стрпљиви пастир, спреман да саслуша и добро и зло, не штедећи никада ни време ни снагу;
  • учитељ који се неизмерно радовао сваком новом човеку заинтересованом за богослужење, литургику, историју, отварајући му несебично своје велико знање, искуство, библиотеку, архивске исписе;
  • литургичар од знања и праксе, која је стицао не само кроз студије, већ превасходно кроз редовниу, деценијама  дугу богослужбену и певничку праксу;
  • појац, један од последњих сјајних зналаца карловачког појања и небројених финеса које је читавог живота учио и сакупљао;
  • научник који је са искром истраживачке страсти и са великом радошћу прилазио питањима из историје Српске цркве, литургике, химнографије, црквене уметности, појања;
  • дипломата и историчар, који је своја широка знања у многобројним мисијама стављао на располагање Српској цркви и своме народу;
  • неуморни градитељ и обновитељ храмова, које је освећивао у свим епархијама у којима је деловао, али најплодотворније у Шумадији коју је свим срцем волео и духовно подизао пуме двадесет четири године;
  • изванредан организатор који је у сваком човеку умео да види оно најбоље и да га упути на посао у којем је најкориснији;
  • нежан брат, рођак, ученик, пријатељ, брижан подједнако за упокојене ближње, као и за оне који су га окруживали;
  • колега и сарадник који је дискретном, увек присутном пажњом даривао све који су са њим радили;
  • заљубљеник и књиге и знања, издавач који је умео и да напише, али и да нађе, преведе и објави корисну књигу;
  • домаћин старинског српског кова, који је у своме дому срдачно и топло, суптилно и достојанствено, свакоме по мери указивао пажњу и част;
  • човек отвореног духа, уман и радан, ведар и увек спреман да прихвати и одговори на духовиту шалу.

Епископ шумадијски др СаваБлаженопочивши епископ шумадијски Сава је своју посвећеност Богу открио у раној младости, а током живота је остваривао кроз истрајно богослужбено ревновање и посвећеност људима. Увек је истицао и кроз своја изванредна литургичка знања показивао, да се глас Господњи „најпотпуније доживљава у богослужењу, кроз које Црква открива богатство  свога богословља“. Црквене празнике је доживљавао као стално присуство Господа „које у наш живот уноси радост, и то ону радост коју овај свет нити може дати, нити је може одузети“ (Беседа на устоличењу за епископа шумадијског, Крагујевац, 18. септембар 1977).

Био је достојанствен, смирен, присан и добронамеран човек, изузетан по својој радној енергији. Таланте  којима га је Бог даровао није трошио узалуд. Био је стваралац са визијом, коју је изградио на богољубљу израженом и оствареном кроз човекољубље.

Они који су имали привилегију да од њега уче и да са њим сарађују носиће дубоко у срцу благодат доживљену на богослужењима којима је чинодејствовао, захвалност Богу што су могли да се радују, уче и раде са његовим благословом, и обавезу да наставе оно што су уз његову подршку  започели овде у овом свету.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА МОРАВИЧКОГ ДР САВЕ, НА ХОРОТОНИЈИ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У БЕОГРАДУ, 23. ЈУЛА 1961. ГОДИНЕ

Ваша светости, ваша високопреосвештенства, пречасна у Христу браћо, браћо и сестре!

Примајући из Ваших патријаршких руку овај жезал, символ снаге коју Господ даје посленицима својим, символ заштите од разних искушење и видљив знак архијерејске власти над разумним стадом Христовим, ја осећам како моје слабе и нејаке руке дршћу. А како да не дршћу када ова власт долази од престола Спаситеља нашег који нам каже: „Шта год свежете на земљи, биће свезано (и) на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено (и) на небу“ (Мт 18, 18). То велико благо које досеже до небеса носићу ја у „земаљском суду“ (2 Кор 4, 7) свом.

У овом светом и благодатном тренутку мога живота прва моја мисао лети са овог светог места Пастироначелнику нашем Господу Исусу Христу који изли данас на мене благодат свога светог, Животворног и Божанственог Духа. Стојим, ево, пред Тобом, Господе, укрепљен „силом одозго“ са страхом и трепетом. Смирено Ти приносим благодарност за сва добра којима си ме обасипао у досадашњем животу мом. Скрушено Те молим: Ти који управљаш корацима људским, управљај и даље животом мојим. Води ме путем Твојим, путем који води свакој истини. „Немој ме одбацити под старост, кад ме издаје снага моја, немој ме оставити“ (Пс 71, 9).

