МОГУЋНОСТИ ТЕОЛОШКЕ УПОТРЕБЕ ПОЈМА СОЛИДАРНОСТ У СРПСКОЈ ТЕОЛОГИЈИ ПДФ Штампа Ел. пошта

др Зоран КрстићПротојереј ставрофор
доцент др Зоран Крстић
Универзитет у Београду
Православни богословски факултет

Абстракт: У Основама социјалног учења Католичке цркве солидарност је један од четири основна принципа учења. И поред свог секуларног порекла кроз многе социјалне документе Римокатоличке цркве појам солидарности добија теолошко значење у виду социјалне врлине. Овакво схватање постаје novum у теологији, доживљава се као својеврсно знак времена и замењује или потискује предањске и јеванђелске појмове којима се изражавала активна љубав према ближњему. Да ли је ово прихватљиво и за православну теологију? Аутор у чланку позитивно одговара на постављено питање с тим што би солидарност требало да буде вредност новог хришћанског етоса који би кореспондирао са демократски уређеним друштвима и његовим вредностима.

Кључне речи: социјално учење, социјална врлина, православна теологија, знак времена, демократија

У српској теологији, генерално говорећи, појам солидарности није стекао статус теолошког појма са прецизно одређеним значењем. Понекад се можемо срести са његовом употребом али у општем и уобичајеном значењу. На основу овакве ситуације се с правом може поставити читав низ питања: Да ли је солидарност јеванђелски и предањски појам? Да ли га треба схватити, и ако да, зашто, као „знак времена“? И најзад, да ли се могу идентификовати унутрашњи и спољашњи узроци због којих солидарност још није задобила теолошки садржај у православној српској теологији? У наставку текста ћу, одговарајући на постављена питања, покушати да скицирам могућност употребе овог појма у православној српској теологији.

Да ли је солидарност јеванђелски и предањски појам?

Солидарност је нови појам са старим садржајем (Marasović, 354). Настао у време Француске револуције своје теолошко значење добија у Немачкој са тенденцијом да изрази нови и оригинални однос између човека и друштва. Ипак, постоје и аутори који сматрају да је овај појам сувишан и наметљив и да је све што се њиме жели рeћи већ исказано (види Matulić, 433-455). Идеја солидарности је секуларног порекла и природе и постоје границе могућности њене хришћанизације. Са друге стране, многобројни социјални документи Римокатоличке цркве (види Крстић, 87) и најзад њене Основе социјалног учења солидарност одређују као друштвени принцип и моралну врлину, разрешујући тако све дилеме око теолошког садржаја појма солидарности протежући га на целу Историју Спасења.

Солидарност као знак времена

Савремени услови живота обнављају и актуализују једну од битних карактеристика грчког полиса а такође и првих хришћанских заједница. То је поновно откривање друштвеног живота које је и поред вих противуречности ипак, човеково место за живот и наду. У том смислу принцип солидарности подразумева да човек гаји већу свест о дугу који има према друштву у коме је нашао своје место. Тај дуг се остварује и поштује активним учествовањем у друштвеном животу и различитим облицима друштвеног делања.

Претпоставке употребе солидарности као теолошког појма у православној српској теологији

Ако солидарност схватимо као знак времена, онда је његова теолошка употреба суштински повезана са друштвом и његовим уређењем у коме обитава одређена црквена заједница и у интеракцији са том широм заједницом формира своју духовност са, за сваку епоху, различитим акцентима али увек око вечног и непроменљивог језгра које ја сам Христос који је исти јуче, данас и сутра (види Podgorelec, 1038). У том смислу солидарност можемо делимично да схватимо као синоним за делатну љубав која, свакако, нити је одсуствовала нити одсуствује из свакодневног живота православних хришћана у Србији. Супротно би било просто немогуће замислити. Помоћи ближњем у било каквој невољи је хришћански императив и потврда аутентичности вере. Нема хришћанства, а ни хришћана без милосрђа, без делатне љубави. Оквир испољавања делатне љубави је непосредан контакт и сусрет. Свакако да је ово суштинска димензија милосрђа али не мора да буде и једина. Овакав контекст испољавања љубави одговара једноставним, традиционално уређеним друштвима која не познају цивилни сектор. У њима не постоји простор између државе на врху и појединаца и њихових заједница у којима владају примарни, непосредни односи, на дну. Формирање друштвене сфере је карактеристика сложеног, модерног друштва и демократског начина уређења и то не сваког већ оног који са изборне и посредничке демократије све више и где је то могуће прелази на партиципирајућу демократију (супсидијарност као принцип Социјалног учења то, чини ми се, има за циљ). Српско се друштво тренутно не налази на тој тачки развоја. Оно је, с једне стране, обележено остацима тоталитаризма који увек продукује пасивне особе. Истовремено су те пасивне особе, с друге стране, а посебно хришћани који су били додатно маргинализовани, изражавале дефетистички став да се ништа и не може урадити. Појединац је немоћан уколико не уследи акција „од горе“, односно од стране државе. Друштвене промене се дешавају не активношћу појединаца слободно удружених око различитих циљева, већ искључиво интервенцијом државних органа. Таквом друштвеном концепту кореспондира интровертована духовност која више одговара монашком животном идеалу него животу у савременом свету. Иако, наравно, овај тип хришћанске духовности није погрешан, он свакако није и не може бити једини. Откривање значења и важности друштвеног живота и новог типа духовности који ће се из затворене унутрашњости окренути ка социјалном је захтев који се све више поставља пред православне хришћане у Србији. Мишљења сам да ће у скоријој будућности учешће у друштвеном животу на хришћанским темељима и вредностима (подразумевајући друштвено ангажовано сведочење а не пуки активизам) бити све више знак и потврда аутентичности или, пак, неаутентичности њихове вере и делања ка друштвеном идеалу стварања солидарног друштва (види Πέτρου, 235). Демократизација и демократски друштвени контекст подразумевају дефинисање, а затим и старање о општем добру. У том животном и друштвеном искуству ће и солидарност задобити своје пуно, па и теолошко значење важног елемента нове хришћанске духовности у демократском друштвеном окружењу.

Библиографија

  1. Крстић З., „Солидарност као теолошки појам у социјалним документима Римокатоличке цркве“, Саборност IV, Пожаревац 2004, 87
  2. Marasović Š., „Poreklo i sadržaj pojma solidarnost“, BS 74, 2, 2004, 354
  3. Matulić T., „Skica teološkog utemeljenja ideje solidarnosti“, BS 74, 2, 2004, 433-455
  4. Πέτρου Ι., «Ανθρώπινα δικαιώματα και αλληλέγγυα κοινωνία», Πολυπολιτισμικότητα και θρησκευτική ελευθερία, Παρατηρητής, Θες/νικη 2003, 235-244
  5. Podgorelec F., „Smjernice za duhovnost u demokratskom društvu“, BS 80, 2010. 1038

SUMMARY

In the basics of social teaching in the Roman-catholic Church, solidarity is one of the four elementary principles of learning. Besides its secular origin, perception solidarity gets a theological meaning in the form of social virtue through many social documents of the Roman-catholic Church. Such understanding becomes a novum in theology and is preserved as a sign of the time of its own kind, and therefore replaces or suppresses traditional and evangelical perceptions by which the active love towards the neighbor has been expressed. Is this also acceptable for the Orthodox theology? The author of this article replies positively to this question with a regard that solidarity should be the value of a new Christian ethos that would correspond with democratically organized society and its qualities.

 

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,