УЧИТЕЉИ ВАСЕЉЕНЕ – СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА ПДФ Штампа Ел. пошта

УЧИТЕЉИ ВАСЕЉЕНЕ – СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХАВи који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене,
Владику свих молите:
Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост.

Тропар, гл. 4.

Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника,
свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље,
јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете:
Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља.

Кондак, гл. 2.

СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХА (грч: Οι Τρείς Ιεράρχες), заједнички празник светитеља Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог; установљен је у XI веку у време цара Алексија I Комнина (1081-1118), тачније 30. јануара 1084. године. Наиме, међу верницима у Византији избила је расправа ο заслугама ове тројице светитеља. Једни су држали страну једном, други другом, а трећи трећем светитељу, па су прозвани василијанима, григоријанима и јованитима. Спор су решили сами светитељи. Јавили су се у сну Св. Јовану Евхаитском и рекли му да су у Богу у истом достојанству. Наредили су да им се установи заједнички празник да би размирице међу верницима престале. Митрополит Јован је то објавио народу и завео празник Света три јерарха.

Препирке су највеће биле у Цариграду, и једни су тврдили да је Свети Василије Велики највећи због свог хришћанског учења и заслуга за монаштво. Други су тврдили да је Свети Јован Златоусти највећи због својих беседничких способности којима је наводио грешнике на покајање. Трећи су тврдили да је Свети Григорије Богослов највећи због свог високог и чистог богословског ума. У сну, они се јавише Св. Јовану Евхаитском и рекоше му: "Ми смо једнаки пред Богом, као што видиш, међу нама нема дељења, нити какве год међусобне противности. Сваки од нас одељено, у своје време, потакнут божанственим Духом, написао је одговарајуће поуке за спасење људи. Оно што смо научили скривено, то смо људима предали јавно. Међу нама нема ни првога ни другога. Ако се ти позиваш на једнога, ту су у том сагласна и остала двојица. Зато заповеди онима који се препиру око нас, да прекину спорове, јер као и у животу, тако се и после смрти ми бринемо о томе, да крајеве васељене приведемо ка миру и једномислености. Имајући ово у виду, сједини у један дан нашу успомену, и како теби приличи састави нам празничну службу и другима предај, да бисмо код Бога имали једнако достојанство. И ми ћемо онима који свршавају нашу успомену бити помоћници ка спасењу, јер се надамо да имамо неку заслугу код Бога." Након што су то пренели Епископу, уздигоше се на Небо, сијајући неизрецивом светлошћу.

 

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ

архиепископа Кесарије Кападокиске
Према оцу Јустину (Поповићу)

Међу јерарсима изврсном, међу учитељима премудром, и међу свима светима великом угоднику Божјем Василију отаџбина беше Кападокија; отац му сe зваше Василије, а мајка Емелија. Роди се око 330. године, у време Константина Великог при крају владавине његове. У седмој години родитељи га дадоше да учи школу, и у њој показа убрзо успех. Јер због бистрине ума он у току пет година изучи философију. Онда остави отаџбину, отиде у Атину, која у то време бејаше мајка целокупне мудрости јелинске. Ту изабра себи за учитеља славнога Евула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. А као ученик беше такав, да се у мудрости такмичио са својим учитељима, па их чак и превазилазио. И дивљаху се учитељи његовом разуму и ревности, целомудрености и чистоти живота. Ту му школски другови беху: Григорије, који касније би епископ у Назијанзу, па патријарх у Цариграду, а назван је Богослов; и Јулијан, који затим постаде цар римски и грчки, и отпадник од Бога; и Ливаније софист. Василије и Григорије живљаху у великој и неразлучној љубави, јер и један и други беху благе нарави, кротки и целомудрени. И њихова је међусобна љубав била таква, као да им једна душа беше у два тела. Василије се много труђаше да сазна тајне божанске мудрости. И овај дивни младић одлучи у срцу свом да не окуси хлеба или вина док му Вишњи Промисао не подари разумевање непознатих ствари. И провевши по школама петнаест година, изучи сву јелинску мудрост: граматику, реторику, астрономију, философију, физику, медицину и природне науке. Али још не постиже ону истинску мудрост, помоћу које би познао мудријега од свих: Творца истинитог Бога.

Једне ноћи док је он бдио и о коначној мудрости размишљао, нека божанска светлост му изненада обасја срце и распали у њему жељу за изучавањем Светога Писма. Стога остави Атину и свога друга Григорија, кога Атињани беху убедили да треба да учи реторику, отиде у Египат, и дошавши једноме архимандриту, по имену Порфирију, измоли у њега свете књиге, из којих би могао упознати божанске догмате. И проведе тамо једну годину, наслађујући се поукама божанских речи, а хранећи се поврћем и воћем. И разгледавши Свето Писмо, позна веру истиниту. Онда измоли благослов, и отиде у Јерусалим да види света места и чудеса што се тамо дешавају. Отуда опет дође у Атину, и препираше се о вери са многим философима, и привођаше Јелине Богу показујући им пут спасења. А жељаше да и учитеља свог Евула приведе беспрекорној вери, хотећи да му таквим даром узврати за његов труд. И обишавши све школе, нађе га у предграћу где са другим философима разговара о философији. Јер у њих беше такав обичај, да што ново или казују или слушају. А кад се Евул расправљаше са философима о неком питању, дође Василије, и одмах даде решење по том питању. Присутни упиташе: Ко је ово што тако одврати философу? Евул одговори: Или бог, или Василије. И познавши Василија, Евул отпусти пријатеље и ученике своје а сам седе с Василијем, и проведоше три дана у разговору, не једући, него расправљајући философска питања. Упита дакле Евул Василија: "Шта је суштина философије?" А он одговори: "Суштина философије је сећање на смрт". Затим говораше о свету, како су световне речи слатке, али је веома горак свет ономе који га се сладострасно држи; како је једно слава телесна а друго слава бестелесне природе, и како је немогуће да се неко уједно наслађује и једном и другом славом. Јер нико не може два господара служити (Мт. 6, 24). Но колико сила врлине наређује, ми гладнима удељујемо хлеб знања, а који се због покварености своје лишише заштите врлине, ми и њих уводимо под кров добрих дела, жалећи их као што жалимо на улици нагог човека. Јер кога видимо нага, одевамо га; нити презиремо тело своје.

Онда поче Евулу помоћу поређења излагати Спаситељеву доброту и човекољубље према онима који се кају. Нека ум замисли три табле у предворју мисли. Једну изнад двери, на којој су насликане врлине: храброст, мудрост, правда и целомудреност. Другу на левој страни, на којој су насликане прелести: неуздржање, блуд, пијанство, бестидност, леност, свађа, језичност, ласкање, и мноштво других зала. A c десне стране таблу, на којој је насликано покајање како скромно стоји, без страха, тихо се осмехује, противницима прети а своје људе теши. Поред пак покајања насликани су: уздржање, кротост, чистота, стидљивост, страх, милосрђе, и ликови многих врлина. И рече: Постоје у нас, Евуле, не слике, нити загонетке, него сама Истина која нас јасно води спасењу. Јер сви ћемо васкрснути, једни за живот вечни, a други за муку и срам вечни. И предстаћемо Суду Христовом, као што уче громовити пророци: Исаија, и Јеремија, и Данило, и Давид, и божанствени апостол Павле; са њима и сам давалац покајања и наградитељ Господ, који овцу изгубљену тражи, и блудног сина, који се с покајањем враћа, грли и с љубављу целива, и хаљином светлом и прстеном украшава и угошћује. Он исти даје подједнаку награду онима који су у једанаести сат дошли, као и онима који су се читав дан мучили и знојили (Мт. 20, 9.12). Он нама који се кајемо и рађамо водом и Духом даје оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, а што уготови Бог онима који га љубе (1 Кор. 2, 9).

Када ово Василије изговори, Евул кликну: "О Василије који небо јављаш, преко тебе верујем у једног Бога Оца Сведржитеља, Творца свега, и чекам васкрсење мртвих и живот будућега века, амин. А ево ти и доказа моје вере у Бога: све што имам, предајем у твоје руке, а остало време живота свог провешћу с тобом; и желим рођење водом и Духом". А Василије рече: "Благословен од сада и до века Бог наш, који светлошћу, истине озари ум твој, Евуле, и од велике заблуде приведе те у познање милосрђа свог. А ако желиш, као што кажеш, да самном останеш, рећи ћу ти на који ћемо се начин трудити око спасења нашег, избављајући се од замки садашњег живота: продајмо све што имамо, и раздајмо сиромасима, а сами пођимо у Свети Град да видимо тамошња чудеса, и да тамо стекнемо слободу према Богу".

И пошто све тако раздадоше сиротињи, и купише беле хаљине, потребне за крштење, отпутоваше за Јерусалим, и на путу многе обратише истинитој вери, А кад дођоше у Антнохију, уђоше у неку гостионицу. Син пак гостионичарев Филоксен сеђаше пред вратима у великој тузи: бејаше ученик Ливанија софиста, који му беше дао неке Хомерове стихове да их преради у реторску беседу, па није могао да то учини, због чега је био на муци и у великој тузи. Видећи га тужна, Василије га упита: Младићу, због чега си тужан? Филоксен рече: Ако ти и кажем разлог своје туге, шта ми ти ту можеш помоћи? А Василије настојаваше, и обећаваше, да му неће бити узалуд ако му каже. Онда му момче каза да су софист и стихови разлог његовој тузи, јер не уме да стихове јасно преради. Василије узе стихове, и поче да их објашњава, прерађујући их у обичну говорну реч. Удиви се младић и обрадова, и замоли га да му то напише. Василије написа казивање Хомерових стихова у својој преради. Младић то узе радујући се, и сутрадан отиде своме учитељу Ливанију и предаде му прерађене стихове. А он прочитавши удиви се и рече: Тако ми божанског промисла, од овдашњих мудраца нема ниједнога који бн овако тумачење дао! Ко ти онда написа ово Филоксене? Младић му каза да се у његовом дому налази странац неки, који брзо и без муке написа то тумачење. Ливаније одмах похита у гостионицу да види тог странца. А кад угледа Василија и Евула зачуди се њиховом неочекиваном доласку и обрадова им се. И замоли их да пођу његовом дому и буду његови гости. А кад дођоше, он им предложи богату трпезу. Они пак по своме обичају узеше само хлеба мало и воде, и захвалише Богу, даваоцу свих добара. Онда Ливаније поче да им поставља софистичка питања, а они му противстављаху реч вере. Осетивши силу њихових речи, Ливаније им рече да за њега још није време да то прими; ако пак промисао Божји буде хтео, ко се онда може противити? Много ћеш ме обдарити, Василије, ако не одбијеш да о овим стварима говориш мојим ученицима.

Пошто се Ливанијеви ученици скупише брзо, поче их Василије учити како треба да имају чистоту душевну, бестрашће телесно, ход кротак, глас умерен, реч учтиву, храну просту и пиће; да пред старима ћуте, да мудре слушају, да се старешинама покоравају, да према себи равнима и мањима имају нелицемерну љубав, да се клоне од рђавих и страсних и радозналих људи, да мало говоре а више размишљају, да не буду лакомислени у разговору, да не причају много, да се не подсмевају, да се стидљивошћу украшавају, да са поквареним женама не разговарају, да очима гледају доле а душом горе, да избегавају препирке, да не траже положаје, да славу овога света сматрају ништавном; када добро чине другима, да очекују плату од Бога и вечну награду од Христа Исуса Господа нашег. Пошто Василије тако поучи Ливанијеве ученике, који га са дивљењем слушаху, крену са Евулом на пут.

Када стигоше у Јерусалим, они са вером и љубављу обиђоше сва света места, и на свима се поклонише свевишњем Богу. Затим се јавише месном епископу, Максиму, и молише га да их крсти у Јордану. А он, видећи их да су пуни вере, изађе им у сусрет молби: узевши свој клир, отиде с Василијем и Евулом на Јордан. Када дођоше на обалу, паде Василије на земљу, и помоли се Богу са сузама и плачем да се покаже неки знак вери његовој. Потом устаде дршћући, свуче хаљине своје, a ca њима скину и старога човека, и ушавши у воду мољаше се. А када епископ приђе да га крсти, гле, муња огњена сиђе на њих, и из муње излете голуб, сиђе у Јордан, узмути воду, и узлете на небо. Они пак што стајаху на обали, видећи то, поплашише се, и прославише Бога. Пошто се крсти, Василије изађе из воде; и епископ, дивећи се његовој љубави према Богу, обуче га у одећу Христова васкрсења, молећи се. А крсти и Евула и помаза их миром, и причести светим тајнама.

Пошто се вратише у свети град, проведоше у њему годину дана. Затим отпутоваше у Антиохију, где архиепископ Мелетије произведе Василија за ђакона, и где Василије написа тумачење Прича. Ускоро крену са Евулом у своју домовину Кападокију, и приближаваху се граду. А архиепископу кесариском Леонтију би откривено у ноћном виђењу да они долазе, и да ће у своје време Василије бити архиепископ тога града. Ујутру архиепископ зовну свога архиђакона и неколико чесних клирика, и посла их ка источној капији града са наређењем да, када сретну два странца, доведу их чесно њему. Они отидоше, и сретоше Василија и Евула при уласку у град, и одведоше их архиепископу. А када их он угледа, удиви се, јер их такве беше видео и у виђењу; и прослави Бога. Тада их упита архиепископ, откуда долазе и како се зову. Пошто му казаше, он нареди да их одведу у трпезарију и угосте. Сам пак сазва свој клир и истакнуте грађане, и исприча им све што му би од Бога јављено у виђењу за Василија. А клир једногласно изјави: Пошто ти Бог због чесног живота твог откри наследника твог престола, поступи са њим по своме нахођењу, јер је достојан човек на кога промисао Божји указује. - Архиепископ дозва Василија и Евула и поче с њима расправљати о Светом Писму, желећи да испита њихово знање. И пошто то учини, удиви се огромној мудрости коју нађе у њих; и задржа их код себе, почитујући их како треба.

Наставајући у Кесарији, Василије вођаше онакав живот какав је раније видео код многих подвижника када је обилазио Египат, Палестину, Сирију и Месопотамију, посматрајући у тим земљама оце подвижнике. И подражаваше их животом монахујући добро. И архиепископ кесариски Ермоген, који дође после Леонтија, рукоположи га за презвитера. И беше наставник монасима у Кесарији. А када се архиепископ Ермоген престави Богу, тражаху за престо светог Василија као достојног и од Бога предуказаног. Али он, избегавајући положај, сакри се. И за архиепископа би постављен Јевсевије, човек уистини врлинаст, но мало учен и у књижној мудрости невичан. Видећи да сви веома поштују и хвале Василија као врло мудрог философа, и по животу светог, он се, као слаб човек, поче подавати зависти, и беше ненаклоњен Василију. Када то дознаде свети Василије, даде места гневу, јер, не желећи да буде одговоран за завист, удаљи се у пустињу у Понт, куда писмима пуним љубави привуче и друга свог светог Григорија Назијанзина. Ту заједнички сабраше мноштво монаха и, научени од Светога Духа, написаше уставе монашког живота, и вођаху анђелски живот на земљи. У таквом их животу помагаше и блажена Емелија, мајка Василијева, која недалеко од њих с друге стране реке живљаше и о храни се њиховој стараше. Као удовица, бринула је само једно: да угоди Богу.

Али наступи време када су потребе свете Цркве, коју су јеретици узнемиравали, побудиле обојицу, и Василија и Григорија, да оставе пустињу. Григорија узе себи за помоћника у граду Назијанзу његов отац Григорије, који, стар, није већ имао снаге да се јуначки бори са вуцима. А архиепископ кесариски Јевсевије умоли Василија, коме се беше обратио писмом помирења, да се врати к њему и помогне Цркви против које су војевали аријанци. Видећи такву невољу свете Цркве, и претпостављајући општу потребу и корист пустињачком животу, блажени Василије напусти усамљеништво, и дође у Кесарију. Ту се много потруди, и речима и списима очишћавајући правоверје од јереси.

Онда се престави Богу архиепископ Јевсевије, на рукама Василијевим предавши дух свој Богу. А после њега, дејством Светога Духа, Василије Велики, иако није хтео, би изабран и посвећен за архиепископа од многих епископа, међу којима беше и стари Григорије, отац Григорија Назијанзина. Мада слаб и изнурен старошћу, он дође у Кесарију да би наговорио Василија да се прими архиепископства, да не би аријанци на неки начин свога човека поставили на то место.

Василије управљаше добро Христовом Црквом. Свога рођеног брата Петра посвети за презвитера, да му помаже у црквеним пословима. Касније пак овај би постављен за епископа у граду Севастији. У то време и њихова мајка, блажена Емелија, отиде Господу, а беше јој преко деведесет година. Она имађаше и другога сина, Григорија епископа Нискога, и Петра кога споменусмо, и првенче своје - кћер Макрину, и другу децу, сву васпитану у великим врлинама.

После извесног времена блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума, како би својим властитим речима могао вршити бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух, и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сам Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале, да би својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу.

После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале, да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе царства свог, и дођи да нас осветиш Ти, који са Оцем седиш горе, и који си овде невидљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима".

Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога.

У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом.

Једном када је светитељ служио свету литургију, неки Јеврејин, желећи да дозна шта су то свете тајне хришћанске, придружи се вернима и уђе у цркву. И виде светог Василија где у својим рукама држи детенце, и реже га. А када верни примаху Причешће из светитељевих руку, приступи и Јеврејин, и светитељ му као и осталим хришћанима даде частицу светих Дарова. Примивши частицу, Јеврејин виде у руци да је истинско тело. Затим приступивши Чаши, он виде да у њој беше истинита крв. И он сачува остатке светог Причешћа, и дошавши дома показа их својој жени. И исприча јој све што очима виде. И верова да је уистини страшна и преславна хришћанска Тајна. И сутрадан оде блаженом Василију, молећи га да га удостоји светог крштења. A Baсилије, заблагодаривши Богу, одмах крсти Јеврејина и сав дом његов.

Једном пак када је светитељ ишао некуда, жена једна убога, којој је кнез учинио био неправду, припаде на путу к ногама блаженога, молећи га да за њу напише кнезу као човек који има велики утицај на овога. Светитељ узе хартију и написа кнезу ово: "Ова убога жена приђе ми говорећи да моје писмо може много учинити код тебе. Ако је дакле тако, покажи ми то на делу, и покажи милост према овој жени". - Написавши то, светитељ даде писамце убогој жени. Она га однесе и предаде кнезу. Овај га прочита, и овако отписа светоме: Хтео бих, свети оче, да према твоме писму поступим и покажем милост према овој убогој жени, али не могу, јер дугује народну порезу. - Светитељ му опет написа: Ако си хтео, али ниси могао, добро. А ако си могао, али ниси хтео, онда ће те Бог уврстити у оне што моле, да када будеш хтео, не узмогнеш. - Тако и би. He прође много времена, цар се разгневи на овога кнеза, јер чу за њега да многе неправде чини. И баци га у тамницу с тим да врати онима које је занео. A кнез из тамнице написа молбу светом Василију, да се смилује на њега, и да својим заузимањем умилостиви цара према њему. Василије похита, умоли за њега цара, и после шест дана стиже наређење да се кнез пусти испод суђења. Видевши милосрђе светитељево према њему, кнез дотрча к њему одајући му благодарност, а оној убогој жени двоструко узврати од свога имања.