Милост Божија подигла ме је на високо достојанство архијереја и ја постадох члан велике продице апостолских прејемника. Богу је било угодно да будем одвојен од школе у којој се васпитава богословска омладина наша, од које зависи будућност наше Српске православне цркве, и од својих милих и драгих колега, на нову, тешку и велику дужност. Са овим новим достојанством скопчано је ношење крста који није од сребра, злата или драгог камења. То је крст терета апостолске службе, јер је епископско сужење у својој суштини апостолска служба. Бити епископ значи – не живети својим личним, сопственим животом, већ животом пастве која је поверена. Спасавање пастве је циљ епископовог живота. На моја млада плећа положено је данас тешко бреме. Дубоко сам свестан да ме у новом раду не очекује тих, миран и безбрижан живот, већ тешка и одговорна служба пред Богом и Црквом.

Примивши данас дар Светог Духа, примих дар да будем весник добрих вести, да проповедам прекрасну личност Господа нашег и Његово свето Еванђеље о Царству Божјем у „добро време и невреме“. Из историје пастирске науке, познато је да се Царство Божје у срцима људским може ширити само примером, самоодрицањем, многим подвизима и молитвама. Тврдо се уздам да ме на овом путу Господ, коме сам привржен од рођења свога, неће оставити без своје помоћи, јер сам Његову десницу штедро осећао и досад и да Дух Свети, који ме данас постави за епископа, неће напустити свог изабраника. Уздам се и у помоћ српских светитеља на челу са мојим заштитником, српским светим Савом.

Свесрдно се захваљујем Вама, Ваша светости, што ме предложисте за свог викарног епископа и Светом архијерејском сабору Српске православне цркве који је прихватио Ваш предлог и мене, најмлађег међу бражом својим, архијерејског достојанства. Стараћу се да својим скромним моћима које ми је Господ дао, оправдам то поверење.

Посебну благодарност дугујем Вама, Ваша светости, и Вама, Високопреосвећена господо архијереји, што призвасте данас на мене благодат Светога Духа и посветисте ме у чин епископа. Захваљујем се и свештенству и ђаконству, што се данас помоли Богу за мене.

Нека ми буде дозвољено да се у овом најсветијем тренутку мога живота захвалим својим добрим родитељима који су моју душу васпитали у верском и националном духу и чија је жеља била да се посветим свештеничком позиву. Захвално се сећам свих својих учитеља и професора у школама кроз које сам пролазио. Захваљујем се и Вама, браћо и сестре, што у овако великом броју дођосте да увеличате овај свети чин и да се са мном заједно помолите Богу. Нарочито се радујем и захваљујем многима од Вас мојим драгим пријатељима, познаницима и земљацима, што дођосте са стране да ме укрепите у овим узбудљивим тренуцима.

Нека искрене молитве свију Вас буду пред престолом Свевишњега услишене, да би ме милост Божја удостојила да увек најдостојније могу благослов Божји призвати на Вас и себе, од сад и до века. Амин.

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ДР САВЕ, НА УСТОЛИЧЕЊУ ЗА ДРУГОГ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ У САБОРНОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ, 18. СЕПТЕМБАР 1977. ГОДИНЕ

Дух Свети који надахњује Цркву, показе ме (Дап 1, 24), а освећени Сабор српских архијереја, на челу с Његовом светошћу патријархом српским господином Германом, изабра ме за новог епископа шумадијског, да одсад овде „напасам Цркву Божју коју је Господ стекао својом крвљу“ (Дап 20, 28).

Улазећи у овај свештени трон, у име Оца и Сина и Духа Светога, осећам на себи Господњу десницу, као што ју је у васкрсни дан на малом острву Патмосу осетио свети Јован Богослов (Отк 1, 17) и чујем глас: „С тобом ћу бити ... нећу те оставити“ (ИНав 1, 5).

Тај тихи глас чули су свети апостоли пре Вазнесења Господњег (Мт 28, 20), а сви њихови прејемници га слушају, ево, скоро двадесет векова. Сви ми осећамо и знамо и сведочимо, да је Господ с нама „у све дане“ и да зато Његову Цркву „ни врата адова неће надвладати“ Мт 16, 18).

