ОДРЖАН САБОР БЕСЕДНИШТВА У УЖИЦУ

ImageУ граду Ужицу 4. октобра 2009. године, одржан је Сабор беседништва, у организацији храма Светог јеванђелиста Марка и јереја Милића Драговића. Тема овог саборавања била је: Тамо где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше. У такмичењу су учествовали представници из неколико Епархија: жичке, браничевске, дабро-босанске, шумадијске, захумско-херцеговачке, црногорско-приморске. Прво место у такмичењу, заузео је представник Епархије браничевске, а друго место из Шумадијске епархије, јереј Срећко Зечевић.

ТАМО ГДЕ ЈЕ БЛАГО ВАШЕ, ОНДЕ ЋЕ БИТИ И СРЦЕ ВАШЕ

(Беседа оца Срећка Зечевића на Сабору беседништва у Ужицу, 4. октобар 2009. године)

Часни оци, поштовани градоначелниче, браћо и сестре, даме и господо, долазим из некадашње престонице српске, града Крагујевца, и доносим Вам поздраве и благослов Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и свештенства Епархије шумадијске.

Бејах млад, неискусан и неук. Обретох се као васпитаник Училишта светосавског, тамо у згради од црвене опеке, тик уз онај тако мени драги сквер, са кога пуца поглед на Дунав плави и благословену земљу банатску.

Једног дана, мој драги професор, одржа нам на часу Светог писма, методску јединицу на тему из Матејевог јеванђеља, глава 6. од 19-21. стиха:

Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари и где лупежи поткопавају и краду;

Него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац, ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду.

Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.

Сва своја умна умећа, сву своју речитост и све дарове свога интелекта од Бога дарованог, употребио је мој професор, еда би нам некако истумачио, појаснио и приближио, ове речи Свезнадара Христа, изговорене Његовим Богочовечанским устима. У мојој глави ипак оста много недоречености; уместо реда, смисла, и логике неке, мој ум се испуни кошмарима, неком збрком и нередом.

За неколико тренутака огласи се и оно звоно школско, свеспасавајуће, и кретосмо лагано на велики школски одмор. Пођох из зграде и отпочех неку несвакидашњу шетњу, уздуж и попреко, по степеништу интернатском. Предавање професорово са часа Светог писма, покушавам да потиснем из своје меморије и да мождане своје вијуге испуним неким лакшим и лагоднијим опсесијама, али, не успевам у томе.

А онда безброј упитаности поче кињити и измождавати моје менталне склопове.

Зар човечанство од памтивека и праскозорја свога, све своје енергије и снаге није утрошило да створи, обезбеди и приушти себи и својим потомцима блага и богатства свеколиког – беше прва упитаност моја.

Зар богатство и иметак није идеал човеков у свим временима од постанка света. Не обезбеђујемо ли богатством и иметком својим, слободу своју, снагу и сигурност. И опет, зар богат појединац није гарант богатог друштва, а богато друштво саградиће неизоставно и устројити моћну и богату државну заједницу којој никакве пљачкашке и дивље хорде неће наудити.

А преко сваког овог мог упитника, наткриљују се и одзвањају као какав громки ехо, речи Спаситељеве из јеванђеља: Не сабирајте себи блага на земљи...

Звоно се школско огласи и ја се обретох поново у учионици. Дани Божији и даље су текли и стиже убрзо и сунчани април.

Ево ме на присојама и осојама Рудничким, у селу Мајдану код Горњег Милановца у дому родитеља својих. Стигох из престонице да на оним мирисним и цветним пропланцима Рудничким, проведем кратко васкршње ферије.

Једног јутра, позва ме отац да на пчелиње кошнице, положимо наставке за медишта. Џенарика се већ обукла у раскошни покров од белих цветова, тамо у буквику у осојама, дивља трешња окитила зелени пејзаж својом белином, ливаде се већ полако одевају у раскошну одору свих боја. Пчеле на летну, у јатима већ пристижу претоварене драгоценим товаром.

Димом из димилице умирисмо пчеле, и најависмо наш долазак. Отац је отворио поклопац од кошнице, а тамо доле у плодишту пчелињем све на своме месту. Хиљаде пчела миле по сатним основама, свака на своме задатку. Свака ћелијица на рамовима испуњена слатким нектаром и цветним поленом, а доле по дну поређане поклопљене сатне ћелије, а испод сваког поклопца по једна пчелиња ларва, која тек што се није излегла.

Хоће ли ове пчеле које се сада налазе у кошници употребити за исхрану овај мед који се већ налази депонован у овим складиштима и магацинима у плодишту њиховом? – упитах оца. Не, рече отац. Неће га ни окусити. За пар дана све ове пчеле које се сада налазе у кошници угинуће. Пчелин животни век у време приноса траје само шест недеља. Ова младеж доле, што још није угледала лепоту дана Божијег и још није ни један цвет омирисала, они ће можда, ако наиђу случајно кишни дани, мало чалабрцнути овог слаткиша.

Каква несебичност и које пожртвовање Господе – помислих у себи.

А сав овај мед којим ће попунити сваку ћелију у медиштима, која смо сада ставили, дароваће без икаквог бунта и отпора, нама људима.

Без икаквог уздарја, упитах? Малено уздарје следи у облику скуваног медног сирупа, тамо с јесени, када слане прекрију земљу и цветног мириса више не буде.

Меда и мало хлеба и ево нас на царској гозби. Недостаје само још мало млека и ево нас у земљи обећаној. Израиљцима је било потребно четрдесет година патње и лутања, еда би се обрели у земљи обећаној. А ево, ми се самим рођењем обретосмо у земљи где тече млеко и мед – рече у шали мој отац. Шала или збиља. Више ни сам не знадох, где почиње једно, а где друго.

Ако би којим случајем, овај мед у медиштима остао неисцеђен, шта би било, упитах оца?

У току зимских дана смањен број зимских пчела не би могао да надгледа целу кошницу, а онда би незвани гости дошли и обавили пљачку, мирно одговори мој отац.

Дошли би мољци и рђа и све покварили, а лупежи поткопали и покрали, рекох ја у полугласу, таман да и отац чује. Е, баш тако дете, како то лепо рече.

Ех, моје дете, настави отац, када би се ови јадни људи само мало угледали на ове благословене муве Божије, где би нам крај био. Да свако од нас одвоји само сувишак од свог иметка и њиме обрадује сироте и невољне, одбегле и ојађене. Мржње и зависти, ратова и револуција, крви, суза и зноја, за навек би нестало. Ова земља, поново би постала рајска башта, а не долина плача и један велики сузарник. Оконча отац ово малено слово, а ја придодах:

И нико више не би бринуо у души својој, шта ће јести или шта ће пити, ни за тело своје у шта ће се обући. И ту си дете у праву, али нас пуста себичност, и грамзивост, гордост и самољубље, оковаше и претворише нам животе у нерадост и Боже ме опрости у сплачињару неку.

Слушајући овај заносни бруј пчелињи и док су ми чудесни и опојни мириси који су из кошнице долазили и голицали ноздрве, ја обузет неким заносом и милотом, прошапутах онако сам за себе: Велики си Господе и чудесна су дела Твоја, и никаква реч није у стању да опева чудеса Твоја.

И тако сам у друштву родитеља свога и у друштву ових, како мој отац рече благословених мува Божијих, спознао оне речи Спаситељеве из Матејевог јеванђеља и разумео мог драгог професора, тумача ових речи.

И зато, нека је слава Богу дародавцу свих добара и нека благослов Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светог, буде на свима нама у све дане до свршетка века.

Амин.