У време када је овај угодник Божји Василије Велики у Кесарији Кападокиској јуначки штитио поштовање Небеског Цара, цар Јулијан Отступник, богохулник и свиреи гонитељ, пође на Персијанце, и хваљаше се да ће истребити хришћане. Свети Василије се у цркви мољаше пред иконом Пресвете Богородице, поред које беше и икона светог великомученика Меркурија, као војника са копљем. Светитељ се мољаше да се злочестиви цар Јулијан, уништитељ хришћана, не врати жив из рата. И виде светитељ како се икона светог Меркурија измени, и лик Мученика постаде невидљив за неко време. А после мало времена појави се Мученик са окрвављеним копљем. Јер у то баш време Јулијан би у борби прободен од светог Мученика Меркурија, кога Пречиста Дјева Богородица беше послала да погуби непријатеља Божјег.

Свети Василије Велики имађаше и ову благодат када је за време свете литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василие виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромаеима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа.

У то време цар Валент, заслепљен аријанском јереси, смућиваше Цркву. Он многе правоверне епископе прогна са њихових престола, и на њихова места постави своје аријанце. Неке пак малодушне и плашљиве примора да пристану на његову јерес. А беше пун гнева и једва видећи светога Василија како неустрашиво архијерејствује, као стуб непоколебљив у вери својој, и друге крепи и саветује да презиру аријанство као богомрску гадост. Обилазећи своју царевину, и свуда много злостављајући православне, цар, на путу за Антиохију, дође и у Кесарију Кападокиску. Ту се свим силама стараше да Василија привуче на аријанску страну. А потстаче своје кнезове и велможе и саветнике да молбама и обећањима и претњама придобију Василија за аријанство. И досаћиваху светитељу много цареви једномишљеници. А усто и жене високог рода и у милости код цара, слаху своје евнухе светитељу саветујући му и убеђујући га да пристане уз царево мишљење. Али нимало не успеше, јер беху наишле не на слабића него на јунака. Затим епарх Модест много му досади. Он дозва к себи светитеља, и пошто га ласкама не могаде склонити на царску јеретичку веру, поче му разјарено претити. На његове претње светитељ смело одговори: Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш себе обогатити, а мене нећеш осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају све моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља, на којој боравим, моја, или боље, Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми добро учинити, јер ћеш ме брже послати Богу моме. - Модест рече: Нико ми тако смело није говорио. - А светитељ одговори: Јер ти се није десило да разговараш с епископом: ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду његову, ми тада не гледамо ни на кога. - Најзад Модест рече: Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење. - А он одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи.

Модест извести цара о смелим речима светога Василија. Цар нареди да оставе Василија на миру. А када наста празник Богојављења Господњег, цар, желећи да на неки начин угоди Василију, уђе у његову цркву. И посматрајући благољепије и поредак црквени, и слушајући певање и молитву верних, испуни се дивљењем, јер у аријанским црквама никада није видео такав поредак и благољепије. Свети Василије приступи цару, и у разговору говораше му речи Божје а не људске, што све чу Григорије Назијанзин, који се тада деси тамо, и који то и описа. Од тога времена цар се поче боље односити према Василију. Али, отишавши у Антиохију, наговорен од пакосних људи, опет се разљути на Василија. Пошто подлеже клеветама њиховим, осуди Василија на прогонство. И када хтеде да потпише ту одлуку, затресе се престо на коме је седео и сломи му се перо у руци. Он узе друго перо, али се и оно сломи; тако исто и треће. Онда му задрхта рука и страх га спопаде. Познавши у томе силу Божју, он поцепа одлуку. Али, непријатељи побожности, аријанци, и даље наваљиваху на цара тужбама против Василија. Жеља им беше да га цар казни. И посла цар неког достојанственика Анастаса да доведе Василија у Антиохију. Када овај стиже у Кесарију и испоручи Василију цареву наредбу, светитељ одговори: Ја, чедо, пре кратког времена дознадох да је цар, изишавши у сусрет савету неразумних људи, сломио три пера када је хтео да потпише одлуку о моме заточењу и да помрачи истину. Неосетљива пера задржаше његову незадржљиву жељу, и волеше се сломити него послужити његовој неправедној одлуци.

Доведен у Антиохију, Василије претстаде епарховом суду. И упитан, зашто се не држи цареве вере, он одговори: He дај Боже, да скренем од праве хришћанске вере, и пођем за безбожним аријанским учењем, јер сам од Отаца примио да држим и славим веру у једносушност. - Судија му прећаше смрћу. А он одговори: Дао Бог да за истину пострадам, и да се од окова тела разрешим, јер то одавно желим, само се ви не одреците свога обећања.

Епарх извести цара о томе, говорећи му да се Василије не плаши никаквих претњи, да је његово мишљење неизменљиво и његово срце несаломљиво и несавитљиво. Цар се испуни гњева, и размишљаше како да погуби Василија. У то време разболе се изненада царев син Галатије; лекари беху беспомоћни, и он беше на самрти. Мајка пак његова дође цару и свађаше се с њим, говорећи му да син њихов умире зато што он неблагочестиво верује у Бога и злоставља архијереја Божјег. Чувши то, Валент дозва Василија, и рече му: Ако су догмати твоје вере по вољи Богу, учини молитвама својим да син мој оздрави. - Светитељ одговори: Царе, ако приђеш вери православној, и ако црквама подариш мир, онда ће син твој бити жив. - Пошто цар обећа да ће то учинити, свети Василије се помоли Богу за здравље његовог сина, и он оздрави. И отпуштен би Василије са чашћу, и врати се на свој архијерејски престо.

Аријанци то чуше и видеше, и срца им се кидаху од зависти и злобе. И говораху цару: И ми смо могли учинити то. И опет обмануше цара, те им допусти да му и сина крсте. Али кад аријанци узеше да крсте царевог сина, он умре у рукама њиховим. To виде својим очима гореспоменути Анастас, и исприча цару Валентинијану који је царовао на Западу, док је брат његов Валент царовао на Истоку. Он се удиви таквом чуду, и даде славу Богу. А светом Василију посла много блага преко Анастаса. Од тога блага Василије сагради болнице по градовима у својој епархији, и мноштво убогих и немоћних збрину.

Блажени Григорије Назијанзин спомиње да је свети Василије и епарха Модеста, који онако суров беше према светитељу, исцелио молитвом када овај беше тешко болестан, и за време болести своје смерно потражи помоћи од његових светих молитава.

Пошто прође доста времена, после Модеста би постављен у оној покрајини други епарх, по имену Јевсевије, рођак царев. За време његово у Кесарији живљаше нека млада удовица, богата и веома лепа, по имену Вестијана, кћи Аракса, који беше сенатор Великог Савета. Епарх Јевсевије жељаше да ту удовицу на силу уда за неког достојанственика. Али она, целомудрена, и желећи да чистоту свога удовиштва сачува беспрекорном у славу Бога, није хтела да се удаје. А када сазнаде да хоће да је силом ухвате и на брак приморају, она побеже у цркву, и притече архијереју Божјем, светом Василију. Он је узе под своју заштиту, и не хтеде је из цркве дати људима који беху дошли по њу. Затим је тајно посла у девојачки манастир својој сестри, преподобној Макрини. Епарх се наљути на блаженог Василија, и посла своје војнике да удовицу силом доведу из цркве. Али је тамо не нађоше. Епарх нареди да је потраже у спаваоници светитељевој, где анђели борављаху. Јер, сам нечист, епарх мишљаше да ју је Василије греха ради задржао код себе, и скрива је у својој спаваоници. А пошто је нигде не нађоше, епарх дозва к себи Василија. И сав бесан од љутине, грђаше га, и хтеде да га преда на мучење да би му пронашао удовицу. А свети Василије, готов на све муке, говораше: Ако наредиш да тело моје гребенима стружу, исцелићеш стомак мој, јер видиш да сам болестан. - Кад грађани дознаше шта се догађа, полетеше сви, не само људи него и жене, са оружјем и моткама у двор епархов, и хтедоше да убију епарха због светог оца и пастира свог. И да свети Василије нс умири народ, убили би епарха, који, видећи такву побуну народну, препаде се, пусти светитеља читава на слободу.

Еладије, келејник светог Василија Великог и ачевидац чудеса његових, човек врлинаст и свет, који га по престављењу и наследи на архијерејском престолу, исприча ову истиниту ствар. Сенатор неки правоверни, по имену Протерије, обилазећи света места, намисли да свеју кћер да у неки манастир на службу Богу. Али ђаво, који од искони ненавиди добро, потстаче једног Протеријевог слугу на пожуду према кћери његовог господара. Видећи да је то незгодна ствар, и знајући да је недостојан, слуга никоме не рече ни речи о томе, него отиде једноме врачару који је живео у том граду. Исприча врачару жељу своју, и обећа му много злата ако враџбинама учини да он узме за жену кћер свога господара. Врачар се у почетку нећкаше но напослетку рече: Послаћу те своме господару, ђаволу; он ће ти у овоме помоћи, ако и ти испуниш његову вољу. - А несрећни онај слуга рече: Обећавам да ћу учинити све што ми нареди. - Врачар рече: Хоћеш ли се одрећи Христа свога, и дати написмено о томе? - А он одговори: Готов сам, само да добијем оно што желим. - Врачар рече: Пошто дајеш такво обећање, онда ћу ти и ја помоћи. - И узевши хартију, написа ђаволу ово: Пошто ми је дужност да се трудим, Господару мој, да од хришћанске вере одвраћам и под твоју власт приводим на славу твоју, ево, шаљем ти сада доносиоца овог мог писма, младића, распаљеног похотом према девојци, и молим те да му помогнеш да оствари своју жељу, како би се и ја тиме прославио, и са већом ревношћу придобијао многе који би ти били по вољи.

Пошто написа овакво писмо ђаволу, даде га ономе младићу, и посла га, рекавши му: Отиди ноћас на гробље јелинско, стани и подигни ово писмо увис, и теби ће прићи они који ће те одвести ђаволу. - И он, несрећник, хитно отиде, стаде на гробљу и поче призивати демоне у помоћ. И одмах изађоше пред њега зли дуси, и с радошћу одведоше прелашћенога своме кнезу. Младић виде Кнеза где седи на високом престолу, окружен од безброј злих духова, приступи му и даде му писмо врачарево. И ђаво упита младића: Верујеш ли у мене? Он одговори: Верујем. - Рече му ђаво: Одричеш ли се Христа свог? Он несрећник одговори: Одричем се. - Рече му Сатана: Много пута ме обмањујете ви хришћани. Када вам је потребна моја помоћ, ви долазите к мени. А чим вам се оствари жеља, ви се одвраћате од мене, и враћате Христу своме. Он пак, благ и човекољубив, прима вас. Но ти, дај ми својеручно написмено, да се добровољно одричеш Христа и крштења, и обећаваш да ћеш вавек бити мој, и да ћеш на дан Суда заједно са мном примити вечну Муку. И онда ћу ти одмах испунити жељу. - Младић узе и написа што је ђаво желео. Тада душегубни змај посла демоне прељубе, и они толико распалише девојку ненаситном љубављу према младићу да она, понесена неподношљивом телесном страшћу, паде на земљу и поче преклињати оца свог: Смилуј се на мене, смилуј се на кћер своју, и дај ме за жену овом слузи нашем кога заволех силно. Ако то не учиниш мени, јединици својој, брзо ћу умрети страшном смрћу, и ти ћеш одговарати зa мене на дан Суда. - Кад то чу, отац се запрепасти, и ридаше говорећи: Тешко мени грешноме, што то би са мојом ћерком? ко упропасти моје благо? ко преласти моје чедо? ко помрачи светлост очију мојих? Ја сам желео, кћери моја, да те заручим Небеском Женику, да будеш сажитељка Анђелима, и да свагда прослављаш Бога у псалмима и песмама духовним, еда бих и ја због тебе спасен био. А ти бестидно говориш о браку! He бацај ме са тугом у ад, чедо! не посрами благородство своје, удајући се за слугу. - А она, не рачунајући ни у шта очеве речи, говораше само ово: Ако ми не учиниш по жељи, онда ћу се сама убити. - У недоумици шта да ради, отац, на наваљивање сродника и пријатеља, попусти њеној жељи, да је не би видео где пагубном смрћу убија себе. Дозва свога слугу, даде му за жену кђер своју и много имања, и рече кћери: Иди, несрећна и страсна ћерко, за мужа, a ja држим да ћеш се касније много кајати, али од тога нећеш имати никакве користи.

И би закључен неправедни брак, по дејству ђавола. После неког времена приметише неки људи и добро уочише да слуга онај не одлази у цркву, и не причешћује се светим Тајнама. И обавештена би о томе јадна жена његова. He знаш ли, рекоше јој, да муж твој, кога си изабрала, није хришћанин, него је туђ Христовој вери? А кад она то чу, ожалости се веома, и баци се на земљу, и поче ноктима гребати своје лице, и немилосрдно се ударати у груди, и кукати, говорећи: Нико се никада није спасао ко није послушао своје родитеље. Ко ће оцу моме саопштити срамоту моју? Тешко мени кукавној! У какву пропаст упадох данас? Што се родих? а кад се родих, што не цркох?

Док је она тако кукала, чу њен муж и дотрча, и упита је што кука. А кад сазнаде разлог, он је поче тешити говорећи да није тачно то што је о њему чула, и убеђиваше је да је хришћанин. И пошто је његове речи мало утешише, она му рече: Ако хоћеш да ми то докажеш, и душу моју несрећну обрадујеш, хајде сутра са мном у цркву, и у мом присуству се причести светим Тајнама, па ћу ти онда поверовати. - А јадни муж њен видећи да не може сакрити оно што је урадио, признаде јој све, како себе ђаволу даде. Она пак прикупи сву своју снагу, и донесе добру одлуку: отрча светом Василију, и завапи: Смилуј се на ме, учениче Христов, смилуј се на ону која није послушала оца свог и потчинила се демонском савету! - И исприча му све подробно о своме мужу. Светитељ дозва њеног мужа и упита га да ли је тако као што његова жена прича о њему. А он са сузама рече: Да, свече Божји тако је. Јер ако прећутим, дела ће моја повикати. - И исповеди све по реду како даде себе демонима. А светитељ му рече: Хоћеш ли да се опет обратиш Господу нашем Исусу Христу? Младић одговори: Да, хоћу, али не могу. - Рече му Василије: Зашто? - Он одговори: Јер се написмено одрекох Христа, и ђаволу предадох себе. - Рече му Василије: He тугуј због тога, јер је Бог човекољубив и прима покајнике. - Жена пак припаде к ногама светитељевим и мољаше га говорећи: Учениче Христов колико можеш помози нам. Светитељ рече младићу: Верујеш ли да ћеш се спасти? - А он рече: Верујем, Господе, помози моме неверју! - Светитељ га онда узе за руку, учини на њему крсни знак, и затвори га у једном месту у кругу црквене порте, и нареди му да се непрестано моли Богу. А и сам проведе на молитви три дана. Затим га посети и упита: Како си, чедо? - Младић одговори: У великој сам невољи, владико, не могу да подносим демонску вику, и застрашивања, и стреле, и каменовање. Јер држећи моје написмено, грде ме говорећи: Ти си дошао к нама, а не ми к теби. - А светитељ рече: He бој се, чедо, само веруј. - И пошто му даде мало хране, осени га крсним знаком, и опет га затвори. А после неколико дана опет га посети, и рече: Како си, чедо? Младић одговори: Чујем њихове претње и вику издалека, али њих саме не видим. - Пошто му даде мало да једе, и пошто се помоли за њега, затвори га опет, и отиде. Затим у четрдесети дан дође к њему и упита га: Како си, чедо? А он рече: Већ сам добро, свети оче, јер те видех у сну где се бориш за мене, и како си савладао ђавола. - Пошто сатвори молитву, свети га изведе из затвора и одведе у своју ћелију.

Идућег јутра сазва светитељ сав клир црквени и монахе, и све христољубиве људе, и рече: "Прославимо, браћо, човекољупца Бога, јер ево Пастир добри хоће да узме на раме изгубљену овцу и да је донесе у цркву. Стога треба и ми да се ове ноћи помолимо његовој доброти, да победи и посрами непријатеља душа наших". И слегоше се људи у цркву, и сатворише свеноћне молитве за кајућег се младића, вапијући: Господе, помилуј! A кад свану, Василије узе младића за руку, и са целим народом уведе га у цркву, певајући псалме и песме. И гле, ђаво на невидљив начин дође бестидно са свом пагубном силом својом желећи да младића отме из руку светитељевих. И са таком дрскошћу и бестидношћу навали ђаво на младића да и светог Василија закачи вукући к себи младића. А блажени се окрену и рече ђаволу: Бестидни душеубицо, управитељу таме и погибли, није ли ти доста погибао у коју си бацио себе и оне што су с тобом? He престајеш ли гонити створења Бога мога? -А ђаво повика к њему: Неправду ми чиниш, Василије! - Овај глас ђаволов многи чуше. И рече светитељ: Нека ти запрети Господ, ђаволе. - А ђаво опет њему: Василије, неправду ми чиниш; јер нисам ја ишао к њему, него је он дошао к мени, и одрекао се Христа свог, и дао ми својеручно написмено, које имам у рукама, и које ћу на дан Суда показати општем Судији. - А Василије рече: Благословен Господ Бог мој, јер народ неће спустити руке своје молећи се док не вратиш то написмено. - И обративши се народу, светитељ рече: Подигните руке своје увис, и вапијте: Господе, помилуј! И народ, подигавши руке своје к небу, дуго вапијаше: Господе, помилуј! И гле, младићево написмено, ношено по ваздуху дође, а сви гледаху, и спусти се блаженом Василију у руке. А Василије блажени, узевши то написано, обрадова се, и принесе благодарност Богу. И пред свима рече младићу: Познајеш ли, брате, ово написмено? - Младић одговори: Да, свети оче, моје је, написах га својом властитом руком. - А Василије Велики одмах га пред свима исцепа на комаде. И уведе младића у цркву, причести га светим Тајнама, и народ угости како ваља. И пошто много чему поучи младића, и наложи му потребно правило, даде га жени његовој, неућутно славећи и благодарећи Бога.

Исти веродостојни муж Еладије исприча о светом Василију Великом и ово. Једнога дана преподобни отац наш Василије, озарен божанском благодаћу, рече своме клиру: "Хајдете, децо, за мном, да видимо славу Божју, и заједнички прославимо Господара нашег". И изађоше из града, и нико не знађаше куда их води. А презвитер Анастасије који је живео на селу, имађаше жену Теогнију. Четрдесет година поживе с њом у девствености. И многи мишљаху да је Теогнија нероткиња, јер нико није знао да они тајно чуваху чистоту своје девствености. Због светости пак свога живота и Анастасије имађаше Духа Божјега, и беше прозорљив. У то време он провиде Духом да Василије хоће да га посети, и рече госпођи својој Теогнији: Ја идем у поље да радим земљу, а ти, госпођо сестро моја, украси дом, и у девет сати упали свеће, и изиђи у сусрет светом Василију архиепископу, јер долази да посети нас грешне. - И она, удививши се речима господина свога, учини како јој беше наредио. А кад се свети Василије приближи Анастасијевом дому, срете га Теогнија и поклони му се. Василије је упита: Јеси ли здрава, госпођо Теогнијо? - А кад она чу да је зове по имену, запрепасти се, и рече: Здрава сам, свети владико. - Блажени рече: Где је господин Анастасије, брат гвој? Она одговори: He брат, него муж мој, отишао је у поље да ради земљу. - А Василије рече: Код куће је не брини се. - Чувши ове речи, она се много уплаши, јер је светитељ прозрео сву тајну њихову. И дршћући, паде пред ноге светитељу, и рече: Моли се за мене грешну, свече Божји, јер видим у теби ствари велике и чудне. - Светитељ се пред свима помоли за њу, и кренуше. А кад улажаху у дом презвитеров, срете га и сам Анастасије. И целивавши ноге светитељу, рече: Откуда мени ово, да светитељ Господа мога дође к мени? - Светитељ рече: Добро је што те затекох, учениче Христов. Хајдмо у цркву и отслужимо службу Божју. - А презвитер Анастасије имао је обичај да пости све дане, осим суботе и недеље. И није узимао ништа до хлеб и воду. Кад стигоше у цркву, нареди свети Василије Анастасију да служи литургију. А он се отказиваше, говорећи: Знаш, владико, да Свето Писмо говори: већи благосиља мањега. - Василије му рече: Са свима добрим делима својим имај и послушност. - А када Анастасије литургисаше, у време узношења страшних Тајни, свети Василије, и остали који беху достојни, виде Пресветог Духа где у виду огња сиђе и окружаваше Анастасија.