Православна Црква, као мистично Тело Христово, слуша стално Његов глас и дођивљава Га сваки дан. Њен живот је у Христу и она, обухватајући све векове, живот свога Женика чини потпуно савременим за нас. То се најпотпуније доживљава у богослужењу, кроз које Црква открива богатство свога богословља. „Данас се Христос рађа у Витлејему“ – објављујемо ми сваког Божића. „Данас Творац неба и земље долази телом на Јордан“ – певамо ми о Богојављењу. „Данас виси на крсту“ – тугујемо на Велики петак. „Данас се испуни пророчка реч“ – учимо на Крстовдан. Сва ова празновања за нас су стварност, доживљавање сталног присуства нашег Господа, које у наш живот уноси радост и то ону радост коју овај свет нити може дати, нити је може одузети.

Господ ми данас поверава вечност и спасење многих душа, које су плаћене „драгоценом крвљу Христа као невиног Јагњета“ (1 Пет 1, 19). Уздам се „у Бога живога који је Спаситељ свих људи“ (1 Тим 4, 10) и молим Му се „за оне које ми је дао (Јн 17, 9) да их сачува за себе, а то значи и за своју Цркву, јер Господ идентификује себе са Црквом (Дап 8, 3; 9, 4). У Цркви се, дакле, решава како наш вечни живот, исто тако и наша вечна смрт.

Као ваш нови владика, објављиваћу вам, браћо и сестре „само Христа Исуса Господа, а себе сматрати вашим слугом Христа ради“ (2 Кор 4, 5). Његова Божанска наука је увек актуелна и нова, јер Господ непрестано „чини све ново“ (Отк 21, 5). Ту науку су проповедали многи пре нас и нису се уморили, зато што једино она садржи „речи вечног живота“ (Јн 6, 68).

Епископ, као и свечтеник, шаље се народу Божјем да га духовно храни, да га чува и да га предводи. Све се то чини с разумевањем, да народ Божји жели да буде храњен „Хлебом живота“ (Јн 6, 35), да жели да буде чуван од неправославних учења, да жели да буде вођен поклоничким путем који води у обећану земљу, у Небески Јерусалим.

Пут у Небески Јерусалим сам ја изабрао за цео свој живот. Ако је исто тако и са свима вама, мојим епархиотима, свештенством, конаштвом и световњацима, онда ја полажем право на ваћу пуну подрђку у моме раду на спасењу вашем и своме. Тај поклонички пут је врло добро познат нашем народу, јер је наставник тога пута, који у живот води, наш свети Сава. Он је на дивљину рода нашега народа утиснуо пречисти лик Спаситељев и од наше народне душе начинио „икону неизрециве славе“ Божје. Он је нама Србимаомогућио да с Богом „насамо будемо“. Нека нам помогне да с Богом и останемо и кроз своје животе идемо заједно с Богом, јер је Он једини наш „пут и истина и живот“ (Јн 14, 6).

Поздрављам са овог светог места места сву браћу и сестре славом овенчане Шумадије, овог нашег Пијемонта, као потомке оних наших славних предака у чији је живот Господ ушао, те Његовом помоћи и вером у Њега „победише царства, затворише уста лавовима, угасише силу огњену... туђинске војске нагнаше у бекство“ (Јев 11, 34).

Поздрављам све становнике овог знаменитог, историјског и мученичког града. Града који је био престоница ослобођене Србије, седиште српских митрополита, прве високе школе, прве модерне српске штампарије, града више хиљада невиних српских жртава. верујем да Крагујевачани никада неће изгубити из вида, да је њихов, а од данас и мој град, религиозни центар Шумадије, град који на брду наше епархије лежи и који по побожности и црквености треба да даје тон свим осталим градовима и местима у епархији. Верујем да ћу све оне који су данас дошли у овај храм Христа ради, видети у овом храму и идуће недеље, а оне који су дошли мене ради нећу никада више видети.

