ПРЕПОРУЧУЈЕМО НОВЕ КЊИГЕ - ЛИТУРГИЈСКА ЧИТАНКА II, III ПДФ Штампа Ел. пошта

ЈОШ ДВЕ КЊИГЕ ИЗ СЕРИЈЕ ХРИСТОС – НОВА ПАСХА

Епископ Атанасије Јевтић, Божанствена Литургија, свештенослужење, причешће, заједница богочовечанског Тела Христовог, књига II, књига  III, Београд-Требиње 2007. и 2008.

Колико је велико прегнуће Епископа Атанасије, бившег захумскохерцеговачког, да на нашем језику добијемо озбиљан, а рекли би и насушно неопходан Литургијски Саборник, говори попис текстова објављених у другој и трећој књизи.

Најпре помињемо текстове самих Литургија: Божанствена Литургија Светог апостола Јакова, Брата Божијег (књига друга, према најновијим критичким издањима); Божанствена Литургија Светог апостола и јеванђелиста Марка, ученика Светог Петра (књига трећа, такође према више критичких издања). И у другој и у трећој књизи пренесени су најстарији словенски (и српски) служебници: Хутински, староруски, крај XII, почетак XIII века (друга књига); Светог Јефтимија Трновског из 1380-1385. године, (друга књига); Устав Божанске службе Светог Кипријана Кијевског, XV века (друга књига). У трећој књизи донети су нешто каснији служебници и архијерејски чиновници: Српски рукописни служебник манастира Ораховице из 1635. године (снимак рукописа и пренос на савремени језик Златоустове Литургије); два Хиландарска рукописна архијерејска чиновника, око 1658. и из 1691. године, са преносом на савремени језик и коментарима Владике Атанасија. У трећој књизи налазе се још два српска рукописна архијерејска чиновника, Патријарашки из прве половине XVII века и такозвани Рачански из 1688. године, као и руски архијерејски чиновници (1653, 1677. и 2005. година), односно грчки (1714. и 1999. година).

У делу који се односи на сагледавање природе старијих рукописних и штампаних служебника, у другој књизи је и коментар Епископа Атанасија на издање светогорских литургичких списа од стране руског Епископа Порфирија Успенског (друга половина XIX) века а у вези Тропара Трећег часа. Донети су и снимци српских служебника из XVI, XVII и XVIII века „у којима се“, како каже Владика Атанасије, “јасно види да Тропара Трећег часа није раније било у Канону Евхаристије, као и случајеве где се види да је неко накнадно покушао да га дода и уметне где му није место. (... ) Од XVI века јавља се овај Тропар у Анафори само у неким словенским рукописима... али ни издалека у већем броју, док у српским рукописима нема га до XVIII века... Нема га и ниједан српски штампани служебник (Гораждански 1519, Божидара Вуковића 1519. и 1556, Макаријев у Трговишту 1508, итд.), али га има у грчим штампаним у Венецији и у рускословенским штампаним у Вилни (Виљнусу 1563) и даље, у Лвову, Кијеву и Москви, одакле их доносе у Карловачку митрополију, и одатле шире (намећу) на југ. Јасно је да овај додатак није 'свештено наслијеђе словенских цркава', и да га треба што пре изоставити, као што су браћа Грци то учинили.“

У другој књизи, након светих канона о Литургији и Причешћу, следи избор краћих текстова (са коментарима преводиоца и приређивача, епископа Атанасија) светих Отаца о истом питању (светог Јефрема Сирина, светог Атанасија Великог, светог Григорија Ниског, светог Амвросија Миланског, светог Јована Касијана, светог Григорија Двојеслова, светог Јефтимија Великог и других). Уследиће и шири текстови, такође коментарисани, из византијског и савременог богословља о Литургији и Причешћу: Свети Симеон Нови Богослов (избор из Кастихеза, Теолошких и Етичких слова и Химни); Николај, Епископ андидски, Протеорија; Свети Неофит Затворник (избор из дела, према савременом издању манастира Светог Неиофита на Кипру); Теолипт Филаделсфијски (две догматске беседе); Свети Григорије Палама (делови Исповедања вере, неке Омилије), Свети патријарх Филотеј Кокинос, Исповедање вере; Свети Марко Ефески, О Светој Литургији, Свети Симеон Солунски (Дијалог, 94. поглавље); Митрофан Критопулос (из Исповедања вере), чувена Душекорисна књига о честом Причешћивању Никодима Светогорца; Свети Атанасије Пароски (из Посланице /о дадацима у Божанској Литургији/); Свети Јован Кронштатски (део о Литургији из књиге Мој живот у Христу, други одломци); Архимандрит Јустин Поповић (поговор преводу Божанствене Литургије из 1978, одломци из других дела), Георгије Флоровски, Богослужећа Црква, Очев дом, Евхаристија и саборност; Емилијан Симонопетритски (одломак из књиге Богослужење – ишчекивање и виђење Бога, Монах Јосиф Дионисијатски (поглавље о обнови честог Причешћивања на Светој Гори). На крају ове књиге налазе се и три ранија литургичка чланка Владике Атанасија: Света Евхаристија у Источној Православној Цркви, Света Евхаристија као духовски догађај, Еклисиолошке димензије заједнице светих у делима Светог Јована Златоустог.