После свете службе дођоше у кућу. И презвитер Анастасије предложи трпезу светитељу и његовом клиру. А кад јеђаху, упита светитељ презвитера: Одакле ти ризница, и какав живот водиш, испричај ми. - Презвитер одговори: Светитељу Божји, ја сам грешан човек, и плаћам народну порезу. А имам два пара волова: са једним радим сам, a ca другим мој најамник; и од ових један је за потребу странцима, а други - за отплату порезе. Са мном се труди и моја жена, која служи странцима и мени. - Рече му свети Василије: Зови је сестром својом, што ти она уствари и јесте; и кажи ми своје врлине. - Анастасије одговори: Ја ништа добро не учиних на земљи. - Онда Василије рече: Устанимо, и хајдмо заједно. - И уставши отидоше до једне кућице, и рече Василије: Отвори ми ова врата. - А Анастасије рече: He, свече Божји, немој улазити, јер тамо нема ништа осим домаћих потреба. - Василије рече: Ја ради тих потреба и дођох. - Пошто презвитер није хтео да отвори врата, отвори их сам светитељ речју, и ушавши нађе тамо једног човека страшно губавог, коме многи делови тела беху иструлели. И за њега нико није знао осим презвитера и његове сестре. И рече Василије презвитеру: Зашто си хтео да ову ризницу своју утајиш од мене? - Презвитер одговори: Љут је и раздражљив овај човек, владико, те се зато бојах да га покажем, да се каквом речју не огреши о твоју светост. - Тада рече Василије: Добар подвиг вршиш; али; допусти и мени да му ову ноћ послужим, да бих и ја имао удела у твојој награди.

И блажени Василије остаде са губавцем насамо. И затворивши се, сву ноћ проведе на молитви. И изјутра га изведе потпуно читава и здрава. А презвитер са сестром својом, и сви који ту беху, видећи такво чудо, прославише Бога. И пошто свети Василије проведе неко време са презвитером у разговору пуном љубави и духовно се угости, врати се дому свом.

Чувши за светог Василија, преподобни Јефрем Сирин који је живео у пустињи, мољаше Бога да му покаже какав је Василије. И имаде виђење: виде огњени стуб, чији врх додириваше небеса; и чу глас који одозго говораше: Јефреме, какав видиш да је овај стуб, такав је Василије. - И преподобни Јефрем одмах, узевши са собом тумача, пошто сам није знао грчки, крену за Кесарију, где стиже на празник Богојављења Господњег. И гледајући неприметно издалека, виде светог Василија где иде у цркву веома свечано, обучен у светло одјејање, и око њега свештенство, такође у светлим одјејањима. И окренувши се своме тумачу, Јефрем рече: Сматрам да смо се узалуд мучили, брате, јер овај овакав, није као што видех. - И ушавши у цркву, Јефрем стаде у једном забаченом углу, и говораше сам у себи размишљајући: Потегосмо толики пут и намучисмо се на врућини, ради чега? Чуди ме да је огњени стуб овај који је у толикој слави и почасти људској.

Док је он тако размишљао, Дух Свети обавести о њему светог Василија Великог, и он посла к Јефрему свога архиђакона, рекавши му: Иди к западним вратима цркве, и тамо ћеш наћи монаха где са још једним стоји у углу; с малом је брадицом и малог је раста; и реци му: хајде, изволи у олтар, зове те архиепископ. - Архиђакон се једва проби кроз народ док стиже до места где је стајао преподобни Јефрем, и рече му: Господине, благослови! хајде, изволи у олтар, зове те архиепископ. - А Јефрем, дознавши преко тумача шта архиђакон каже, одговори му: Погрешио си, брате, јер ми смо странци, и нас архиепископ не познаје. - И оде архиђакон и каза то Василију, који у то време читаше народу из светих књига. И виде преподобни Јефрем гдс огњени језик говори из Василијевих уста.

Затим Василије опет рече архиђакону: Иди и реци томс монаху странцу: Господине Јефреме, хајде, изволи у свети олтар, зове те архиепископ. - Архиђакон оде и каза као што му би наређено. И удиви се томе преподобни Јефрем, и прослави Бога. И начинивши метаније рече: Ваистину је велики Василије! ваистину је стуб огњени Василије! ваистину Дух Свети говори устима његовим! - Онда замоли архиђакона да каже архиеиископу како жели да му се по завршетку свете службе на издвојеном месту поклони и да га целива.

По завршетку службе Божје свети Василије уђе у ђаконик, и позвавши преподобног Јефрема, даде му целив у Господу, и рече му: Добро дошао, оче, који си умножио ученике Христове у пустињи, и силом Христовом прогнао из ње демоне. Ради чега си се толико намучио, оче, да би дошао и видео грешна човека?

Нека те Господ награди за труд твој! - А Јефрем, одговарајући Василију преко тумача, каза све што му на срцу беше, и са братом својим причести се пречистим Тајнама из светих руку Василијевих.

А када беху за обедом, рече преподобни Јефрем светом Василију: Оче пресвети, молим те да ми благоволиш дати једну благодат. - Василије Велики одговори му: Реци шта ти је потребно, јер ти ја много дугујем за труд твој што си толики пут превалио ради мене. - А чесни Јефрем му рече: Знам, оче, да све што молиш у Бога, даће ти Бог. Желим дакле да замолиш његову доброту да ми да да проговорим грчки. - Он одговори: Твоје тражење је изнад моје моћи, али пошто са добром надом тражиш, хајдмо онда, чесни оче и пустињски наставниче, у храм Господњи, и помолимо се Господу који је моћан да услиши твоју молбу. Јер је писано: Испуњује вољу оних који га се боје, и услишује молитву њихову, и спасава их (Пс. 144, 19).

Пошто дођоше у цркву, сатворише дугу молитву. Онда рече Василије Велики: Зашто, господине Јефреме, не примиш посвећење за свештеника када си достојан? - Одговори му Јефрем преко тумача: Зато што сам грешан, владико. - Василије рече: О, да би ја имао грехе твоје! - и додаде: сатворимо поклон. - И када лежаху на земљи, свети Василије метну руку своју на главу преподобнога Јефрема, и говораше молитву произвођења за ђакона. Онда рече преподобноме: Нареди да устанемо са земље. - И просветли се језик Јефрему, и рече грчки: Спаси, помилуј, подигни и сачувај нас, Боже, благодаћу твојом. - И испуни се писмо: Тада ће хромац скакати као јелен, и језик немога певаће (Ис. 35, 6). И сви прославише Бога што просветли Јефрему језик за грчки говор. И проведе преподобни Јефрем три дана са светим Василијем веселећи се духовно. И рукоположи Василије Јефрема за презвитера, а његовог тумача за ђакона, и отпусти их с миром.

Једном кад безакони цар Валент беше у граду Никеји, изађоше преда њ главешине аријанске јереси молећи га да из саборне цркве тога града истера православне и преда је аријанцима. И учини им зли цар по жељи, јер и сам беше јеретик: силом одузе цркву од православних и даде је аријанцима, а сам отпутова у Цариград. И сви православни беху због тога у великој жалости. У том дође тамо општи заштитник и бранитељ цркава, свети Василије Велики. И стече се к њему све мноштво православних са плачем и ридањем, и испричаше му какву им неправду учини цар. Светитељ их утеши својим речима, и одмах отпутова цару у Цариград. И кад изађе пред њега, рече: Част царева љуби правду. И премудрост говори: Правда је царева у суду. Зашто си онда, царе, неправедни суд изрекао отеравши православне из свете цркве и предавши је злославнима? - Одговори му цар: Опет ли ме ружиш, Василије? Није лепо што си такав. - Рече Василије: Лепо је да ја за правду и умрем. - Док су се они расправљали и препирали, ту стајаше и старешина царских кувара, по имену Демостен. Желећи да подржи аријанце, он се изрази грубо, вређајући светитеља. А светитељ рече: Видимо и Демостена неука. - Кувар се постиде, и опет рече нешто неприлично. А светитељ му одврати: Твоје је да о јелима мислиш, а не да о догматима црквеним расправљаш. - И умуче Демостен постиђен. А цар, час гневећи се час стидећи се, рече Василију: Иди ти, па одлучи међу њима, али тако пресуди да не будеш као човек који помаже људе своје вере. - А светитељ одговори: Ако неправедно пресудим, онда и мене пошљи на заточење, и моје једновернике потерај, и цркву дај аријанцима.

Светитељ узе од цара писмо и врати се у Никеју. И дозвавши аријанце рече им: Ево, цар ме је овластио да пресудим између вас и православних, односно цркве коју сте насилно одузели. - Они му одговорише: Добро, пресуди, али по правди царевој. - А светитељ рече: Ходите и ви, аријанци, и ви, православни: затворите цркву и закључајте, па је и једни и други запечатите својим печатима и сваки поставите своје јаке страже. И онда најпре ви, аријанци, идите и молите се три дана и три ноћи, и затим дођите цркви, па ако се на молитву вашу црквена врата сама отворе, онда нека црква буде занавек ваша. Ако се пак не отворе, онда ћемо се ми молити једну ноћ, и с литијом доћи ћемо цркви појући, па ако нам се она сама отвори, биће наша заувек. А ако се ни нама не отвори, онда опет нека буде ваша. - И допаде се овај предлог аријанцима. А православнима би жао на светитеља и говораху да није поступио по правди него по страху од цара.

И пошто обе стране свету цркву затворише и добро запечатише, поставише и страже које је веома брижљиво чуваху. И аријанци се молише три дана и три ноћи. И када дођоше цркви, не би никаквог знамења. И мољаху се од јутра до подне, стојећи и вапећи: Господе, помилуј! Али се црквена врата не отворише. И утучени, удаљише се са стидом. А Василије Велики сабра све православне са женама и децом; изиђе с њима из града у цркву светога мученика Диомида, сатвори у њој свеноћно бдење, и ујутру крену са свима запечаћеној саборној цркви, певајући: Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас! И када стадоше пред црквеним вратима, рече народу: Подигните руке своје к небу, и усрдно вапијте: Господе, помилуј! - И пошто то урадише, нареди им светитељ да ућуте; и он приђе вратима, осени их крсним знаком три пута, и рече: Благословен Бог хришћански свагда, сада и увек, и кроз све векове. А народ узвикну: Амин! И одмах настаде земљотрес, и почеше се ломити преворнице, попадаше катанци, сломише се печати, и широм се отворише врата од ветра и олује велике. А божанствени Василије стаде певати: Врата, узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна, и ући ће Цар славе! (Пс. 23, 7). И уђе Василије у цркву са свим мноштвом православних, и отслужи свету службу; и отпусти људе с радошћу.

Врло многи аријанци, видевши ово чудо, одрекоше се свога зловерја и пређоше православнима. А и цар кад сазнаде за тако праведну пресуду Василијеву, и за онако преславно чудо, удиви се веома, и ружаше гадост аријанског зловерја, али, ослепљен злобом, не обрати се правој вери. и потом погибе несрећник на страшан начин. Јер, побеђен и рањен у битци у Тракији, он се, бежећи, сакри у једној плевњи. А његови гониоци опколише плевњу, и запалише је; и цар изгоре у њој; и оде у огањ неугасиви. Ова царева смрт догоди се после престављења светог оца нашег Василија, али те исте године.

Једном оклеветаше код светог Василија његовог брата Петра, епископа севастијског, да живи са женом својом коју пре епископства беше оставио. Јер није допуштено да епископ живи са женом. Кад Василије то чу, рече: Добро што ме обавестисте о томе; ево идем с вама ја, и изобличићу га. А кад се светитељ приближавао граду Севастији, Петар сазнаде Духом о доласку блаженог, јер и Петар беше пун Духа Божјега, и живљаше са побожном женом не као са женом него чисто као са сестром. Стога изиђе из града шест километара у сусрет Василију. И видевши блаженога где иде са многима, осмехну се и рече: Као на хајдука изишао си на ме, господине брате. - И пошто један другоме дадоше целив у Господу, уђоше у град. И помоливши се у цркви светих Четрдесет Мученика, дођоше у епископију. А кад Василије угледа снаху своју, рече: Радуј се, добра моја, несумњиво Господња невесто, јер се потрудих да тебе ради дођем овамо. - А она рече њему: Радуј се и ти, свепречасни оче, јер одавно желим да целивам твоје чесне ноге. - И рече Василије Петру: Молим те, брате, да ову ноћ преноћиш у цркви са госпођом својом. - Петар му одговори: Учинићу све што ми наредиш.

Када наступи ноћ, Петар отпочину у цркви са госпоћом својом. У цркви беше и свети Василије са петорицом праведних људи, и упита их: Шта видите над братом мојим и над снахом мојом? - Они рекоше: Видимо Анђеле Божје где лете над њима и мажу мирисима непорочну постељу њихову. - А Василије им рече: Сада ћутите, и никоме не причајте шта сте видели.

Сутрадан изјутра Василије нареди да се народ скупи у цркву. И пред свима заповеди да се донесе железни суд пун жеравице. И рече: Чесна моја невесто, простри горњу хаљину своју. - А када она простре, светитељ нареди онима што држаху суд са жеравицом да метну жеравицу на хаљину. И метнуше. И он јој рече: Држи ту жеравицу у хаљини својој док ти ја не кажем. И опет нареди да се донесе још жеравице. Тада рече брату своме: Господине брате, простри мантију своју. - И он простре. И рече слугама: Изручите жеравицу из суда на мантију. - И изручише. И дуго држаху жеравицу у хаљинама својим, и оне остадоше неповређене. Гледајући то, народ се запрепасти, и говораху: Господ штити преподобне своје, и прославља их на земљи. - А кад Петар и госпођа изручише жеравицу на земљу, на њиховим хаљинама не беше ни мириса од дима, јер се хаљине не опалише. Онда нареди свети Василије оној петорици праведних људи да пред свим испричају шта су видели. И они испричаше народу како видеше Анђеле Божје у цркви где лете над одром блаженог Петра и његове госпође и мажу мирисима непорочну постељу њихову. И сви прославише Бога који угоднике своје избавља од неправедне клевете људске.

У време преподобног оца нашег Василија бејаше у Кесарији нека удовица, високог рода и веома богата, која, живећи у сластима и телоугађању, зароби себе греху, и ваљаше се у блудној нечистоти доста година. А Бог, који од свих хоће покајање, косну се њеног срца благодаћу Својом, и жена дође к себи. И насамо размишљаше о безбројним гресима својим, и поче јецати, говорећи: Тешко мени грешној и блудној! Како ћу праведном Судији дати одговор за толике грехе своје? телесни храм упропастих, душу оскрнавих. Тешко мени, јер сам грешнија од свих! На кога личим по гресима да ли на блудницу или на цариника? Али нико тако не сагреши као ја. Јер, што је најстрашније, ја после крштења учиних толика зла. И како ћу се уверити да ће Бог примити моје покајање? - Тако ридајући, она се присећаше свега што је од младости до старости починила, па седе и стави на хартију. А напослетку описа један свој врло тежак грех. И све то запечати воском. И видећи да је време када свети Василије иде у цркву, она похита к њему, и бацивши се пред ноге његове са хартијом, вапијаше говорећи: Свече Божји, помилуј мене, грешнију од свих! - Светитељ стаде и упита је, шта жели од њега. А она, пружајући му у руке запечаћену хартију, рече: Ево, владико, све грехе и безакоња своја написах на овој хартији, и запечатих; но ти, угодниче Божји, немој их читати, нити ломи печат, него их само молитвом својом очисти; јер верујем да ће Онај који ми је дао мисао ову, услишити тебе кад му се будеш молио за мене. - Василије узе хартију, погледа у небо, и рече: Господе, једино Теби припада ова ствар. Јер када си узео на себе грехе целога света, утолико пре можеш очистити грехе ове јадне душе. У Тебе су избројани сви греси наши, али је милосрђе Твоје безгранично и неисказано.

Рекавши то, уђе у цркву држећи хартију, и баци се пред жртвеник, и сву ноћ проведе у молитви за ту жену. Ујутру отслужи свету службу, дозва жену и даде јој хартију запечаћену, као што је и била, говорећи јој: Чула си жено, да нико не може опраштати грехе осим једнога Бога. - Она рече: Чула сам, чесни оче, због тога те и замолих да се молиш Његовом милосрћу. - Рекавши, то жена разломи печат и виде да су јој сви греси избрисани. само онај један тежак грех, најпосле описан, не беше избрисан. Када то виде, препаде се и, бијући се у груди, паде пред ноге светитељу преклињући: Смилуј се на ме, слуго Бога вишњега, и као што си се за сва безакоња моја потрудио и умолио Бога, тако се помоли и за ово, да и оно на сваки начин буде очишћено. - Архиепископ се заплака, и пун самилости рече јој: Устани жено, јер сам и ја грешан човек, и мени самом треба помиловања и опроштаја. А онај који је очистио оне твоје грехе које је хтео, у стању је да очисти и тај неизбрисани грех твој, ако убудуће чуваш себе од греха и почнеш ходити путем Господњим. И не само да ћеш бити проштена, него ћеш се и славе небеске удостојити. Саветујем ти, отиди у пустињу и наћи ћеш светог човека, по имену Јефрема, њему дај ту хартију, и замоли га да умилостиви према теби човекољубивог Бога.

Жена поступи по савету светитеља, отиде у пустињу, и после дугог путовања пронађе келију блаженог Јефрема и, куцнувши на врата, рече: Смилуј се на мене грешну, преподобни оче! - A Јефрем, пошто Духом беше сазнао ради чега је дошла, одговори јој: Иди од мене, жено, јер сам човек грешан; и мени је самом потребна помоћ од других. - Она му пак пружи хартију, говорећи: Архиепископ Василије посла ме к теби, да се помолиш Богу и очистиш грех мој који је на овој хартији написан. Јер остале грехе он очисти, а ти не одреци да се помолиш за овај један грех, пошто сам послана теби. - Преподобни Јефрем јој рече: He, чедо, онај који је умолио Бога за многе грехе твоје, утолико пре моћиће да га умоли за један. Него похитај, похитај и не задржавај се, да би га затекла у животу пре него што отиде ка Господу. - И она, поклонивши се преподобноме, крену натраг у Кесарију.