Епископ шумадијски др СаваО овим светим моментима захвално се сећам родољубивог митрополита Мелентија, енергичног митрополита Петра који су деловали овде и мога претходника, блажене успомене епископа Валеријана, који је скоро тридесет година управљао овом епархијом великом ревношћу и неизмерном љубављу. Пошто је доживео да види плодове свога дугогодишњег напорног рада, дођоше му „времена одмарања“ (Дап 3, 20). Сећамо га се увек по љубави коју гајим према његовој личности и тако ђемо испунити заповест светог апостола Павла који каже: „сећајте се старешина својих који вам проповедаше реч Божју“ (јев 12, 7). Као што никада не можемо заборавити благодат коју је с неба светога низводио на своје свештенство и свој народ, тако исто не можемо заборавити њега, свога првога архијереја који је узидао себе у ову епархију.

Посебно изражавам своју радост што ме је данас устоличио Преосвећени епископ жички Господин Василије, намесник престола светога Саве. Захвалан сам му, што је и поред чланства у Светом синоду и послова у својој епархији, управљао скоро годину дана пословима ове епархије и зацелио у њој ране изазване пресељењем њеног првог архијереја у онај бољи живот.

Благодарим присутној господи архијерејима на учествовању у данашњем слављу. Уверен сам да ће ме њихове молитве и даље пратити у овој служби коју ми Црква повери, заједно с молитвама свега народа Божијег, свештенства и монаштва окупљеног у овом Светоуспенском храму.


Сава, епископ шумадијски

ОСНИВАЊЕ И ПРВИ ДАНИ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

(Поводом педесотогодишњице оснивања Српске православне епархије шумадијске)

Територија данашње Епархије шумадијске у далекој прошлости припадала је Београдској и Топличкој епархији, а поједини делови, од 1557. до прве половине XVII века, Рудничкој, а потом Веначкој епархији чији је митрополит Серафим, са титулом веначки и руднички резидирао, 1632, у манастиру Благовештењу. Не зна се да ли је та област у то доба сачињавала засебну епископију, или је била само део Ваљевске или Ужичке епископије. Познато је да су делови Шумадије припадали Ваљевској или Ужичкој епархији (у XVIII веку) да би на крају припали Београдској архиепископији у чијем су саставу остали све до краја Првог светског рата.

После васпостављања Српске патријаршије, 1920. године, патријарх српски Димитрије управљао је не само својом архиепископијом, у чијем су саставу били Шумадија и Браничево, већ и Сремско-карловачком архидијецезом. Наредне године Свети архијерејски сабор, издвојивши из Београдске архиепископије Пожаревачки и стари Ћупријски округ до реке Мораве, васпоставио је стару Браничевску епархију.

Доношењем црквеног устава, 1931. године, спојене су Београдска архиепископија и Сремско-карловачка архидијецеза у Београдско-карловачку архиепископију, с тим што је ова архиепископија добила од Вршачке епархије град Панчево. Тако је Београдско-карловачка архиепископија обухватала територију од 27 срезова, односно од Варварина и Београда до Осјека. Није онда никакво чудо што су при оваквој подели трпели и Шумадија и Срем. Патријарси, због послова у целој Српској православној цркви, нису стигли да посвете одговарајућу пажњу својој пространој архидијецези и да је редовно обилазе. Шумадијски део епархије посетили су неколико пута у току двадесет година, а викарне епископе слали су да освете новоподигнуте храмове. Сремским делом епархије патријарси су управљали уз помоћ својих викарних епископа, који су се опет често мењали.

Идеја о оснивању Шумадијске епархије рођена је, изгледа, за време прве посете новоизабраног патријарха Гаврила Крагујевцу, о Духовима 1938. године. Наиме, после те посете Крагујевчани траже дозволу да подигну зграду за митрополију. Убрзо потом почиње рат и тако није подигнута ни зграда за Шумадијску епархију, нити је она основана.

После повратка патријарха српског Гаврила из заточеништва, 1946. године, Свети архијерејски сабор састао се први пут у своје редовно заседање у Патријаршијском двору у Београду 11/24. априла 1947. године. Заседање је трајало све до 8/21. маја. У раду овог заседања узели су учешћа сви епархијски архијереји који су преживели Други светски рат: Патријарх српски Гаврило, митрополит скопски Јосиф, епископи: будимски Георгије, бачки Иринеј, тимочки Емилијан, нишки Јован, зворничко-тузлански Нектарије, браничевски Венијамин, банатски Дамаскин, шабачки Симеон, злетовско-струмички Викентије и администратор Рашко-призренске епархије Владимир. У раду овог Сабора нису узели учешћа епископи: жички Николај, далматински Иринеј, и америчко-канадски Дионисије, који су у то време били ван земље.