Средишни део треће књиге  Христос – Нова Пасха чини документарно-аналитички преглед Владике Атанасија развоја служења Свете Литургије у Грчкој (Византијској), Руској и Српској Цркви. Кажемо документарно-аналитички преглед, зато што се на аутентичном увиду у многе оригиналне текстове прате утицаји на литургијску праксу који су последица конкретних историјских околности, например турског ропства или латинског утицаја на Руску Цркву. Из прегледа развоја богослужења у Византијској Цркви, указујемо на позивање на заједништво и разумевање и поред разлика, у писмима патријарха цариградског Фотија папи Николи. „Даље у истом Другом писму Фотије спомиње разлике у литургијској пракси и црквеним молитвама и, како изгледа већ тада разлику у епиклези, али одмах додаје: Мада се кроз њих (кроз те разлике) – о чуда! – заједнички хлеб (Свете Евхаристије)претвара у Тело Христово, и заједничко вино (Свете Евхаристије) бива Крв Онога Који нам ју је са водом излио као искупљење из Свога ребра (Јн 19, 34), - па даље продужује Свети Патријарх: разлика и другачијост овога што наведосмо не спречава да оно, над чиме се оне (молитве, то јест Свете тајне) врше, прими једновидну и боготворну Благодат Духа Светога, ни увећану, ни измењену.“

Смисао сагледавања свега онога што је оптерећивало канонски поредак Руске Цркве у прошлости, изнеће Епископ Атанасије на крају овог поглавља: „Ово не значи, пак, да је све у том богослужењу и свештенослужењу – кроз векове – допустиво, или једнако прихватљиво, или једнако 'спасоносно', и да није имала, и нема, и Руска православна Црква потребе за обновом свога подвижничко-мученичког и молитвено-литургијског живота. Као што опет не значи и да је свака 'обнова' унапред добра, или је пак, самим тим што се зове обнова, за осуду и одбацивање. Јер има, и бивало је, обнове која је Руској Цркви била и потребна и већма спасоносна, а има, и бивало је, и 'обнове' = 'обновљенаштва' какву се хтели 'обновљенци', такозвани 'живоцерквеновци', који су уствари били антицерковници. С друге стране, није ни свако 'ревновање', стварно или деклеративно, за 'старе обичаје', или за 'вековно предање', самим тим и доказ стварне верности спасоносном Литургијском Предању Цркве, које је увек живо и за нас оживљујуће, а доказ тога је раскол Старообрјадаца.“

На основу прегледаних рукописних и најстаријих штампаних (пре украјинско-руског утицаја) служебника и сведочанстава старих српских писаца (Доментијана, Теодосија, па и млађих) приређивач и аутор треће књиге о Божанственој Литургији, могао је праћење историјског развоја богослужења у Српској Цркви да резимира на следећи начин: „Видећемо да вековно предање у Светој Литургији код Православних Срба јесте оно које се и данас практикује: у Хиландару, у српском Служебнику оца Јустина, у Синодском Служебнику и од Епископа и свештенослужитеља по Епархијама, парохијама и манастирима, а то је оно где нема, јер не треба да буде, Тропара Трећег часа, и обавезног целолитургијског 'тајног' читања молитава, или упадања молитава усред јектенија, а не пред својим возгласима, где им је и текстуално и логички место; или обавезног затварања Двери и навлачења завесе, и када треба и када не треба (никаквих напомена о Дверима и завеси нема у нашим рукописним и првим штампаним служебницима), и још – можда и најважније: удаљавања и држања што даље народ Божијег од Хлеба Небеског и Чаше Живота, то јест све ређег и ређег, и све условљенијег разноразним накнадним 'предусловима' и обремењивањима Светог Причешћа, а то значи – удаљавања и спречавања живог благодатно-подвижничког и покајничко-радосног учешћа верника у Живом Телу Живога Христа Богочовека, Јединородног Сина Божијег и Прворођенога међу многом браћом Својом – што и јесте Црква Христа Спаса.“
 А после увида у оно што је нашу Цркву снашло у време такозване јурисдикције Карловачке митрополије и уз помоћ тек објављене књиге свештеника Владимира Вукашиновића Српска барокна теологија: Библијско и Светотајинско богословље у Карловачкој митрополији XVIII века (Краљево-Нови Сад 2008), Владика Атанасије препознаје наметнуте наслаге: „да је у пракси нашег Богослужења, и конкретно у нашим новијим штампаним другде а код нас донетим (понекад и наметаним) Служебницима и Архијерејским чиновницима, дошло, крајем XVII и током  XVIII и XIX века, до скретања, не у главноме, Богу хвала, него у детаљима, навикама, 'обредима', 'рубрикама', и нажалост менталитету усталости и успаваности, 'стандардизације' и 'статичности' духовног живота и Литургијског етоса и понашања“.