Улазећи у град, она срете пратњу св. Василија, који се већ беше преставио, и свето тело његово ношаху да сахране. Када то виде, жена бризну у плач и поче кукати, па се баци на земљу и говораше светитељу као живоме: Тешко мени, свече Божји, тешко мени кукавној! Јеси ли ме зато послао у пустињу, да ти не бих досађивала при твоме изласку из тела? И ето вратих се празна, после толико мучног и узалудног пута. Нека види Бог и пресуди између мене и тебе јер, иако си ми могао помоћи, ти си ме одаслао другоме. - Тако наричући она баци хартију на светитељев одар, причајући свима о својим мукама. А један свештеник, желећи да види шта је на хартији написано, узе је, разви, и не нађе на њој ништа написано, хартија беше чиста; и он рече жени: Овде није ништа написано; што се кидаш, не знајући да је Бог показао према теби своје неисказано човекољубље. - И сав народ, видевши ово чудо, прослави Бога, који такву власт даје слугама својим и по њиховом престављењу.

Јеврејин неки, по имену Јосиф, живљаше у Кесарији. Он беше тако искусан лекар, да је на три или пет дана по жилама познавао да ће неко умрети, и казивао му час његове смрти. А богоносни отац наш Василије, провидећи Духом да ће се Јосиф обратити Христу, љубљаше га веома. И често га позиваше к себи на разговор, и саветоваше га да напусти јеврејски закон и прими свето крштење. Али Јосиф одбијаше, говорећи: У којој сам се вери родио, у оној хоћу и да умрем. - А светитељ му рече: Веруј ми, ни ја, ни ти нећеш умрети, док се ти не родиш водом и Духом. Јер је без ове благодати немогуће ући у царство Божје. Зар се и оци твоји не крстише у облаку и мору, и пише из камена који беше праобраз духовног камена, Христа (1 Кор. 10, 2-4), који се родио од Дјеве ради нашег спасења, кога оци твоји разапеше, и који, погребен, васкрсе у трећи дан и, узневши се на небо, седе с десне стране Оца, одакле ће и доћи да суди живима и мртвима? И много других корисних речи говораше му светитељ, али Јеврејин остаде при свом неверју.

А када се приближи време светитељевог одласка Богу, разболе се светитељ и дозва Јеврејина тобож да од њега тражи лекарску помоћ, и рече му: Шта мислиш о мени, Јосифе? - А он, пошто опипа жиле светитељеве, рече домаћима: Спремите све што је потребно за сахрану, јер ће одмах умрети. - Василије му рече: He знаш шта говориш. - А Јеврејин одговори: Веруј ми, владико, још сунце данас заћи неће а ти ћеш умрети. - Василије му рече: А ако останем жив до сутра у подне, шта ћеш онда учинити? - Одговори Јосиф: Умрећу. - Светитељ рече: Да, умрећеш греху, да би оживео Богу. - Јеврејин му одговори: Знам шта говориш, владико. Али ево, кунем ти се, ако до сутра будеш живео, онда ћу испунити твоју вољу.

И помоли се Богу божанствени отац Василије да му продужи живот до сутра ради Јеврејинова спасења. И сутрадан изјутра посла да позову Јеврејина. И не поверова Јосиф слузи, који га је звао, да је Василије жив, него пође да сам види умрлога. A кад га угледа жива, од запрепашћења дође као изван себе. И паде пред ноге светитељу, и искрена срца рече: Велики је Бог хришћански, и нема другога Бога осим Њега. Стога се одричем богомрског јеврејства, и приступам истинској вери хришћанској. Нареди дакле, свети оче, да ми одмах даду свето крштење, и целом дому мом. - Рече му свети Василије: Ја ћу те сам крстити својим рукама. - А Јеврејин приђе, опипа десну руку светитељу, и рече: Усахле су силе твоје, владико, и потпуно ослабила природа, те ме не можеш крстити. - Одговори Василије: Имамо Творца који нас укрепљује.

И уставши, отиде у цркву, и пред свима крсти Јеврејина и сав дом његов. И надену му име Јован. И отслужи свети Василије сам тога дана свету литургију, и причести га Светим Тајнама, и поучи га колико треба о вечном животу, а и своме словесном стаду каза поучну реч. И поживе до три сата по подне. Онда свима даде последњи целив и опроштај; узнесе благодарност Богу за сву неисказану милост коју му је указао. И још док благодарност беше у устима његовим, предаде душу своју у руке Божје. И придружи се архијереј архијерејима, и проповедницима - велики громовник речи, у први дан месеца јануара 379. године.

Свети Василије Велики пасао је Цркву Божју осам година, шест месеци и шеснаест дана. Поживе на земљн четрдесет девет година.

Када ново крштени Јеврејин угледа светитеља где се преставио, паде на лице његово, и са сузама рече: Слуго Божји Василије, заиста ни сада не би умро да ниси сам хтео. И стекоше се многи други архијереји, и певаху погребне псалме. И у цркви светог мученика Евпсихија погребоше чесне мошти великог угодника Божјег Василија, хвалећи Једнога у Тројици Бога, коме слава вавек, амин.

 

Григорије Флоровски


СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ

Из књиге: Источни оци IV века


1. ЖИВОТ И ДЕЛА


1. Златоустов живот беше веома буран и тежак. То беше живот подвижника и мученика. Међутим, Златоусти се није подвизавао у затворништву или у пустињи, него усред животне сујете, посред света, на епископском престолу и катедри проповедника. Он је био бескрвни мученик. Њега нису гонили они изван Цркве, него лажна браћа. Он је живот окончао у оковима, у изгнанству, одлучен, прогоњен од стране Хришћана због Христа и због Јеванђеља које је благовестио као откривење и као закон живота. Златоусти је првенствено био благовесник, проповедник Јеванђеља. Заједно са тим, он је свагда био савремен, па чак и учитељ који се дотицао свакодневице. Крајњи смисао његовог учитељства разумљив је само из живог историјског контекста. Био је то јеванђелски суд над савременошћу, над тобожњим уцрковљењем живота у коме, по Златоустовом сведочанству, многи налажаху превремено спокојство у хришћанској заједници IV века. Тиме се објашњава рескост и оштрина са којом је поучавао овај васељенски проповедник љубави. Њему се чинило да [реч Јеванђеља] проповеда и сведочи пред мртвацима. Неправда и мржња хришћанског света пред његовим очима се откривала у катастрофалним, скоро апокалиптичким цртама... „Угасили смо ревност и тело Христово је постало мртво"... Лагано бреме љубави за мрзећи свет постало је несносно бреме. Тиме се објашњава и жалосна судбина Златоустова, кога су прогнали правде ради... Зато вас мрзи свет.

2. Свети Јован беше родом из Антиохије. По своме духовном склопу и по свом религиозном погледу на свет он беше типични антиохијац. Тачна година његовог рођења није позната. Она се приближно датира у четрдесете година IV века између 344. и 354. године. Свети Јован је потекао из богате и познате хришћанске породице. По своме рођењу и васпитању припадао је јелинским културним круговима малоазијског друштва. Тиме се објашњава његова висока лична култура, аристократско благородство његовог лика и извесна светскост његовог опхођења. Културе се Златоусти није одрекао ни приликом напуштања света и свега што је у свету. 0 Златоусту можемо свагда говорити као о правом Јелину. Он је добио блиставо и широко образовање. Учио се код знаменитог Ливанија. Златоусти није био мислилац или философ. У категоријама античког света њега можемо одредити као оратора или ритора. Антички ритор је био учитељ, моралиста, проповедник. Такав учитељ беше и Златоусти. Златоустов јелинизам открива се, пре свега, у његовом језику и стилу. Као оратора и стилисту можемо га сравнити са Демостеном, па чак и са Ксенофонтом и Платоном. У стилу Златоустовом наново оживљава сила и блесак класичне Атине. Као атињанина су га видели и његови савременици. Не може се рећи да је јелинизам Златоустог био само спољашни и формалан: то је пре стил, него само форма... Извесно је да Златоусти никада није био узбуђен унутарњом и философском проблематиком јелинизма и да никада није дошао у ситуацију да у себи мири Јелина и Хришћанина. Међутим, то је била карактеристика целог антиохијског културног типа, „историјске" културе Мале Азије. Беше то пре „филолошка", него „философска" култура... У сваком случају, Златоусти је за свагда остао Јелин... То се осећа већ у његовом морализму. Морализам као да је био природна истина античког света. Тиме се објашњава и оправдава преображавајућа рецепција стоицизма у хришћанској етици, тј. сублимација природне правде [тј. истине] до благодатних висина. Код Златоуста су такође врло јарке црте таквог преображеног стоицизма. Он је свагда учио о наравственој мудрости, о моралном благородству. Он је свагда мислио у категоријама наравствене процене. Међутим, испуњавање природне правде он је видео само у откривеном јеванђелском идеалу. Погрешно је мислити да Златоусти није био мистик. „Морализам" не искључује „мистицизам". Међутим, и сам Златоустов мистицизам има првенствено морални смисао. То је мистика савести, мистика добра, мистика доброчинстава и врлина... Код Златоустог су много слабије изражени естетски мотиви. Прекрасно је за њега било пре етичка, неголи естетичка категорија. Лепоту је он, пре свега, видео у делатном добру. Јеванђеље је за њега било књига о лепоти добра, јављеног у образу Богочовека. Тиме је опредељена тема његовог живота...

Златоустов морални карактер изграђен је веома рано, још у младалачким годинама. Пример и поуке његове мајке беху поткрепљени саветима свештених наставника Мелетија Антиохијског, Диодора, аскете Картерија... Световна звања нису привлачила Златоуста. И пре но што је могао напустити свет, он се у родитељском дому предавао аскетским подвизима. Тек после смрти своје мајке, 374. или 375. године, свети Јован је дошао до могућности да се удаљи у манастир. Недалеко од Антиохије он проводи четири године, а после тога још две године у пустињи... То је за Златоустог било привремено искушавање. Он се затим враћа у свет да би се у њему подвизавао. Аскетизам је за Златоустог пре био духовно окружење, него одређена спољашња и животна форма. Аскетизам је за њега, пре свега, значио одрицање, тј. унутарњу слободу и независност од света, од спољашњих околности и услова живота. У том смислу је он цео свој живот остао аскета. У свет се он вратио као проповедник аскетизма и то не ради тога да би позивао на спољашњи одлазак из света и из градова. У томе одласку он је видео само привремену меру... „Често сам се молио, говори Златоусти тих година, да нестане потреба за манастирима и да и у градовима настане добри поредак, због кога нико никада више не би осетио потребу да бежи у пустињу"... Златоусти је стремио да преобрази живот градова на јеванђелским начелима, у духу „најузвишеније философије". Ради тога је он и постао пастир и проповедник.

3. Свети Јован је ђаконско посвећење примио 381. године од Мелетија Антиохијског, а презвитерско од свога претходника Флавијана, 386. године. 0 своме новом призвању Златоусти казује у знаменитим књигама „О свештенству" (у ствари, о епископском служењу). Тешко је рећи када их је написао. Ипак, свакако их није написао после презвитерског рукоположења. Он полази од идеја светог Григорија Богослова. Златоусти наглашава два основна мотива. Прво, казује о узвишености свештеног звања, као призвања за вршење тајни. „Свештено служење се проводи на овој земљи, али заузима место посред небеских власти"... Свештенство је установио сам Утешитељ. Да ли ми још остајемо на земљи када поново видимо Господа, принесеног и умрлог, и када се кропимо Његовом крвљу. Свештеник предстоји жртвеној трпези... Престо свештеника је постављен на небесима. Свештенику је дата небеска власт кључева, која није дарована ни анђелима... Друго, Златоусти у свештенику види, пре свега, учитеља, наставника, проповедника, пастира душа. Управо о учитељском служењу свештеника он највише говори. У том смислу он свештеника ставља изнад монаха: у пастирском служењу има више љубави, неголи у манастирској осамљености. Пастирство је служење делатељне љубави, служење ближњима... „Сву васељенује изопачило управо мишљење да само монасима приличи велика строгост живота, док други могу да живе безбрижно", примећује Златоусти...

Као пастир и презвитер, сам Златоуст је првенствено био проповедник. Тешко се могу пребројати све теме којих се он дотицао. Из антиохијских проповеди треба, свакако, истакнути знамените беседе „О статуама", и још дуг низ егзегетских беседа на Матеја и Јована, на посланице Коринћанима, Галатима, Титу, можда и Ефесцима и Римљанима и, вероватно, на Књигу постања. Овоме времену припадају и слова против Јудејаца, против аномијаца... Златоусти никада није говорио на мисаоне теме. Његове беседе су увек животне и живе. Он се свагда обраћао живим људима. По његовим беседама можемо судити и о његовим слушаоцима и о самом проповеднику. Своју реч он свагда усмерава према закључцима воље, према практичним захтевима. Он, пре свега, учи о љубави. Заједно са тим он свагда иште сврховитост и одговорност. Златоусти говори са влашћу, али влашћу вере и убеђења. И он сам је наглашавао да се ради о преображавајућој власти, о сили духа. Међутим, више од свега, то беше власт љубави. Љубав је и везивала Златоустог са његовом паством.

4. Златоусти је 398. године био позван на цариградску катедру, Позван је, наиме, као већ признати пастир и учитељ. То беше воља клира, црквеног народа и двора. У Цариграду Златоусти наставља са својим проповедима. Созомен примећује да је Златоусти имао обичај да седне међу народ, на амвону чтеца. Слушаоци су се тискали око њега. То су пре биле беседе, неголи слова... Том периоду припадају његова тумачења Дела апостолских, Псалама и многих Посланица апостола Павла. Многе његове беседе беху стенографски записиване, што је омогућило да се сачува сва живост живе речи. Задатак наравственог преваспитавања друштва и народа у оно време беше се поставио пред Златоустим са изразитом силом. Он је имао утисак да проповеда људима којима је Хришћанство постало једноставно модна одећа. „У броју од неколико хиљада, говорио је он, тешко да се може наћи сто који се спасавају, премда је и то сумњиво"... Њега је смућивала и сама бројност Хришћана „биће само више хране за огањ"... Са горчином је он говорио о насталом благостању: „Одсуство опасности представља највеће гоњење на благочашће, горе од било ког гоњења. Нико не схвата и нико не осећа опасност: одсуство опасности рађа безбрижност, раслабљује и успављује ду ше, а ђаво убија спавалице". И глас проповедника је постајао суров и изобличујући. Око себе он види сено погодно једино за огањ... Златоустаје погодило наравствено опадање не само разврат, него, више од свега, прећутно унижавање захтева и идеала... И то не само међу световњацима, него и међу клиром... Златоусти се није борио само речју изобличења, него и делом делима љубави... „Нико не би остао паганин када бисмо ми били прави Хришћани", говорио је он... Он се бринуо о делима милосрђа и оснивао болнице и сиротишта. Он се старао да сву снагу усмери на стваралачку делатност и од свих је очекивао подвиг. То је изазивало противљење и незадовољство, и то не само у Цариграду, него и у другим дијецезама. Непријатељство према светом Јовану се испољавало много пута. Сукоб са императорицом Евдоксијом био је само последњи повод за прасак. Златоусти је свагде имао непријатеље пре свега, у клиру, нарочито међу лутајућим монасима, а такође и на двору, међу богаташима. Сувише би било сложено да изложимо сву мрачну историју свргавања и осуде Златоустог на срамном сабору „под храстом". Међу епископима су се нашли издајници, са Теофилом Александријским на челу. Међу другима, који су активно непријатељевали против њега, налазили су се увређени Акакије Веријски, Северијан Гавалски и Антиох Птолемаидски. Оптужби против Златоустог беше много. Између осталих, постојало је и подозрење за оригенизам. Златоусти је био свргнут, а император је потврдио осуду. Прогонство Златоуста није био дуговремено. Врло брзо је био враћен на катедру, а народ га је дочекао ликујући. Ипак, непријатељство није престало. Против Златоустог су искористили и сам факт повратка на катедру без претходног поништења саборске пресуде. По четвртом правилу Антиохијског сабора следило је губљење права, па чак уколико је пресуда била неправедна. Златоусти није сматрао законитим сабор који га је осудио (и у томе није био усамљен), а није признавао ни антиохијско правило. Он је захтевао сабор да би се оправдао. Међутим, епископи су га по други пут осудили. Онје, пак, и даље наставио са својом службом. Пометња је нарастала. У јуну, 404. године, Златоусти је по други пут био прогнан. Упућен је најпре, у Кукуз, у Малу Јерменију, а затим у Питиунт. Тежину пута он није издржао, те се 14. септембра 407. године упокојио. Врло брзо се обелоданила сва неправда везана за осуду Златоустог. Већ 417. године цариградски епископ Атик враћа његово име у диптих, ослањајући се на глас народа. Кирило Александријски је оштро протествовао: „Ако је Јован у епископству, због чега Јуда није са апостолима? И ако има места за Јуду, где је онда Матеј?"... Међутим, 419. године су и александријци попустили. Остаци Златоустови су 438. године пренесени у Цариград и сахрањени у Храму светих апостола. Пресуда сабора „под Храстом"

беше поништена општим сведочењем Цркве.

5. Златоустово литерарно наслеђе је огромно. Његово име је временом постало толико славно да су га користили за потписивање и туђих беседа и слова. Могуће је издвојити неоспорна Златоустова дела, као и она која му сигурно не припадају. Међутим, нека и даље остају под знаком питања, нарочито она којима нисмо у стању да установимо правог аутора.

Највећи део Златоустових радова јесу беседе или слова, омилије. Међу њима су особито важне егзегетске беседе. Остале имају најразноврснији садржај. Нарочито треба нагласити беседе на празничне дане и у спомен светитеља. Све су то изговорене беседе. Други низ његових радова чине поуке, намењене читању. Нарочито треба истаћи дела на аскетске теме и књиге о свештенству, које припадају његовим раним годинама. Осим тога, сачувано је око 240 писама, сва из другог прогонства. Она су веома важна као материјал за оцену његове свете личности. Веома је сложено питање о литургији Златоуста. У најдревнијем рукопису, у Барбериновом молитвослову (VIII век) не налазимо његово име, иако се о његовој литургији говори већ у VI веку. Није ни мало лако утврдити шта припада Златоусту у ономе што се налази у чину [литургије] који се везује за његово име. У томе смислу веома је корисно упоређивање литургијских података из његових беседа, нарочито раних. Међутим, ни то нам неће пружити одговор на постављено питање. Ипак, не може бити спорна његова велика брига око уређења богослужења, нарочито евхаристијског.

Златоустов утицај је био велики. Врло брзо је постао „васељенски учитељ и светитељ", и то пре на делу, неголи именом. Од VI века су га већ називали Златоустим. У VIII веку то име постаје општеприхваћено. У егзегетици Златоусти за свагда постаје образац и ауторитет. За њим су буквално ишли готово сви каснији византијски тумачи, нарочито Теофилакт Бугарски. Историја литерарног утицаја Златоуста јесте једно од најсветлијих поглавља у историји хришћанске писмености и отачког предања.