На предлог Патријарха српског Гаврила, Свети архијерејски сабор, на својој седници одржаној 24. априла / 7. маја 1947. године донео је следећу одлуку:

"Оснива се самостална Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу. Овој епархији припадају намесништва: крагујевачко, лепеничко, темнићко, левачко, беличко, јасеничко, космајско, опленичко, колубарско-посавско, Архиепископији београдско-карловачкој остају град Београд, парохије ван Београда које спадају под архијерејско намесништво београдско и врачарско-грочанско намесништво, град Земун и Панчевачки рит."

За првог Епископа шумадијског Свети архијерејски сабор изабрао је 7/20. маја 1947. године викарног Епископа будимљанског Валеријана. Свети архијерејски синод је, у смислу одлуке Светог архијерејског сабора (АС Бр. 28/зап.102/1947), Епархију жичку поверио у администрацију Епископу шумадијском Валеријану, с тим што ће Жичка епархија исплаћивати епископске принадлежности у пуном износу.

Први архијереј Шумадијске епархије устоличен је у Новој цркви Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу 20. јула 1947. године. Устоличење је извршио викарни Епископ моравички Хризостом.

Патријарх српски Гаврило из Патријаршијске ризнице дао је Епархији шумадијској један архијерејски окрут, жезал и митру (дар последњег руског цара Николаја митрополиту српском Димитрију) и архијерејски чиновник. Патријарх Гаврило се такође постарао и за издржавање Епархије шумадијске у њеним првим данима. Наиме, Епархијски управни одбор Архиепископије београдско-карловачке донео је одлуку у којој се, између осталог, каже:

''Да би се могла отпочети организација ове ново-креиране епархије, одлучујемо:

Из благајне Епархијског управног одбора А. Е. Београд.-карловачке исплатити на име помоћи Епархији шумадијској Дин. 10.000 (десет хиљада) на терет парт. поз. 6 расхода (непредвиђени издаци) епархијског буџета за 1947. годину. О овој одлуци обавестити Његово Преосвештенство Епископа шумадијског Господина Валеријана и епархијску благајну знања и исплате ради. А.Е.М. Патријарх српски Гаврило.''

Већ другог дана после устоличења, епископ Валеријан је, да би обезбедио основна средства за нормалан живот и рад новоосновне епархије, упутио распис свим архијерејским намесништвима и управама манастира у коме је рекао:

''1. Епархијски управни одбор А. Е. Београдско-карловачке у почетку ове године учино је епархијски разрез на црквене општине и манастире, и о томе обавестио црквене и манастирске управе, да би оне предвиделе у својим буџетима, и да новац шаљу одбору у Београд. Већи број црквених општина и манастира, овај разрез до сада нису уплатили ЕУ Одбору Архиепископије.

Како је одлуком Св. Арх. Сабора бр. 1704/зап. 102 од 24. априла / 7. маја 1947. године основана нова Епархија шумадијска са седиштем у Крагујевцу, у чији је састав ушло и ваше намесништво, односно манастир, те се позивате, да обавестите све црквене општине да убудуће своје материјалне обавезе према Епархији/епарх. разрез за 1947. г. и дужни за 1946, као и добровољне прилоге, које свештенство прикупља за издржавање Епархије шаљу Епархијском управном одбору у Крагујевцу. Новац доносити лично или слати за сада поштанском упутницом, док се не одштампају чековне уплатнице.

Пошто је ово нова Епархија, која сада има и веће потребе, то се позивају црквене општине и свештенство, да у испуњавању својих обавеза буду ревноснији.

2. Св. арх. синод пов. бр. 1786/зап.398 од 16/29. маја 1947. г. донео је одлуку, да се сви његови расписи штампају у Гласнику и да се више не достављају канцеларијским путем.

Пошто ови расписи у будуће неће бити на до сада уобичајен начин саопштавани, то упозорите све свештенство и црквене општине, да читају Гласник и да се стриктно придржавају расписа, који ће се тамо штампати, и ако се тражи неки извештај, да по распису одмах поступе, јер се некакве ургенције неће чинити."

Нова епархија је за потребе епископа изнајмила једну грађанску кућу близу Нове цркве и свој живот отпочела скромно.

