Простор око манастира покошен, коров очишћен, а на белом столњаку славски колач и воштаница. Неколико верника громогласно поју Христос Воскресе, а затим јако пљени свободитељ.... И са понеком сузом радосницом стари Архимандрит тресијски отац Јован кади светињу око чијих рушевина је некада давно као дете чувао своје стадо. Кади, а из очију навире река суза па ће у једном моменту: Ех, да сам само мало млађи била би ово најлепша светиња Космаја, а и пут бих пробио до Кошутице....

Затим резање колача од пароха сопотског Љубише Смиљковића протојереја ставрофора. Колач за следећу годину узима парох неменикућски јереј Горан Лукић. Послужење и полако паковање за одлазак. Над кулом без стражара и светињом без монаха, храстове и букове гране поново савише своје крошње као и много година раније, да сачувају што се сачувати може. Но и они неће издржати много и њих су године савиле, баш као и старог архимандрита.

протојереј – ставрофор Љубиша Смиљковић