2. ЗЛАТОУСТИ КАО УЧИТЕЉ


1. Златоусти је имао дар речи, дар живе и власне речи. Он је поседовао темперамент оратора: у томе је одгонетка његове покоравајуће силе. Он је волео да проповеда: „Ја сам убедио своју душу да испуњава проповедничко служење и да твори заповести све докле год дишем и докле Богу буде угодно да продужи мој живот, без обзира да ли ће ме ко слушати или не". Пастирско служење Златоусти је, пре свега, схватао као учитељско служење, као служење слова. Пастирство је власт, али власт слова и убеђења: у томе је коренита разлика између духовне власти и световне власти. „Цар присиљава, свештеник убеђује. Један дејствује наредбом, а други саветом"... Пастир је дужан да се обраћа слободи и вољи човековој. „Нама је заповеђено да људе спасавамо словом, кротошћу и убеђивањем", говорио је Златоусти. Смисао хришћанског живота за Златоустог беше у слободи, и стога у подвигу и делима. О слободи и самоделатности човековој он је стално говорио и напомињао. Управо у слободи је он видео човеково „благородство", образ Божији који му је дат. Наравствена област за Златоустог јесте, пре свега, област воље и произвољења. У том смислу Златоусти беше доследни волунтариста. У покретима воље он је видео како почетак и ослонац греха, тако и почетак и пут врлине. По његовом мишљењу Христос „не долази да разруши природу, него да исправи произвољење". Дејство Божије благодати у човеку делује без „наношења штете нашем самовлашћу". Другим речима, сам Бог делује убеђивањем, а не принудом: „Он предлаже, саветује, опомиње да се уклањамо од рђавих поступака, али не присиљава". Пастир је дужан да подражава божански пример... Златоусти је био максималиста по складу, а темпераментом беше оштар и строг. Међутим, он свагда беше против било какве присиле и приволе, чак и у борби са јеретицима. Златоусти је свагда био против спољашњих и световних мера борбе у делима вере и наравствености: „Хришћанима је нарочито забрањено да оне који су пали у грех исправљају насиљем. Наша борба не ствара од живих мртваце, него од мртвих живе, будући пуна кротости и смирења... Ја не гоним делом, него речима, и не прогоним јеретике, него јерес... Мени приличи да трпим прогоне, а не да гоним; да будем мучен, а не да мучим. Тако је и Христос победио као распет, а не распињући; примајући ударце, а не ударајући"... И још више, Златоусти је био и против ухитрене осуде људи који другачије мисле. У том смислу је врло карактеристично његово знаменито слово „О проклињању и анатеми"... Силу Хришћанства он види у кротости и трпељивости, а не у власти. Човек треба да је суров према себи самом, а не према другом...

2. Златоусти је првенствено био наравствени проповедник. Међутим, било би погрешно истицати и говорити да је он био учитељ наравствености, а не вере, и то не само због тога што се он врло често, нарочито у раним, антиохијским годинама, дотицао правих догматских тема, него и стога што је он свој наравствени идеал изводио из догматских претпоставки. То се нарочито очитује у његовим егзегетским беседама, особито у тумачењу Посланица [апостола] Павла. Златоусти је имао омиљене догматске теме којима се постојано враћао: прво, учење о Цркви, које је нераскидиво везано са учењем о искупљењу, као првосвештеничкој жртви Христа, који је преко Крста узишао на небеса (дакле, он раскрива учење о Цркви као о новом бићу, а не само о новом животу); и друго, учење о Евхаристији, као о тајинству и жртви (стога врло основано Златоуста именују „евхаристијским учитељем")... Златоусти није имао богословски систем. Узалудно је код њега тражити догматске и богословске формуле. У христологији и мариологији, чак, он није увек слободан од нетачности и једностраности обичног антиохијског богословскогјезика... Златоусти је сведок вере: тиме се објашњава због чега су његовим расуђивањима, у древности, придавали тако велики значај, нарочито на западу. У њему су ослушкивали глас црквеног предања... Пред Златоустим беху особити задаци: он није толико ревновао у оповргавању погрешних мишљења, колико се старао да Хришћани по имену схвате да истине вере јесу истине живота, заповести живота, које треба показати у личном животу. То су у његово време многи заборављали. Златоусти је захтевао живот по вери, претпостављајући да су истине вере његовим слушаоцима познате. Ићи даље, било би преурањено, све док је срце немарно, и док ни зачеци вере нису оживотворени у душама. Наравно, извесно је да Златоусти није имао призвања за спекулативно богословље. Али, најмање од свега он беше адогматични моралиста. У свом богословском исповедању он, пре свега, исходи из апостола Павла. То је била проповед о Христу и спасењу, а не проповед морала. Сам „евангелизам" Златоустов имађаше догматски смисао: сав живот за њега беше повезан са ликом Христа, и то не само као пророка, него, пре свега, као Првосвештеника и Јагњета. Са тим је повезана сва Златоустова сакраментална мистика.

Овоме треба додати да за Златоуста само чистота живота сведочи о чистоти вере. И више од тога: само се кроз чистоту живота најпре достиже чистота вере, док нечисти живот обично рађа неисправна учења. Вера се осуштаствљује и испуњује само у љубави: без љубави права вера просто није могућа ни вера, ни сагледавање, ни познање тајни... Без љубави разумско богословље постаје безизлазни лавиринт... Златоусти је пред собом гледао помућена и успавана људска срца. Он је хтео да их пробуди за духовни живот и љубав. Са овим је повезан извесни индивидуализам Златоустог. Он је слабо осећао реалност световног друштва. Пред њим су се свагда налазили људи као јединке. Они се за њега сједињују само у Цркви. У том индивидуализму је корен Златоустове остељивости. Он се никада не бави општим местима. Свагда је конкретан и очигледан, учи на примерима и указује на одређене случајеве. Најмање се код њега могу наћи условне риторске схеме: у томе он премашује чак и Григорија Богослова. Он никада не заборавља да је пастир душа, а не оратор, и да његов задатак није да разјасни или до краја развије ову или ону објективну тему, него да троне живо срце, да приволи вољу и разум. Логичка и формална стројност његове речи је због тога трпела извесну штету, али је стицала унутарњу сврховитост. То је био својеврсни дијалог са ћутљивим сабеседником, о коме проповедник понекад и каже понешто. Међутим, то никада није био монолог без аудиторијума.

3. Чини се да је Златоусти најчешће говорио о богатству и сиромаштву. Повода за то стално му је давао сам живот живот великих и метежних градова... Треба нагласити да су за Златоустог то била наравствена питања: социјалне теме за њега имају првенствено морални смисао. Он, пре свега, говори о правом понашању Хришћана... Са наравствене тачке гледишта он суди о животу који га окружује. Около себе он види сувише много неправде, суровости, страдања, невоље. Он врло добро увиђа колико је то повезано са духом похлепе, са социјалном неједнакошћу. Он не тугује само због неплодне раскоши, него и због богатства као саблазни. Богатство првенствено саблажњава самог богаташа. Само по себи, богатство није вредност. Оно је само театрална маска која скрива прави човеков лик. Међутим, богаташ се привикава да га сматра нечим драгоценим, пада у опасну самообману и везује се за привидно благо. Није опасно само неправедно и нечасно стечено богатство, него и свако поседовање... Ипак, богатство није опасно само по себи, него као стимулација воље, као повод за прецењивање трулежног и умишљеног. „Љубав према богатству јесте неприродна страст", каже Златоусти. „Жеља за богатством није ни природна, ни неопходна, већ излишна"... Опасно је то скретање воље. Богатство је опасно бреме... „Богатство за вас није штетно због тога што против вас окреће лопове и разбојнике и што потпуно помрачава ваш ум, каже Златоусти, него, пре свега, стога што вас чини робовима бездушног имања, удаљавајући вас од служења Богу"... Ту се крије противуречност: дух стицања везује нас за ствари, а Бог нас учи да их презиремо и да их се одричемо. „Није штетна само брига око стицања богатства, већ и прекомерна брига о најпотребнијим стварима", напомиње Златоусти. „Показавши штету од пристрасности према богатству, Христос своју заповест још више проширује. Он није само заповедио да презиремо богатство, већ забрањује да се бринемо и за укусну храну: Не брините се душом својом, шта ћете јести"... Међутим, тиме се још не исцрпљује питање: „Није довољно само презирати богатство, подсећа Златоусти, већ треба хранити убоге и, што је најважније, ићи за Христом"... Тако се показује нова противуречност: световном патосу стицања, гомилања, патосу чувања вештаствених добара супротставља се јеванђелска заповест: подели сиромасима... У таквом плану се врло јасно испољава сва неправедност света, неправда социјалне неједнакости: у присуству сиромаштва и беде свако богатство је неправедно и мртво јер сведочи о тврдоћи срца, о одсуству љубави... Са ове тачке гледања Златоусти не одобрава ни благољепије у храмовима. „Црква није ради тога да би се у њој топило злато и ковало сребро", каже он. „Она је свечани сабор анђела. Стога ми тражимо на дар душе. Ради душа Бог, наиме, прима и остале дарове. Трпеза тада није била сребрна, нити је Христос из златног сасуда предавао пиће, тј. крв своју ученицима. Па ипак, све је тамо било драгоцено и све је побуђивало на побожност, будући да је све било пуно Духа. Желиш ли да успоштујеш тело Христово? Немој презрети Христа, кад га видиш нагог... Каква је корист од тога што га у храму поштујеш свиленим прекривачима, а изван храма га остављаш да трпи хладноћу и наготу... Каква је корист од тога што је трпеза Христова препуна златних сасуда, а самог Христа мучи глад? Ти лијеш златну чашу, али у чаши не пружаш хладну воду. Христос као бескућник, ходи и тражи кров над главом. Ти, пак, уместо да га прихватиш, украшаваш подове, зидове, врхове стубова. На коње стављаш сребрне алке, а на Христа, везаног у тамници, нећеш ни да погледаш"... Златоусту се чинило да је свака уштеђена ствар узета од убогога. Јер, не може неко бити богат, а да други због тога не буде сиромах. „Почетак и корен богатства треба свакако да се крију у некој неправди", размишљао је он. Сиромаштво Златоуст уопште није сматрао врлином. Са једне стране, сиромаштво га је привлачило као невоља, као страдање, и због тога што је међу беднима Христос, који и сам долази у обличју сиромашног, а не богатог... Са друге стране, сиромаштво је пут врлине, уколико је изабрано добровољно Бога ради, и уколико се прихвата са радошћу. Најзад, ништи је слободнији од богаташа. Он је мање везан, има мање брига... Он лакше живи и лакше се подвизава. Свакако, Златоусти је знао да и оскудица може бити тешко бреме, и то не само спољашње, него и унутрашње, као извор зависти, злобе и очајања... Због тога је настојао да се бори са сиромаштвом. Његова пажња је свагда обузета наравственом страном дела. Он не беше социјални реформатор, него само пастир душа. То не значи да није имао социјални идеал. Његов социјални идеал је, пре свега, био наравствени идеал. То је био, пре свега, идеал једнакости. Јер, неједнакост искључује праву љубав... Златоусти полази од мисли да, у строгом смислу речи, нема и не може бити сопствености. Јер, све припада једино Богу и само њему. Од њега [све долази] као дар, као зајам. Све је Божије. Човеково може бити само добро дело... При томе, Бог све даје на општу употребу... „Уколико наша блага припадају заједничком Владици, онда су у једнаком степену и наслеђе наших саслугу: што припада Владици, то припада свима. Зар не видимо такво устројство и поредак у великим кућама... Све царско припада свима. Градови, тргови и улице припадају свима: ми се сви у истој мери њима користимо. Погледај на уређење Божије. Он је неке предмете учинио заједничким свима како би посрамио род људски. Ваздух, сунце, воду, земљу, небо, море, светлост, звезде је свима једнако разделио, као браћи... И друге ствари је учинио заједничким: бање, градове, тргове, улице. Приметите да око онога што припада свима нема ни најмање расправе, већ се све одвија мирно. Ако неко покуша да на било који начин нешто отме или обрати у своју сопственост, јавиће се расправе и као да ће и сама природа узнегодовати. И док Бог покушава да нас одасвуд сабере, ми се усрдно трудимо да се међу собом разделимо, да се одвојимо један од другог, образујући лични посед и изговарајући хладне речи: »То је твоје, а ово је моје«. Тада настају спорења и огорчења. А где нема ничег сличног, нема ни спорова, ни расправа. Дакле, нама више одговара опште, неголи појединачно коришћење стварима. Оно је сагласније са природом. Због чега нико не покреће тужбу око владања тргом? Зар не због тога што он припада свима?"... Златоусту се чинило да су чак и животиње боље... „Код њих је све заједничко и земља, и извори, и пашњаци, и горе, и шуме. И ни једна од њих нема више од друге. А ти, човече, најкроткије живо биће, постајеш свирепији од звери, закључавајући у своме дому храну за хиљаду и више хиљада сиротих, премда са њима имамо заједничку природу и много другог осим природе: опште небо, сунце, месец, хор звезда, ваздух, море, ватру, воду, земљу, живот, смрт, младост, старост, болест, здравље, потребу у храни и одећи. Тако су нам општа и духовна блага: свештена трпеза, тело Господа, часна крв Његова, обећано Царство, бања препорода, очишћење грехова, истина, освећење, искупљење, неизрецива добра... Није ли, онда, од стране од оних који имају толико заједничког међу собом (и природу и благодат и обећања и законе) безумно да буду толико пристрасни према богатству, да избегавају једнакост, да злобом премашују свирепост звери, иако знају да предстоји неопходност да се ускоро све то остави"... Узрок неједнакости Златоусти види у човековој вољи и слободи, у вољи за сопственошћу. Од слободне воље човекове зависи на који начин ће располагати са датим му даровима. У том располагању налази се, по Златоусту, суштина питања. Он не захтева свеопшту беду и сиромаштво. Он само изобличава раскош и изобиље, неправичну неједнакост. Он иште праведност. Материјална добра добијамо од Бога и не треба их се гнушати. Али, њих не треба, због своје личне користи, отуђивати на штету других. Разрешење питања Златоусти види у љубави, јер љубав не тражи своје (1.Кор13,5). Њему се чинило даје то питање већ било решено у првој Цркви, као што се наводи у Делима апостолским. „Одрицали су се имања и радовали се, и беше велика радост јер су стечена добра била велика... Није било хладне речи: »Моје и твоје«. Због тога је и постојала радост око трпезе... Суров израз »моје и твоје«, који је изазвао многе ратове у васељени, беше изгнан из те свете Цркве и они су на земљи живели као анђели на небу: нити су бедни завидели имућнима, будући да није било богатих, нити су богаташи презирали бедне, будући да није било сиротих... Тада није било овога што се сада збива. Сада сиротима удељују они који имају богатство, а онда није било тако... Међу свима је постојала једнакост и сва богатства беху заједничка"... Карактеристично је да су се, пре свега, на овој пример увeк позивали идеолози монашког општежића, потпуно одричући право на личну својину. Златоусти би хтео да монашки пример понови у свету. При томе, он у виду имаше односно малу заједницу у Антиохији или у Цариграду. У својим беседама он је образлагао да би при добровољном одрицању од имања и при његовом праведном распоређивању сви били обезбеђени. Баш тако је тада био организован Црквени иметак: он је био заједнички, а њиме је располагао епископ. Делимично се он трошио на потребе храма, од једног дела је живео клир, али је, пре свега, иметак био „наслеђе убогих". Свакако, Златоусти истиче да такво позаједничавање иметка може бити корисно само уколико је добровољно, уколико је израз љубећег самоодрицања и љубави. Због тога оно претпоставља високи степен наравственог напретка и савршенства. Другим речима: ради се о крајњем или идеалном случају хришћанског милосрђа. Стога се Златоусти ограничава на штедру милостињу, коју схвата у врло широком смислу постоји вештаствено давање, али постоји и милостиња саветом... „Зар неће бити велика милостиња, пита Златоусти, ако неко душу обузету унинијем, обухваћену крајњом опасношћу, окружену пламеном (страсти), ослободи од болести?" За Златоустог је најважнија једнодушност, осећај јединствености, осећај заједничке одговорности и бриге. Управо стога је он милостињу сматрао неопходним и суштинским моментом хришћанског живота. „Ко није милостив, остаће изван брачне ложнице, каже Златоусти, и свакако ће погинути. Нећеш бити услишен због уздизања руку: пружај руке ка убогима, а не ка небу"... Објашњавајући Спаситељеву есхатолошку беседу, Златоусти примећује: „Он не говори ни о једној другој врлини, изузев о делима милостиње". Јер, милостиња потиче од љубави, а љубав је средиште и смисао хришћанског живота... У својој проповеди о милосрђу Златоусти се уздиже до мистичких висина. „Желиш ли да угледаш жртвеник Милосрднога? Није га саградио Веселеил, нити било ко други, до сам Бог, и то не од камена, него од вештаства светлијег од неба од разумних душа. Тај жртвеник је саздан од самих удова Христових. Тело самог Владике служи ти као жртвеник. Испуни се страхопоштовањем пред њим: на Владичанском Телу ти савршаваш жртву. Тај жртвеник је страшнији и од новога, а не само од древног жртвеника... Међутим, ти врло често поштујеш тај [нови] жртвеник зато што на себе прима Тело Христово, а унижаваш жртвеник који је само Тело Христово, и не обраћаш пажњу када се он разрушава. Такав жртвеник можеш видети свагде и на улицама, и на трговима, и сваког часа можеш на њему приносити жртву, будући да се и на њему освећује жртва"...

4. Пажњу заслужују и Златоустове мисли о грађанском уређењу. Он је врло често био принуђен да говори о власти, нарочито у Цариграду. По његовом мишљењу, власт је облик поробљавања и претпоставља неједнакост. Њу је установио Бог, али као последицу греха. У рају није било власти, јер не беше неједнакост. Стога човек беше слободан. Греховност чини власт неопходном. Она је нека стега заједничког живота: без власти би започела свеопшта борба... Међутим, господаре сами грешни људи и због тога власт врло често бива сурова и неправедна. И поред свега, она остаје законита, те се свакој власти треба повиновати. Власт своју границу има само у Цркви: световна власт се не распростире иза црквене ограде. Служитељи Цркве су позвани да теше увређене и уцвељене. „Судије застрашују, а свештеници нека теше... Начелници прете, нека Црква бодри", говори Златоусти...

„Посредством једног и другог, Бог устројава наше спасење. Он је и начелнике овластио да страше дрске; Он је и свештенике рукоположио да би тешили жалосне".... Осим тога, свештенство је позвано да уразумљује и изобличава владаре. „Последња свештеничка власт је изнад царске власти", говораше Златоусти. „Стога и цар приклања главу под руку свештеника. И у Старом Завету су цареве помазивали свештеници"... Ипак, свештенику је дато право једино на реч и на смелост, али не и на примену силе. У Златоустовим очима, власт остаје неприкосновена, премда подлеже суду црквеног разума и савести. У том смислу су нарочито карактеристичне знамените Златоустове речи [у слову] „О статуама". Исто толико је карактеристично његово посредовање за Евтропија. Он је сам тај случај сматрао за „блиставу победу" Цркве, за „најславнији трофеј": на прагу Цркве разбија се мржња и непријатељство и зауставља се сила... Златоусти није имао планове за спољашње преустројавање друштва. Он је признавао и уважавао постојеће уређење и поредак. Он није стремио преобликовању друштва, него преображавању људи. Он је веровао у победну силу духа. Тиме се објашњава његов однос према ропству. Он је свестан све његове противприродности, али га не пориче и не иште његово укидање. Међутим, он то не иште стога што би такав захтев био неиспуњив. Напротив, Златоусти врло често иште баш неиспуњиве ствари. Његови строги наравствени захтеви не беху лагани. Међутим, он је видео непосреднији и бржи пут за савлађивање ропства и његове неправде: проповед кротости, пажње и љубави... Он је робовласницима напомињао о достојанству човека, о свеопштој једнакости свих људи пред Христом, а робове је позивао ка вишој слободи, на послушност Христа ради, у којој се олакшава свака световна зависност... Овде се поново показује преношење нагласка са световног на духовни живот, тако својственог Златоусту. Никакви спољашњи услови не могу ометати живот у Христу и са Христом, и у њему вечну радост и блаженство.