Крајем 1947. године Епископ Валеријан је, у сагласности са Црквеним судом и Епархијским управним одбором, а на молбу свештенства Младеновачког среза основао ново Архијерејско намесништво младеновачко. Касније су основана још два архијерејска намесништва: бељаничко и орашачко, тако да Шумадијска епархија и данас (1997. године, прим. преређивача) има дванест архијерејских намесништава.

У Шумадији затечено је 158 парохија и 109 црквених општина. Само 9 парохија било је без свог редовног парохијског свештеника. У епархији било је укупно 111 парохијских храмова.

Приликом оснивања Епархије шумадијске, Крагујевац се, као седиште епархије, нашао не само на периферији епархије, већ је и један његов део припадао Жичкој епархији, а такође и сва његова залеђина. До нове арондације дошло је, споразумно, између новог Епископа жичког Германа и епископа шумадијског Валеријана, 1956. године. Тада је Свети архијерејски сабор донео следећу одлуку: "Прихватити предлог Његовог преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана и извршити арондацију и ново разграничење Епархије шумадијске и Жичке на тај начин што се од Епархије жичке одузимају и Епархији шумадијској припајају манастир Драча и парохије: баљковачка, грбичка, грошничка, прва и друга забојничка и дивостинска."

У току минулог пола века повећавао се број парохија, црквених општина, манастира, парохијских храмова, капела, а такође и број парохијског свештенства, јер је рукоположено преко 200 свештеничких кандидата. Нагло се повећао број нових парохијских домова, с обзиром да их је 1947. године било свега 39.

Сви успеси постигнути су захваљујући вредном свештенству и народу који су своје дарове давали у радној снази, материјалним добрима и новцу.

Побожност и црквеност народа Шумадије за све време трајања ове младе епархије биле су присутне у најтежим послератним временима, временима прогона, застрашивања и затварања свештеника и верника због јавног исповедања вере, подизања црквених објеката или ношења литија. Али највећу радост причињавали су дуги и дуги редови причесника за време Великог ускршњег поста у свим годинама постојања наше епархије. И што је врло важно, ти редови су још гушћи, јер  Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Дап 2, 47).


Сава, епископ шумадијски

АРОНДАЦИЈА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Приликом оснивања Епархије шумадијске, 24. априла/7. маја 1947. године, Крагујевац се, као седиште Епархије, нашао не само на њеној периферији, већ је један његов део припадао Жичкој епархији, а такође и сва његова залеђина. Зато је епископ шумадијски Валеријан већ у јануару 1948. године предложио Светом архијерејском синоду СПЦ ''да се изврши арондација Епархије шумадијске на тај начин што би се од Епархије жичке одузеле и припојиле Епархији шумадијској парохије: грошничка, баљковачка, прва и друга забојничка, грбичка, рамаћска и дивостинска са манастиром Драчом''. У предлогу епископа Валеријана не помиње се манастир Дивостин јер је, у то време, био парохијски храм за села која су припадала дивостинској парохији.

Након разматрања, Свети архијерејски синод одлучује:

''Передлог Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана да се изврши арондација Епархије шумадијске на тај начин што би се од Епархије жичке одузеле и припојиле Епархији шумадијској парохије: грошничка, баљковачка, прва и друга забојничка, грбичка, рамаћска и дивостинска са манастиром Драчом придружити предмету арондацији епархија па га у своје време изнети пред Свети Архијерејски сабор'' (СинБр. 879/зап. 200 од 1. марта/17. фебруара 1948).

Очевидно да Свети архијерејски сабор није хтео и није могао да се упушта у ово питање без знања, одобрења и сагласности епископа жичког Николаја који је у то време живео у Америци.

До арондације је дошло споразумно између епископа жичког и шумадијског 1956. године, после смрти епископа Николаја. тада је Свети архијерејски сабор донео следећу одлуку:

''Прихватити предлог Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Валеријана и извршити арондацију и ново разграничење Епархије шумадијске и жичке на тај начин што се од Епархије жичке одузимају и Епархији шумадијској припајају манастир Драча и парохије баљковачка, грбичка, грошничка, прва и друга забојничка и дивостинска'' (Асбр. 21/зап. 29 од 2. јуна 1956).

Овом одлуком Светог архијерејског сабора усвојен је предлог епископа шумадијског Валеријана из 1948. године, с тим што је парохија у Рамаћи остала и даље у саставу Епархије жичке.