Део и треће књиге посвећен је светотачком разматрању свете Литургије. Најпре је донето познато Тумачење Божанске Литургије Светог Николе Кавасиле (уз скраћивања, према преводу С. Јакшића, Нови Сад 2002). Следи предавање Епископа Атанасија Свети Симеон Солунски као тумач Богослужења и Литургије из 1981. године. У овом делу су и раније преведени чланци архимандрита Василија Гондикакиса, Јована Зизиуласа (из 1970. године) и оца Александра Шмемана.

У Прилозима трећој књизи објављени су чланци и полемике Владике Атанасија о обнови Литургијског живота, вођених у наше дане, често и поводом књига о којима говоримо, а који су познати читаоцима црквене периодике и посетиоцима православних сајтова.

У Послесловљу, како Владика Атанасије назива поговор трећој књизи, језгровито је поновљено ауторово виђење суштине и смисла свете Литургије: „Зато ван Евхаристије нема Цркве и ван Цркве нема Евхаристије. И ко није у Евхаристији учесник и причесник – није у Цркви. Јер ван Цркве нема спасења, то јест ван Евхаристије=Причешћа нема нам спасења. То је смисао основног еклисиолошко-литургијског правила вере Светог Иринеја Лионског: Наша вера је сагласна са Евхаристијом, и Евхаристија потврђује нашу веру.“

Како је аутор три књиге Литургијског Саборника свестан да сви његови ставови, иако потпуно засновани на критичком сагледавању Црквеног Предња, нису прихваћени у нашој Цркви (види полемику), њима, које назива „самовољни данашњи узурпатори духовничке благодати и права – у смислу прекорачења свога служења у Цркви, а не над Црквом“, а који би хтели „да њихови 'предуслови' буду старији и јачи од вековне Литургијске истине-предања-праксе Цркве, па зато намећу 'бремена тешка и неподносива на плећа људска, а прстом својим неће да их помакну', и тиме држе сироту рају што дуже и даље од Хлеба Небеског и Чаше Живота, и притом само се вербално позивају на 'вековно предање' и на фарисејско 'оци наши су тако чинили'... “, а и свим читаоцима, упућује апел који је, чини се и више од тога: „Браћо Православни, Литургија коју наши Јереји и Архијереји служе 'по старом', како говоре ревнитељи 'старог предања', са својим садашњим посебностима, које они сматрају безусловно важним, и не дају да их ико мења, јесте Света и благодатна и спасоносна Божанствена Литургија Православне Цркве, којом се приопштавамо и сједињујемо са Христом Богочовеком и свецелом Његовом Саборно-Католичанском Црквом Православном у свету, и на Небу, и ми је као такву признајемо и прихватамо, сматрајући да се њоме православно верујући и живећи чланови Цркве Христове освећују и спасавају. Али, исто тако, и Литургија коју ми служимо, наводно 'по новом', како они говоре (да ли без инсинуација да то значи 'реформаторски', 'екуменски', 'унијатски' и слично, како неки брзојезични клеветају), то јест са извесним, мало другачијим небитним за 'валидност' Литургије детаљима у начину служења, у иначе изменљивим деловима Свете Евхаристије, јесте такође Света и благодатна и спасоносна Божанствена Литургија Православне Цркве, којом се приопштавамо и сједињујемо са Христом Богочовеком и свецелом Његовом Саборно-Католичанском Црквом Православном у свету, и на Небу, и ми је као такву признајемо и прихватамо, сматрајући да се њоме православно верујући и живећи чланови Цркве Христове освећују и спасавају.“

Н. Јованчевић

 

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Храм Св. Јована Крститеља у Кончареву

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,