 

3. ЗЛАТОУСТИ КАО ЕГЗЕГЕТА


1. Као проповедник и учитељ Златоусти је првенствено био егзегета. Са извесном оштрином он је увек указивао на Писмо као на основни, довољни и обавезни извор и вероучења и наравственог назидавања. „Хришћанин је онај ко живи сагласно са Писмом, каже он, а ко са њим није сагласан, налази се далеко од истине"... Златоусти је све и сваког стално и упорно позивао на приљежно читање Библије. „Не чекај другог учитеља... Имаш реч Божију. Нико те неће научити као она"... Особито световни људи имају потребу за читањем свештених књига. „Јер, монаси се налазе у већој сигурности, будући да су се удаљили од градова. Али ми, који живимо посред мора греховних пожуда и искушења, имамо нарочиту потребу за божанским лечењем, како бисмо се исцелили од рана које нас оптерећују и заштитили од будућих рањавања, како бисмо Писмом уништили огњене стреле сатанске"... У Свештеном Писму све назидава и лечи: „И у најкраћим изрекама Светог Писма можемо наћи велику силу и неисказано богатство мисли"... Ревносном читаоцу се у Писму откривају све нове и нове дубине. У њему се чује глас Божији који власно говори свакој људској души. „Чак и сам изглед Јеванђеља чини да смо уздржљивији перма греху", примећује Златоусти. „Уколико се томе придода и пажљиво читање, душа као да ступа у тајанствено светилиште, чисти се и постаје боља, будући да са њом, кроз Писмо, разговара Бог"... Свештене Књиге су посланица коју је Бог из вечности написао људима. Отуда таква сила у читању Библије. Видећи да ревнујемо око постигнућа Његових божанских слојева, човекољубиви Владика просвећује и озарује наш ум и открива истину нашој души... Златоусти је био близак буквалном схватању богонадахнутости Писма. Он ју је проширивао на цео текст свештених књига, свеједно да ли је реч о набрајању имена, поздрава или чињеница. У Писму нема ничега сувишног и непотребног ни једне јоте, ни једног слога. Често додавање само једног слова мења смисао, као што видимо у преименовању Авраама... У самој људској слабости свештених писаца Златоусти види знак Божанског снисхођења или прилагођавања. Чак и у омашкама или размимоилажењима он настоји да открије скривени Божанствени смисао. „Несагласност јеванђелиста" он сматра намерном... „Када би они у свему били до танчина сагласни и по питању места и времена и самих речи, нико од наших непријатеља не би поверовао да су они писали без међусобног договора и сагласности, нити да је њихова сагласност искрена. Сада, пак, сама чињеница да у Јеванђељима постоје несугласице у малим стварима, треба да отклони сваку подозривост и свечано потврди веродостојност написаног"... Свештени писци су и писали и говорили „у Духу": кроз њих је говорио Дух. Међутим, тај наилазак Духа Златоусти одлучно разликује од опседнутости: свест и ум остају јасни и схватају оно што им се саопштава. То је пре озарење. У томе се огледа суштинска разлика профетизма од мантике. Због тога свештени писци не губе своју личност. И Златоуст се свагда задржава на личности писца и на околностима у којима су поједине књиге писане. Посебно се лик апостола Павла врло често изображавао пред њим. Хвалећи великог апостола незнабожаца, он је написао седам засебних беседа. И поред свега Библија је једна, будући да је у њој све од Бога. Писци су само перо брзописног књижевника.

2. У младости се Златоусти учи не само код Ливанија, него и код Диодора. У Диодоровој школи се обликовао његов библијски поглед на свет и заокружио његов егзегетски стил. 0 Диодору Тарсијском Златоусти је касније говорио са врло великим уважавањем и признањем: „Он је живео апостолским животом, у сиромаштву, у молитви и у служењу речи". „Он је имао језик који истаче мед и млеко", који је био труба и лира... Као егзегета Златоусти није био новатор. Он је само настављао већ изграђену традицију.

У историји антиохијског богословља много тога остаје нејасно. Нема сумње да је Антиохија врло рано постала велики хришћански центар. Уочљиве су тек распарене карике непрекидне традиције. Најпре треба споменути Теофила Антиохијског, не само писца, него и мислиоца. Касније се сусрећемо са именом презвитера Малхиона који је био старешина јелинске школе. Он је био један од главних изобличитеља Павла Самосатског. Приближно овом времену припада учитељска делатност знаменитог и познатог Лукијана. Једновремено са Лукијаном у Антиохији је поучавао презвитер Доротеј. Евсевије (који је слушао његово тумачење Писма у Цркви) га описује као учену особу, зналца јеврејског језика, који је читао јеврејске књиге, али коме не беше страно ни јелинско образовање. На тај начин је Антиохија већ у III веку постала жариште библијских радова. Већ тада се уобличава својеврсност њеног егзегетског стила. Антиохијце карактерише уздржани и чак непријатељски однос према егзегетском алегоризму. У томе смислу је веома светао лик светог Евстатија Антиохијског, који је дошао са стране и борио се са аријанствујућим лукијанистима... Уопште, полемика и супротстављање беху међу главним факторима у настајању антиохијског богословског типа IV века, чији најсветлији представник беше Диодор Тарсијски. Са Лукијаном он беше повезан посредством његовог ученика Евсевија Емеског, који се школовао и у Едеси. Диодор беше ревносни аскета и борац за Православље, најпре против аријанаца, а затим против аполинариста. Он је врло много писао и то на најразличитије теме. Но, пре свега, он беше егзегета. Из Старог Завета је објаснио Петокњижје, Псалме, Књиге Царстава, тешка места из Дневника, Приче, Еклисиаста, Песму над песмама, Пророке, а из Новог Завета Јеванђеља, Дела апостолска, Прву посланицу Јованову. 0 свему томе ми можемо судити само на основу оскудних одељака. Уосталом, сачувано је његово кратко расуђивање „О сагледавању и алегорији", у коме укратко излаже своје основне егзегетске претпоставке. Диодор разликује: историју, сагледавање и алегорију. По Диодоровом мишљењу, у Писму не постоје алегорије. Другим речима, Писмо није прича... Библијска казивања и изреке свагда су реалистичне и невпосредно се односе на оно о чему је реч. Због тога библијско тумачење треба да буде „исторично", треба да је „чисто излагање о ономе што се збило". Алегоризам, међутим, одступа од правог смисла, „мења подмет". У алегоризму се говори о једном, а подразумева се друго. Од алегорије треба разликовати „сагледавање", које у самој историји открива узвишенији смисао. Тиме се историјски реализам не пориче, већ претпоставља. Управо тако је библијска места објашњавао и апостол Павле. Диодор, вероватно, пре свега, штити библијски реализам од „јелинизма", који он примећује у алегоријским тумачењима. Но, у исто време, он избегава и „јудаизам", ограђујући се од грубог вербализма који не иде даље од речи. Много тога је у Библији казано иперволично:казивања и изражавања очигледно премашују меру времена. То јасно указује на други, другостепени смисао: то је најчешће профетски или праобразни смисао. „Сагледавање", о коме говори Диодор, јесте, пре свега, егзегетска дивинација, која раскрива праобразе. Диодор је био далеко од вербалистичког рационализма. Библија је за њега свештена књига. Божанској благодати је својствено да се открива у многим видовима... Тешко је судити о томе на који начин је Диодор на делу примењивао своја основна правила. У сваком случају, и у историјско - граматичком методу су постојале опасности, не мање него у алегоризму. „Александријској школи је претила опасност да створи неко своје Свето Писмо, врло оштроумно примећује Болотов, а антиохијској да се задржи сувише уз речи, да заборави да »историји« треба да следи »теорија«"... У егзегетици Теодора Мопсуестијског, Диодоровог ученика, та опасност се и показала. Златоусти је био далеко од Теодорове крајности. Очигледно је даје он био много ближи Диодору. Може се претпоставити да се он у својим егзегетским опитима користио тумачењима свога учитеља. Нема сумње да се користио и тумачењима Евсевија Емесијског. Но, са друге стране, он се користио и делима Кападокијаца, које пре можемо зближити са александријском традицијом. Уопште, треба рећи да Златоусти у својим тумачењима свагда остаје реалиста. Међутим, сами догађаји поучавају или пророкују. У томе је темељ „типолошких" објашњења, која се суштински разликују од алегорије. У учењу „о типовима", тј. обличјима, крије се суштина Златоустових егзегетских ставова. То је првенствено везано са питањем о религиозном значају свештених књига за сваког верујућег, тј. за мноштво читалаца које није одређено и ограничено ни временом, ни местом. Томе треба да одговара мноштвеност смисла самог Писма. То питање особито добија на својој оштрини приликом тумачења Старог Завета. Чисти „историзам" би се ту неизбежно претворио у „јудаизам". Управо ту „типологија" добија своју нарочиту важност. Прави „типологизам" је могућ само на реалистичкој основи. Не треба се чудити томе што је управо у антиохијској егзегези учење о прасликама и праобразима развијено у пуној мери. Код Златоустог је то повезано са његовом блискошћу богословљу апостола Павла. Али, и целокупно антиохијско егзегетско богословље беше на неки начин „павлинизам".

3. У Писму, као у речи Божијој, постоји извесна триразмерност, дубина... Стога тумач мора да проникне испод површинског слоја, даље или дубље од речи. То је основно правило, основни став Златоустов. То је, пре свега, повезано са извесном непотпуношћу или чак тамнотом библијске речи. Бог је свакако говорио човеку, примећује Златоусти, „прилагођавајући се немоћи слушалаца"... Тако он објашњава библијске антропоморфизме и антропопатизме. „Отац се не обазире на своје достојанство када тепа деци". На исти начин он објашњава и недоречености у Новом Завету: Никодиму Спаситељ није казао о свом Божанском достојанству, „јер би то за слушаоца било недоступно и превремено"... Из истог разлога и апостоли врло често говоре о Христу као о човеку, не откривајући ништа више пре времена... Из тих разлога је потребно шире и садржајније тумачење таквих места. То нарочито важи за Стари Завет. Међутим, то није тако само стога што тада још није настало време за пуно Откривење. Може бити да је Златоусти прекомерно наглашавао дидактичку „тамноту" Старог Завета. Главни узрок те тамноте се састоји у томе што је Стари Завет усмерен на оно што долази, што представља неко јединствено пророштво... Златоусти је уобичајавао да говори: обличје,. Он примећује: „Не тражи у обличју пуну стварност. Гледај само на сродност обличја са стварношћу и на предност стварног пред његовим обличјем"... Стари Завет се испунио у Новом. Због тога, само исходећи из Новог, ми можемо схватити и распознати „истину" или смисао Старог. „Обличје, објашњава Златоусти, не треба да буде савршено различито од истине, иначе неће бити обличје. Исто тако, оно не треба да буде ни саврше но истоветно са истином, јер би тада било сама истина. Оно треба да стоји у својим границама, не садржећи у себи сву истину и не удаљавајући се од ње у потпуности. Јер, кад би имало све, било би сама истина. А кад не би имало ничега (од истине), не би могло бити обличје. Оно треба нешто да има у себи, а нешто треба да остави истини"... Праизображење или праобраз састоји се у томе што одвојени догађаји указују на нека друга догађања у будућности. „Типологија" се разликује од алегорије по томе што објашњава догађаје, а не речи. Алегоријско схватање у библијским казивањима види само приче, само чисте символе. Оно не разликује два плана стварности, него два схватања једног и истог символа. Стари и Нови Завет за алегористу јесу два система тумачења, два погледа на свет, али не и две етапе домостројне историје [спасења]. У томе се и садржи иреализам алегоријског метода. Историјски реализам не преобраћа Библију у световну историју. Чак ни Теодора Мопсуестијског не треба сматрати за историчара - позитивисту. И за њега Библија у целини јесте христолошка, месијанска књига: догађаји Старог Завета праобразују оно што долази, проричу. Библија је препуна наговештаја и предосећања. Она је то још више за Златоустог. У извесном смислу, алегоријски мотив се укључује у типолошко тумачење. Ипак, символични су факти, а не речи. Тако, Исааково жртвоприношење означава и Крст... Тако старозаветно јагње праобразује и Христа.... Тако и преселење у Египат и излазак из њега предсказује бекство Јосифа са Младенцем у Египат и враћање у Палестину... Лако је схватити да при томе остаје иста условност и произвољност у тумачењу, као и код алегориста... Други низ праобраза Златоусти види у самим речима, у начину изражавања, нарочито у пророчким речима. Пророци су говорили образним језиком: код њих је символизам присутан у правом смислу речи. Ипак, сама предсказања су многозначна: односе се на низ чинова који откривају један другог. При томе, често се она односе на оно што се већ десило, што је прошло. Тако је Мојсије пророковао када је казивао о небу и земљи... Јаков је пророковао о Јуди, али истовремено и о Христу. Псалми имају двојаки смисао. Исто се односи и на Нови Завет. Јеванђеља су исторична, али истовремено сама јеванђелска збивања као да праобразују будућу судбину и пут верујућих душа које приступају Христу. Осим тога, Спаситељ врло често говори у причама. Управо тиме се објашњава наравствени приступ јеванђелским текстовима. Из свега реченог се објашњава религиозни смисао „историјско - граматичке" егзегетике. То не беше рационално, емпиријско тумачење Писма. Не треба преувеличавати ни „научност" антиохијских тумачења. Ерудиција антиохијских егзегета не беше ни већа, ни строжија од ерудиције александријаца. У сваком случају, Златоусти није знао јеврејски језик, као уосталом ни Теодор Мопсуестијски. Стога су обојица следили грчки текст, коме су придавали одлучујући значај: питања о несагласју јеврејског и грчког текста остала су неразјашњена. Ни историјска перспектива, у којој је Златоусти разлагао своја библијска објашњења, није била довољно широка. Он се ограничавао кратким подацима о писцу књиге, о околностима у којимаје књига написана, о циљу њеног писца, да би затим кренуо за њеним планом, за кретањем мисли. Златоустова тумачења Новог Завета представљају његова најбоља дела. То је примећено још у старини. То мишљење се установило благодарећи прозорљивости којом је Златоусти хватао и најмање преливе грчке речи... У Златоусту се осећа филолог у ситуацијама док поставља питања ко говори, коме говори, шта и о чему говори... Он разоткрива нијансе синонима, подједнако могуће обрте речи... Смисао Писма он свагда настоји да изведе из самог Писма: односно мало и ретко се позива на предање. За њега Библија као да је сама себи довољна. У томе је Златоусти близак Оригену. И александријци и антиохијци једанко су стремили да ухвате и покажу „унутрашњи" или „духовни" смисао Писма: разилазили су се у методима, али не и у постављеном задатку. Та методолошка разлика делимично је скопчана са разликом античких филолошких традиција којима су они нагињали: јер разлика, па чак и борба „алегоријског" и „историјско - граматичког" метода усходи ка античкој егзегетици класичних текстова. Али, пре свега, она је везана за разлику религиозног доживљавања историје. Није узалуд Диодор Тарсијски оптуживао александријске алегористе да не схватају историју... Беше то, ипак, разликовање тенденција, пре него решења. Основни задатак за свагда је остао објашњење и откривање смисла било речи, било догађаја... У плану наравственог приступа александријци и антиохијци суједни другима били врло близу. Теодор Мопсуестијски се највише удаљио од александријаца. Међутим, код њега је библијска егзегеза скоро изгубила свој религиозни смисао. То је било скопчано са његовим општим богословским скретањем, са његовим својеврсним хуманизмом... У оваквим својим крајностима антиохијски правац је био осуђен. Међутим, истина антиохијског егзегетског реализма беше задржана: нарочито њен однос према Писму као историји, а не као према причи... Управо у овоме беше Златоустова сила.


Георгије Флоровски


СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ

Према: Источни оци IV века


1. ЖИВОТ И ДЕЛА


1. Свети Григорије је више пута описивао свој живот, и то са изворним и лирским драматизмом. Љубитељ безмолвија и бездејствовања и својом вољом свагда стремећи ка уједињењу како би се у тишини предавао богомислију, он је туђом вољом и вољом Божијом био призван на проповед и дело, на пастирско служење усред животног метежа, трвења и пометњи. У сталном насиљу над собом и постојаном смиривању свога хтења, са рањеним срцем, проходио је он свој скорбни и славни животни пут.

Григорије се родио око 330. године на имању свога оца у Аријанзу, близу Назијанза, „најмањег међу градовима” југозападне Кападокије. Његов отац у то време беше епископ у Назијанзу. Он је у својој младости припадао секти „ипсистаријеваца”. Снажнија од оца беше мајка светог Григорија, која је и мужу била „наставница у благочашћу”. Она је и на своју децу „ставила ту златну огрлицу”. И наслеђе и васпитање су у светом Григорију развили пламена осећања, упечатљивост и пријемчивост, али истовремно и упорност и постојаност. За своју породицу он је за свагда остао пламено и нежно привезан. Веома је волео да говори о њој и да је се присећа. Од најраније младости њиме је завладала „пламена љубав према наукама”. „Ја сам се трудио да и не баш најчистија учења придодам у помоћ истинитим учењима”, говорио је он. По ондашњим обичајима године учења беху године странствовања. У родном Назијанзу, у двема Кесаријама (Кападокијској и Палестинској), у Александрији и, најзад, у Атини, Григорије је прошао читав круг књижевног и философског образовања. Крштење је било остављено за каснији и зрелији узраст. У Александрији је Григорије, вероватно, слушао Дидима. У Атини се зближио са светим Василијем, скоро вршњаком, са којим се већ сусретао у Кесарији Кападокијској. О атинским годинама свети Григорије је свагда причао са радосним узбуђењем: „Атина и науке”. Међутим, ту је он, по личном поређењу, слично Савлу, „тражећи знање, стекао срећу”: то беше дружење са Василијем, његова најслађа и најтешња овоземаљска привезаност. „Ми смо један за другог постали све, и пријатељи, и сатрпезници, и рођаци. Ми смо имали један исти циљ - мудрољубље, непрестано узрастајући у пламеној међусобној љубави. Све нам је било заједничко: једна душа је у обојици повезивала оно што су тела делила”. Беше то савез поверења и пријатељства. Саблазни „душегубне Атине” њих нису збуњивале. Они су знали само за два пута: ка свештеном храм и ка његовим наставницима, и ка учитељима световних наука. Они су изнад свега стављали своје звање Хришћанин! „Обојица имаху једно занимање - врлину, и један труд - да до одласка одавде живе за будуће, одричући се овдашњега”. У таквом настојању су се двојили аскетски мотиви - беше то и философска и религиозна аскетика. Григорије је за свагда остао „мудрољубац”. „Ја сам први љубитељ мудрости, говорио је он за себе, и томе занимању никада нећу претпоставити нешто друго, да ме сама Мудрост не би назвала жалосним учитељем мудрости и образовања”. Он је мудрољубље (философију) називао „најдрагоценијим иметком и поседом”. Ту је он укључивао и световну мудрост: „Ми смо из наука извлачили корист и за само благочашће. Кроз рђаво се научисмо добром и њихову немоћ преокретасмо у постојаност нашег учења”. И много касније свети Григорије је врло упорно штитио ученост. „Сматрам да сваки који поседује ум признаје да је наше прво благо ученост, и то не само ова наша најблагороднија која се, презирући сваки украс и многоречитост, стара једино за спасење и за красоту која се умом сагледава, него и спољашња [световна] које се, иначе, многи Хришћани, због рђавог схватања, гнушају као злохуде и опасне, јер, наводно, човека удаљава од Бога. Међутим, ми нећемо подизати творевину против Творца. He треба понижавати ученост, као што неки сматрају. Напротив, треба сматрати глупима и незналицама све оне који се држе таквог мњења. Јер, они би желели да сви буду слични њима како би, у општем недостатку, сакрили своје мањкавости и избегли прекор за незнање”. Тако је говорио свети Григорије на гробу светог Василија. Он никада није хтео да заборави атинске лекције... И касније је Јулијана Одступника више од свега прекоревао за забрану Хришћанима да предају световне и књижевне науке... У Атини се Григорије учио од Имерија и Проересија (последњи је, чини се, био Хришћанин). Мало је вероватно да му је учитељ био и Ливаније. Ту је највише изучавао древну литературу, беседнике и историчаре, темељно се упознавши и са философијом...

Током 358. (или 359.) године свети Григорије се вратио у отаџбину, нешто после Василија, будући да му је по његовом одласку у Атини постало пусто и тесно. Тада се и крстио. Он престаје да се бави риториком. Њега привлачи идеал безмолвија, те машта о бекству, о горама и пустињама, „како би неупрљан могао да разговара са Богом и како би се чист озарио зрацима Духа, далеко од сваке примесе са доњим и помраченим, и без икаквих преграда за примање Божанске светлости - све док не дође до Извора озарења и не застане у жељама и стремљењима због тога што ће стварност заменити огледала”... Пред њим су се пружали привлачни ликови Илије и Претече. Међутим, истовремено са тим „савладавала га је љубав према Божанственим књигама и светлост Духа, коју је захватао удубљивањем у Реч Божију, што иначе није дело пустиње и безмолвија”. Али, није само то задржавало светог Григорија у свету: задржавала га је и љубав према родитељима, која је од њега захтевала учешће у домаћим пословима. „Она ме је као терет вукла према земљи”... Па ипак, и у родитељском дому, усред животне сујете, он проводи сурови живот: од оних који су се одвојили [од света] је позајмљивао сабраност ума, а од световних - настојање да буде користан заједници. [Време је проводио] у уздржању, у изучавању Речи Божије, у молитвама, у уздисајима, у бесаном бдењу. Срце га је, међутим, све јаче вукло у Понт, у пустињу у којој се подвизавао Василије у саживоту са Богом, „покривен облаком, као један од старозаветних мудраца”. Он га и позива да са њим подели безмолвије и подвиг. Свети Григорије није одмах могао да се одазове свом пориву. Са радошћу и са невином шалом сећао се он потом времена проведеног у Понту - у лишавањима, у бдењу и појању Псалама, и у научном труду. Пријатељи су тамо изучавали Писмо и дела Оригена. Још то беху године њиховог учења.

2. Оне су престале са одласком из Понта. Григоријев отац, Григорије старији, са великим напором ношаше своје епископско послушање: њему је недостајало и знање, и непоколебивост да пронађе и одржи прави пут у ондашњој догматској „никтомахији”, у вртлозима спорова и пометњи. Он је тражио помоћника, надајући се да ће га пронаћи у своме сину. За Григорија млађег то беше „страховита бура”. Отац везује сина још и духовним везама, те родитељску власт сједињује са епископском, насилно и „против воље” га рукополажући за презвитера. „Због ове принуде, прича Григорије, ја сам се толико ожалостио да сам заборавио на све - на другове, на родитеље, отаџбину, род. Као во кога уједе обад, ја сам пошао у Понт, надајући се да ћу у божанственом другу пронаћи исцелење од горчине”. И пријатељ је олакшао тугу његовог срца. Уз то је и само време је омекшало осећај жалости. На Рођење Христово 361. године је рукоположен, а на Пасху 362. године се враћа у Назијанз, те почиње своје пастирско служење знаменитом беседом, која почиње речима: „Васкрсни је дан ... просветимо се празником”... У овој беседи он осликава високи пастирски идеал од кога су далеко одступили ондашњи пастири, сматрајући га више „средством за издржавање”, као да се од пастира душа иште мање него од пастира бесловесних... Управо то схватање висине пастирског призвања је нагонило Григорија да бежи од претешког служења: он се сматраше неспремним да га понесе... Од тога времена и током десет година, остао је Григорије у Назијанзу у својству очевог помоћника, искрено се надајући да ће избећи почасти вишег звања. Међутим, његово надање се показало узалудно. И опет је Григорије против своје воље, опет принудом 372. године постављен за епископа градића Сасима. Беше то „безводно место, где ни травка није расла, лишено сваке удобности. To насеље је ужасно скучено и тесно, са пуно прашине, шкрипе кола, суза, ридања, сакупљача пореза, оруђа за мучење, ланаца, док су његови житељи странци и луталице”. Горчина због насиља над његовом пустинољубивом душом се увеличавала тиме што је принуда сада дошла од стране његовог најбољег друга, Василија. Григорија је смућивало неразумевање његовог друга према његовој глади за безмолвијем и покојем. Наиме пријатељ га је насилно увлачио у расправе ? власти, будући да је оснивање катедре у Сасиму имало за циљ да оснажи Василијев положај у борби са Антимом Тијанским. „Прекореваш ме због ленствовања и немара, раздражено је Григорије писао Василију, и што нисам узео твој Сасим, што се нисам занео епископским духом, што се нисам заједно са вама наоружао да би се отимао као што се пси отимају за бачену коску”. Врло тужно и потиштено је примио хиротонију, „попустивши пред принудом, a не пред убеђењем”. „Поново је на мени помазање и Дух и поново идем плачући и тугујући”. Радост пријатељства је била помрачена за свагда. Чак и много касније, на гробу оца и у присуству Василија, Григорије се жалио да су „га огорченог невољом живота, под благопријатним именом свештенства, предали на неспокојно и пакосно тржиште душа”. Он је оштро оптуживао Василија: „Ето шта ми је донела Атина, заједнички труд у наукама, живот под једним кровом, храњење са једног стола, један ум, а не два код обојице, дивљење Јелади, заједничко обећање да што даље одгурнемо свет од себе. Све се то распало! Све је бачено на земљу! Нека пропадне у свету закон пријатељства који толико мало уважава пријатељство”. Истина, Григорије је пошао у Сасим. Међутим, како сам признаје, „уопште се није дотицао поверене му Цркве, ни једном није богослужио, није се молио заједно са народом, ни једног клирика није рукоположио”... На нову молбу оца, Григорије се враћа у родни град и помаже родитељу у његовим епископским дужностима, да би, после његове смрти, привремено управљао осиротелом Црквом, „као странац”. Најзад је стекао могућност да остави та занимања, те је „као бегунац отишао” у Селевкију Исавријску, у храм прослављене дјеве Текле. Ту се предавао богомислију и сагледавању. И опет за кратко. Ту га је задесила тужна вест ? смрти друга. После тога, његов мир нарушава позив у Цариград на борбу са аријанством.

3. И опет „не по својој вољи, него насилно увучен од стране других”, свети Григорије у Цариграду постаје заштитник Слова. Време беше веома тешко. „Црква је била без пастира, добро се потирало на све стране, зло се разрастало. Требало је пловити ноћу, а нигде не беше светионика. А Христос спава”... Цариградска катедра је од раније још била у рукама омијеваца. И по личном признању, Григорије ту не налази „паству, него малене трагове или остатке пастве, без икаквог поретка, без надзора, без граница”... Григорије је почео да проповеда у приватном дому. Касније је он био преуређен у храм под именом Анастасије, у знак „васкрсења Православља”... Том приликом су изговорене знамените беседе „О богословљу”. Борба са аријанцима је текла веома бурно. На Григорија су слали убице, руља је упадала у његов храм, гађали су га камењем. Уза све то, његови противници су га оптуживали за нарушавање јавног мира. Са друге стране, у почетку и његова проповед изазиваше пометњу. „Од почетка се град ускомешао, прича он, и устао против мене са оптужбом да ја уместо једног Бога уводим многе богове. Они уопште нису знали за благочастиво учење по коме се Јединица умом представља тројично, а Тројица јединично”. Својом пламеном речју свети Григорије је убрзо победио. Крајем 380. године у Цариград је ступио нови император Теодосије, који је све храмове предао православнима. Међутим, Григорије није имао да се бори само са аријанцима. Показала се потреба да се бори и са аполинаристима. Многе невоље је Григорије трпео и од православаца, пре свих од Петра Александријског и египатских епископа који су у почетку ступили са њим у општење, да би касније за епископа цариградског поставили неког Максима Киника, у сваком погледу мрачну личност. Са горчином је Григорије помињао ту „египатску тучу”, и Петрово „дволично перо”. Максим је био изгнан, али је привремено себи нашао заштиту у Риму, код папе Дамаса који се рђаво разумео у дела истока. Настојањем народа, Григорије се прихватио управљања Цариградском Црквом до Сабора који се припремао. Он је био спреман да се удаљи, али га је народ задржавао: „Заједно са собом ти ћеш одвести и Тројицу”. На II Васељенском сабору, који је отворен маја 381. године под председавањем Мелетија Антиохијског, свети Григорије је био признат за Цариградског епископа. Он се и радовао и није се радовао свом утврђењу на катедри, „које не беше сасвим законито”. У време Сабора се упокојио свети Мелетије и председавајући је постао свети Григорије. Међутим, по питању антиохијских црквених дела, у вези са тзв. „антиохијским расколом”, он се својим ставом разишао са већином, ставши на страну Павлина... Тада се против њега разбуктало непријатељство које се већ одавно нагомилало. Једни беху незадовољни мекоћом његових поступака, будући да у борби са аријанцима није хтео да прихвати садејство световне власти. „Тајна спасења је намењена онима који желе, а не онима које присиљавамо”, беше правило његовог пастирског понашања. Друге је онеспокојавала његова догматска непоколебивост, а највише његова упорна проповед о Духу. Трећима он није био довољно господствен. „Нисам знао, иронизује Григорије, да је требало да јездим на расним коњима, да блистам у кочијама, да приређујем састанке и пријеме са улагивањем, да ми се сви склањају са пута и да се већ издалека разбеже као пред дивљом звери”. И на Сабору је постављено питање о незаконитом премештању Григорија из Сасима у Цариград. При томе се уопште није скривало да се само тражи повод за интригу. Веома огорчен, Григорије је одлучио да остави катедру и напусти Сабор. Са ожалошћеношћу је напустио „место опште победе” и паству коју је својим подвигом и проповеђу задобио за истину. И та огорченост никада није спласнула у његовом срцу.

4. „Усамљујем се ка Богу који је једини чист и без лукавства... Удубљујем се у самог себе. Јер, два пута се спотицати о исти камен својествено је, како каже пословица, само безумнима”. Тако је Григорије писао кесаријском епископу Воспорију, напуштајући Цариград. Вратио се он у отаџбину исцрпљен и растројен и физички и морално, са тешким успоменама: „Два пута сам западао у ваше мреже и два пута сам обманут”... Он је искао одмор и самоћу. Уместо тога он је, због указане потребе, поново на себе примио управљање удовом Назијанском Црквом: „Због стицаја околности и због очекиваног напада противника”. Морао је да се бори са аполинаристима који су на превару успели да поставе свога епископа у Назијанзу. И поново започеше интриге и спорења. Са очајањем он мољаше тијанског митрополита Теодора да са њега скине неподношљиво бреме и да га замени на назијанској катедри. Одбијао је и да путује на саборе. „Намислио сам да избегавам сабрања епископа, јер нисам видео још ни једно које би у сваком погледу имало користан свршетак, које би гушило зло, и које га не би увећавало га. Жеља за препирањем и првенством беше изнад сваког описа”... „Саборима и разговорима се клањам са растојања од како сам окусио много рђавог”, писао је он Теодору Тијанском. Свети Григорије није одмах могао да добије тражену слободу. Његова радост беше велика када је за епископа у Назијанзу најзад постављен презвитер Евлалије. Григорије се повукао у самоћу. Међутим, он није био беспослен: последње године живота посветио је литерарном раду. Странствовао је по пустињама и обитељима, живео је у Ламиси, у Сакнавадаику, нарочито у Карвалама. Његове силе су слабиле. Врло често се лечио топлим водама у Ксанксариди. Његова старачка лирика беше препуна сетних мотива. Свети Григорије се упокојио 389. или 390. године.

5. Свети Григорије није био писац, премда је и био врстан стилиста. Он није поседовао само филолошку културу, него беше и геније језика, поседујући дар речи. Истина, његов стил је сувише танан и манирски, сувише узбуђен... Ипак, то се преовладава силином осећања и мисли. Он је првенствено био оратор. Његове омилије или беседе чине основни део његовог, односно незнатног литерарног наслеђа. Познато је 45 његових беседа. Највећи број је из цариградских година. Најважније међу њима су пет беседа „O богословљу” (XXVIIXXXI), тј. о Тројичном догмату. Ради се о једном од најзнаменитијих образаца хришћанске красноречивости. Наравно, није реч о импровизацији... Низ беседа је изречен на празничне дане: нарочито су значајне беседе - 38. на Богојављење или Рождество Христово, најдревнија божићна проповед на истоку (379. или 380. г.), и 45. на Пасху, посвећена објашњењу искупитељног делу Христовог (у Аријанзу, после 383. г.). Затим треба поменути низ надгробних беседа које су важне због историјског материјала - нарочито похвалну реч Василију Великом. Нарочити значај има „Одбрамбена беседа поводом бекства у Понт”, која је касније прерађена у целовити трактат о пастирском служењу. Касније је она послужила као образац и извор Златоусту да напише „Беседе о свештенству”. Треба поменути и две инвективе против Јулијана Отпадника, написане после његове смрти. Већина беседа светог Григорија везане су за одређене поводе.

Другу групу Григоријевих дела сачињавају поеме (или стихови). Оне су сабране у две књиге: богословске поеме и историјске поеме (деоба припада потоњим издавачима). Ради се пре о риторичким вежбама, неголи о правој поезији. Изузетак представља једино лична лирика у којој долази до изражаја дубока узбурканост осећања. Уосталом, свети Григорије беше прави мајстор поетске речи. To мајсторство је доста често у невреме користио... Нарочито је важно поменути његову аутобиографију у стиховима. Ту налазимо много материјала о његовом животу. Свети Григорије није скривао дидактичке мотиве своје поезије. Он је настојао да своје стихове супротстави паганској поезији, која није била безопасна. Са друге стране, он је хтео да ослаби штетан утицај Аполинаријевих стихова, у којима је износио своје богословске погледе. У старости је поезија светом Григорију представљала велику личну утеху.

Најзад, треба указати на зборник писама, којих има 243 на броју. Највећи део писама припада последњим годинама његовог живота и има потпуно лични карактер. Та писма је сабрао сам свети Григорије на молбу свога млађег сродника Никовула. У писмима се свети Григорије држао правила риторике. У једном од писама он лично износи та правила (51. писмо). Тиме његова писма постају литерарна дела. Мали број његових писама има историјску вредност, изузев писама Василију. Изузетак представља и неколико догматских посланица: две Клидонију и једна Нектарију Цариградском, све три на христолошке теме против Аполинарија (382. г.). Оне имају значај вероизложења. О веродостојности „Посланице монаху Евагрију, о Божанству” може се расправљати.

Треба нагласити да су дела Григорија Богослова уживала изузетну популарност и ауторитет, све до последњих векова византинизма. Њих су тумачили и објашњавали више него дела било кога другог оца (наравно, осим Ареопагитика). Треба најпре указати на схолије преподобног Максима Исповедника на тешка места Григорија Богослова и Ареопагитика (тзв. Ambigua). Касније су настале схолије Илије Критског (IXX век), Василија Новог, архиепископа Кесарије Кападокијске (X век), Никите Ираклијског (крај XI века), Никифора Калиста Ксантопула (XIV век) и читав низ других, па и анонимних. Треба још указати на тумачења Зонаре и Николе Доксопатра на стихове светог Григорија, и друго. Све то сведочи о широкој распрострањености дела светог Григорија. За преподобног Јована Дамаскина он беше један од главних извора и ауторитета. Михаил Псел је светог Григорија сматрао хришћанским Демостеном.


2. ПУТЕВИ БОГОПОЗНАЊА


1. У богословском систему светог Григорија учење о богопознању заузима видно место. He ради се само о уводу или о богословској пролегомени. За светог Григорија богопознање јесте пут и задатак живота, пут спасења и „обожења”. Најпре се тварни ум сусреће са Богом. Кроз ум и умно сагледавање творевина се сједињује и поновно саједињује са Богом, као што се и сам Бог сјединио са човеком, примивши пуноту човечанске природе посредством богоподобног човечанског ума. „Ум се сједињује са умом као са нечим најближим и најсроднијим”, наглашавао је свети Григорије против Аполинарија. О богопознању свети Григорије говори и у својим лирским молитвама, и у богословским поукама. Као богослов, он право учење о познању Бога супротставља јеретичким крајностима: дрском рационалистичком максимализму аномијацаевномијана и гадљивом Аполинаријевом одрицању, коме је човечански ум нешто безнадежно нечисто и грешно, нешто недоступно очишћењу. „Немогуће је да у човековим помислима нема греха”, предаје његову мисао Григорије Ниски. Против евномијана, свети Григорије говори о границама богопознања, о неопходности сазнајне аскезе и смирења, а против аполинариста - о боголикости човековог ума, о светлозарности умне природе. Он обично говори језиком Платона и неоплатоничара. To је делимично стога што је у годинама свога учења код световних или „туђих” мудраца (како се једном сам изразио приликом цитирања Платона) пронашао благочастива приближавања библијској истини, као и успеле изразе, а делимично и стога што је желео да буде убедљив за оне који се ослањаху на спољашњу мудрост јеретика. Осим тога, употреба платонских образаца и поређења беше већ одавно освећена праксом александријске школе. Свети Григорије је знао Платона, а вероватно и Плотина. Знао је такође да су Платона понављали и користили хришћански учитељи Климент и Ориген. У исто време, свети Григорије се свагда ослања на Библију, те своје учење ? богопознању не само да потврђује, него и изводи из библијског текста. У њиховој примени и тумачењу он иде за александријском егзегетском традицијом. У учењу ? богопознању она је за свагда остала надмоћна у отачком богословљу.

2. Бог је ум, велики Ум или „друга савршена суштина која се постиже само напрезањем ума”, каже свети Григорије. По Божијем подобију створене су, пре свега, умне природе, анђеоска природа. Од вајкада, „царујући у пустоти векова”, Светородни Ум у својим великим умним представама разматра праобразе света који је касније настао. Бог зацртава или „измишља” „образе” света, најпре духовног и небеског, а затим и вештаственог и земног. И „мисао постаде дело” које се остварује Словом и савршава Духом. Ниче анђеоски свет, прва творевина, сродна Богу по својој умној, духовној природи, не толико непокретна, колико тешко покретна на зло. Затим Бог саздаје видљиви свет, складни састав неба и земље у коме је груба и чулна природа савршено страна Богу, премда њена красота и сагласје одражавају Божију Премудрост и Силу. У томе вештаственом свету Бог ствара човека, „род створења које је на средини између смртних и бесмртних”. To je нови свет, „велики свет у малом свету”... Као „гледалац видљиве творевине, тајновидац творевине која се сагледава умом”, човек је постављен на границу два света и, самим тим, у средиште целог света. Бог „премудро уједињује свет” управо у човеку. Саздан од праха земље, човек носи образ Божанства, „образ Бесмртнога, пошто у обојици царује природа ума”. По сликовитом изразу светог Григорија, „узевши део новосаздане земље, Слово Божије бесмртним рукама саставља мој образ, удељује му свој Живот, предајући му дух који је струја невидљивог Божанства”... На другим местима свети Григорије говори о души као о „даху Божијем”, као о „Божанственој честици”... Отуда надземни и надчулни циљ човековог живота: као „нови анђео” који је постављен на земљу, човек је дужан да узиђе на небо, у пресветлу обитељ богоносаца, призван је да постане бог по усиновљењу, да се испуни највишом светлошћу. To je „највеличанственији циљ који се, међутим, остварује трудом”, примећује свети Григорије... Човек је створен по образу Божијем и због тога је позван и на „уподобљавање” Богу. За узвишене душе, говори свети Григорије, благородство се огледа само у једном: „Да у себи чува образ и да се уподобљује Првообразу”, по могућностима заробљеника тела.

Могућност тог „уподобљавања” условљена је природним сродством човековог духа са Божанством... Бог је најузвишенија и неприступна светлост, „најчистије сијање Тројице”. Друга светлост су анђели, „својеврсна струја или причешће првој Светлости”. Трећа светлост јесте човек. Чак и пагани називају човека светлошћу „због силе нашег унутарњег ума”... Бог је „светилник ума”. Озараван Првообразном Светлошћу ум човеков и сам постаје светловидан. „Бог је за разумна бића оно што је сунце за чулна бића”, каже свети Григорије. „Једно осветљава видљиви свет, а Други - свет невидљиви; једно телесне погледе чини светловидним, а Други умне природе чини богоподобним”... Григорије овде отворено понавља Платоново поређење Највишег Блага и сунца, које je y неоплатонизму развијено у целовит систем метафизике светлости. Григорије без сумње говори платонским језиком и заједно са платоничарима наглашава помрачујуће деловање чула и тела уопште. Па ипак, платонским језиком он изражава неплатонску мисао. По мишљењу светог Григорија, „уподобљавање” Богу савршава се првенствено кроз тајинства. Циљ тајнодејстава, описује он, „јесте да окрили душу, да је изнесе из света и преда Богу, да сачува образ Божији, да га подржи уколико је цео, и да га обнови уколико je y опасности, ако је повређен, да Христа Духом усели у срца: укратко, да онога ко припада горњем чину учини богом и причесником горњег блаженства”... Није случајно крштење названо „просвећењем”: оно је начело будућег светловођења у коме ће синови светлости свецело постати боголики и у себе сместити свецелог Бога.

Све се савршава кроз Христа, Оваплоћено Слово. Он долази да би нас учинио боговима, Он прима наше тело да би спасао образ и тело обесмртио. „Неизмењиви Образ”, Очево Слово „долази своме образу”, „сједињује се са разумном душом ради моје душе, подобно чистећи подобним”. Ето због чега се свети Григорије тако упорно борио са Аполинаријем: ум је оно најузвишеније у човеку. „У човековој природи најбитнији је образ Божији и сила ума”. И једино кроз богообразни ум човек може да се приближи Богу.

3. Човек је творевина, али има заповест да постане бог, преноси Григорије смеле речи светог Василија. Пут „обожења” јесте пут очишћења и усхођења ума. To je, пре свега, пут одвајања од чулног света, од материје. Чула помрачују ум. У исто време, то је пут унутарњег сабрања, самоусредсређења, пут борбе са страстима и достизања бестрашћа („апатије”). Лик подвижника, у изображењу светог Григорија, јесте лик мудраца или, још пре, лик мудрољупца. Он врло подсећа на лик „гностика” по Клименту Александријском. Овде треба да се подсетимо да је свети Григорије у младим годинама у Александрији слушао Дидима, који је понављао Климентове идеје. У том лику постоји много јелинистичких црта, много тога општег са идеалом стоика и платоничара. Постоји неоспорна блискост између идеала светог Григорија и идеала Плотина: сав Плотинов систем на неки начин јесте учење о „очишћењу” као о путу према Богу, ка коме душу вуче жеља и љубав, тежња за пунотом и савршенством. У човеку та жеља достиже јасност и свест... To je пут одрицања од тела и „улажења у себе”, пут упрошћавања и усхићења... Плотин такође призива самоћи и тиховању, анахоретству и исихији, и заједно за Платоном философију схвата као упражњавање у смрти... „Занимање философа састоји се у томе да душу одреши од тела”: то је афоризам из Платоновог „Федона” који свети Григорије помиње много пута, а једном га и непосредно цитира. И за њега је истински живот умирање - умирање за овај свет у коме је немогуће остварити пуноту боголикости и богоопштења, у коме само ретки и преломљени зраци долазе из обитељи Светлости. У појединим тренуцима Григорије је био спреман да, заједно са Платоном, тело назове тамницом... Може се рећи да је свети Григорије свесно понављао многе платонске мотиве: за њега није било ничега чудног и саблажњивог у томе што су љубитељи мудрости, јелински мудраци, били у стању да разраде аскетску технику, што су познавали природне путеве мисли и природне законе душе. Понављајући мисли јелинских мудрољубаца у својој религиозној аскетици, он је једноставно говорио језиком свога времена. Суштински, њихови идеали се нису поклапали: јер, платонска аскетика јесте трагање без кључа. Аскетика светог Григорија је сасвим догматична, везана за образ Христа и за тајну Тројичне једносушности. У његовом патосу смрти и разрешења свезе душе и тела („погубно јединство”, клицао је он у тренуцима туге) нема античког спиритуализма: за њега је и тело обожено, као и сам ум, и то кроз човештво Бога, Бога Слова. „Будеш ли о себи ниско мислио, мораћу да те подсетим да си Христова творевина, Христов дах, Христова часна честица, и стога уједно и небески и земни, незаборавно створење, створени бог који кроз Христова страдања улази у нетрулежну славу”... Сада треба да се одрешимо од земље и „да не љубимо до излишности овдашњи живот”, те ће се једном догодити и васкрсење тела. „Мени изгледају убедљиве речи мудрих људи, говори свети Григорије над гробом свога брата,о томе да ће се свака добра и богољубива душа, пошто се одвоји од сједињеног са њом тела, ослободити и доћи у стање у коме ће осећати и сагледавати добро које је очекује. По очишћењу или одложењу (или не знам како већ да се изразим) онога што је помрачивало, она ће се насладити неком непознатом насладом, веселити и радосно ходити према своме Владици. [Радоваће се], јер је избегла садашњи живот као неку неподношљиву стегу и са себе збацила окове који су је вукли ка земљи и који су отежавали крила ума. Тада ће она, као у виђењу, пожњети припремљена јој блаженства. Тада ће и прирођено јој тело, са којим се овде упражњавала у врлини (узетим од земље која га је дала и која га је потом сачувала) и са којим је на нама непојмљив и једино Богу познат начин сједињена и раздвојена, увести са собом у наслеђе долазеће славе. И као што je пo природној свези са телом делила његове тегобе, тако ће му и сада саопштити своју утеху, свецело га гутајући у себе и постајући са њим један дух и ум и бог, будући да ће смртно и пролазно бити прогутано животом”... У том уздању и лежи узрок садашњег одрицања од чулног. „Ради чега да се привезујем за привремено”, кличе Григорије. „Сачекаћу архангелски глас, последњу трубу, преображај неба, преобликовање земље, ослобађање стихија, обнављање целог света”. Аскетика светог Григорија је пре „очишћење тела”, неголи гадљиво очишћење од тела... „Ја га волим као служитеља. Од њега се окрећем као од непријатеља. Бежим од њега као од окова и поштујем га као сунаследника”... Као Јелин, Григорије je y недоумици у вези са повезаношћу ума и праха. Међутим, он зна оно што Јелини нису знали, тј. да је тело творевина Божија и да само кроз пад постаје тамница за ум. Због тога тело може да престане да буде тамница, и то силом Христовог Оваплоћења. Блато је добило квасац и постало нова смеса.

4. Богопознање је пут обожења, и због тога - аскетски пут. „He може свако философирати о Богу”, говори он против евномијана. „Да, не свако. To ce не добија јефтино и не добијају га они који гамижу по земљи”. He може и не сме свако и свагда да говори о Богу. За то је потребна чиста душа или, у крајњем случају, душа која се чисти. За нечистог је чак опасно да се дотиче чистога, као што је и за човека са слабим видом опасно сијање сунца. [За богословље] је неопходна слобода од спољашње прљавштине, унутрашњи мир и тишина. Неопходно је непрестано сећање на Бога. Једино је то безусловно потребно за живот. Међутим, недопустиво је непрестано и неблаговремено богословствовати. Ту је потребна уздржаност и мера. Свети Григорије нема у виду само празна препирања у којима се светиња подвргава руглу. Он хоће да покаже да је богословље без припреме бесплодно и стога - беспредметно. Узбуркана душа не може јасно да одрази сунчев круг. Ми можемо да философирамо само онда „када je y нама тишина и кад не лутамо по спољашњим предметима”. Сами појмови морају бити пажљиво исковани, те треба да буде припремљена тзв. аперцептивна маса. „Уколико ум није просвећен или је реч слаба, или слух није очишћен те не прима реч (од једног од наведених разлога и од свих заједно) - истина ће храмати”. У богопознању постоје ступњеви: није за све да се попну на гору и није за све да се одмах попну на гору, да ступе у облак и да разговарају са Богом. За неке је боље да због нечистоте душе буду у подножју горе и да само ослушкују глас и звук трубе, тј. голе речи благочашћа, те да се привремено не пружају ка богословским наукама, већ да на гору која се дими и која је окружена севањем муња гледају као на претњу и као на чудо за оне који су неспособни да се успну. To нису одјеци александријског аристократизма и његове деобе на „гностике” и „простаке”. To je аскетика, учење о ступњевима... „Ако желиш да постанеш богослов и да се удостојиш Божанства држи заповести и не скрећи од наредби будући да дела, као ступњеви, приводе ка сагледавању”... To je лествица за сваког и за све. Али, не иду сви подједнако и заједно. Дарови Духа нису подједнаки, будући да пријемници нису исти: дарови се пружају по мери пријемчивости. To никако не растрже јединство црквеног тела... „Говорити ? Богу је велико дело, али је много веће - очистити се за Бога”, примећује Григорије. Јер, једино тада се открива Бог... „Много је путева који воде спасењу, каже свети Григорије, и многи путеви приводе општењу са Богом. Њима треба ићи, а не једино путем речи. Довољно је и учење просте вере којом, без много мудровања, Бог већином спасава. Кад би вера, међутим, била доступна само мудрацима, наш Бог би био крајње јадан”... Уосталом, Григорије овде више говори о мудровању, неголи о мудрости. У време аријанских препирки свети Григорије се првенствено борио са претераном говорљивошћу и необавезношћу у богословљу. Богословској љубопитљивости он супротставља трезвене и спокојне захтеве спознајне педагогике. Он је настојао да угаси радознало неспокојство масе због кога су се распламсавали богословски спорови, при којима је незналачка ревност поткрепљивала љубитеље Пиронових и Хрисипових лукавстава. По његовим сопственим речима, он је настојао да своје мудрољубље излаже „догматски, а не самостално; на начин рибара, а не Аристотела; духовно, а не препредено; по уставу Цркве, а не тржишта”... Он је настојао да пажњу неприпремљених одвуче на предмете који су им доступнији, [како би оставили] тајну тросунчаног Божанства. „Мудруј о свету или световима, о вештаству, о души, о разумним природама, о добрим и злим, о васкрсењу и суду, о награди, о Христовим страдањима”... Треба знати да ce y време Кападокијаца аријанска јерес претворила у софистику, у „технологију богохулства”... Са том софистиком се свети Григорије и бори у својим „богословским беседама”: не са „софијом” и не са правим богословљем. „Причај када имаш нешто боље од ћутања. Међутим, више воли безмолвије у коме је ћутање боље од причања”... Свети Григорије је себе сматрао љубитељем и хвалитељем мудрости. Управо стога је и бирао безмолвије... За светог Григорија богословствовати значи подвизавати се. Отуда његова уздржљивост у речима и љубав према тишини.

5. Са евномијанима свети Григорије није водио само педагошки спор. Евномијанска брбљивост се хранила рационалистичком самоувереношћу. Том уображеном религиозногносеолошком оптимизму свети Григорије супротставља учење о границама богопознања. При томе, он опет говори језиком јелинске философије, премда на јелински начин предаје библијско учење. Бог је врхунац наших жеља и упокојавање свих ранијих умозрења. Највише благо је познање Бога. Оно се открива у сагледавању: „Јер, мени се чини да је најбоље, каже свети Григорије,да затворим осећања и чула, да се одвојим од тела и света и да се, без крајње нужде, уопште не дотичем било чега људског, те да беседим сам са собом и са Богом, да живим изнад видљивог и да свагда у себи носим Божанствене образе, чисте и слободне од свих доњих и обмањивих утисака, како бих био и непрестано остао непомрачено огледало Бога и Божанског, како бих светлости придодавао светлост, мање јасној - лучезарнију, све док не узиђем до Источника тамошњих озарења и не достигнем блажени свршетак у коме ће стварност огледала учинити непотребнима”... Сагледавање није само пасивно одсликавање Божанства, и душа није само огледало. Сагледавати значи сједињавати се са Богом... To је дотицање Бога... Човек се сједињује са Богом и Бог са људима, са „боговима”... На путу усхођења човек постаје нов: „Преображавам се, долазим до благоустројства, од једног човека постајем други, мењам се божанственом изменом”...

Па ипак, и на тим висинама је Бог сакривен од човека... „Али, шта се са мном десило, пријатељи, тајници и мени слични љубитељи истине”, кличе Григорије. „Пошао сам са циљем да достигнем Бога. Одвојивши се од вештаства и вештаственог, са том мишљу сам се, колико је могуће, сабрао сам у себи и узлазио на гору. Али, када сам погледао, једва да сам видео позадину Божију (уп. Изл.33,22,23), и то покривену Стеном (1.Кор.10,4), тј. Словом које се оваплотило ради нас. И примакнувши се донекле, нисам видео прву и чисту природу, коју познаје Он сам, тј. сама Тројица. И не сагледавам оно што се налази иза прве завесе и што херувими сакривају, него само оно крајње, што се пружа према нама... а то је ... величанственост коју видимо у творевинама Богом сазданим и руковођеним”... Другим речима, и на висинама сагледавања Бог се не открива сам по себи, него само Његова Слава, Његова величанственост; не светлост, него блистање светлости. Свети Григорије настоји свом силом на овој неспознатљивости Бога по природи: „Сматрати да знамо шта је Бог значи имати оштећен ум”... По његовим речима, суштина Божија јесте „Светиња над Светињама која је скривена и од самих серафима”. Божанство је неограничено и несагледиво. Једино је та безграничност Божија нешто што схватамо. „Као неко бесконачно и неограничено море суштине, које се простире иза граница сваког појма времена и природа, Бог се само умом одсликава у неки образ стварности, који нестаје пре него што буде уловљен и који исклизава пре него што га умом представимо. Он, пак, толико обасјава у нама оно владичанствено [тј. ум], уколико је очишћено, колико брзина муња обасјава поглед”... При томе, Бог се не познаје „кроз расуђивање о ономе што је у Њему самом, него о ономе што је око Њега”... И на висинама подвига човечији ум сагледава само „образ истине”, „као што одраз светлости на води слабом погледу показује сунце”... To је отворена реминисценција на Платонову „Државу”: „Све је то сенка и одраз на води”...

Ми Бога сагледавамо као у огледалу. Ово је уједно и понављање речи апостола Павла (1.Кор.13,12) и реминисценција из Платона (или Плотина). Па ипак, свети Григорије хоће да каже нешто више од тога да ми Бога познајемо непотпуно и кроз одраз. To непотпуно сагледавање Бога није ништа мање стварно сагледавање. To je сагледавање самог Бога, премда не у Његовој неприступној Суштини. Јер, „озарења” која нисходе од Бога, „нисходећа дејства” (или „енергије”), о којима је говорио и свети Василије Велики, јесу стварни зраци Божанства који прожимају сву творевину. Познање у „огледалу” није символичко богопознање. To je стварно виђење, виђење Бога, стварно причешће Божанском светлошћу и Божанством. Шта је Бог по суштини и природи нико од људи не зна, нити ће сазнати. Међутим, Бог се познаје не само на основу умних закључака. О Његовим својствима ми не сазнајемо само по аналогији са делима и створењима која изражавају Његова савршенства. Бог бива и видљив... Он се јављао Мојсију и Павлу, и то не у образу, премда не и по суштини. Откривају се силе Божије... Кападокијци овде примењују Плотинове и Филонове мисли разликујући, да тако кажемо, трансцендентну и иманентну зону у нераздељивости Божанства. Међутим, примењујући ту философску схему, они уносе хришћански опит, опит благодати...

6. Свети Григорије наводи речи Платона, „једног од грчких богослова”: „Бога је тешко појмити, а изрећи - немогуће”. И исправља га: „Изрећи га није могуће, а схватити - још мање”... Опит вере се не може у потпуности превести на језик појмова. Због тога се Бог не може именовати: Он је безимени Бог... „О, Ти, који си изнад свега. Јер, шта ми је друго дозвољено да кажем? Теби? Како да Те опева реч? Јер, Тебе ни једна реч не може изрећи... Како да Те погледа ум? Та Тебе никакав ум не може схватити... Ти си један и све. Ти ниси ни један, ни једно, ни све. О, Свеименити! Како да Те именујем, једини неимењиви”... Стога богословље постаје апофатичко и описује Бога кроз порицања и одрицања. Од потврдних имена једино богооткривено име Сушти понешто казује о Богу и припада лично Њему и једино Њему, будући да само Њему припада самобитност и самобиће... Ипак, треба се подсетити да је Бог изнад сваке суштине, изнад свих категорија и одређења. И само име Бог јесте односно, јер означава Његов однос према творевини... Има основа да се мисли да у апофатичком богословљу свети Григорије следује за Климентом Александријским: код њих постоји не само сличност у речима, него, пре свега - у библијским текстовима. Међутим, код светог Григорија је много смекшан агностички стил, у који често упада Климент. Апофатичко богословље је за Григорија, на неки начин, потврдније од катафатичког. У катафатичком богословљуми спознајемо по аналогији. Међутим, све аналогије су недовољне и обмањиве. „Уколико се проналази нека мала сродност, ипак много више тога измиче, остављајући ме у низини заједно са оним што је одабрано за поређење”... У апофатичком богословљу кроз одрицање се могу много тачније описати неизрециве тајне сагледавања.

7. У богопознању постоје ступњеви. Постоје ступњеви и усамом богооткривењу. To cy два пута - одоздо и одозго. „Током векова, говори свети Григорије, постојала су два знаменита преображаја човековог живота које зовемо - два Завета или (на основу познатих речи Писма) потреса земље (Агеј 2,7 - И потрешћу небо u земљу, море u копно, u све народе, u доћиће Онај кога желе сви народи )... Један Завет је одводио од идола ка Закону, други од Закона ка Благодати. Ја, пак, благовестим и о трећем потресу - о преселењу од овдашњег ка тамошњем, непоколебивом и стаменом”. Оба Завета су се уводила поступно, не одједном и не одмах. „Било је потребно да знамо да нас не присиљавају, већ убеђују”, примећује свети Григорије. Истина се раскривала „постепеним изменама”... Тако се и у богословљу савршенство достиже кроз постепена додавања. „Стари Завет је јасно проповедао Оца, а Сина мало нејасније. Нови Завет је открио Сина и указао на Божанство Духа. Сада са нама обитава Дух, дарујући нам јасније познање о себи... Требало је да Тројична светлост озари оне који се просвећују постепеним додавањима”... Откривење је окончано, a Тројична тајна је јављена и откривена. Ипак, она се још не смешта у човека. Треба проникнути у њу „до савршеног јављања онога што је за нас пожељно”... И Григорије предвиђа: „Када уђемо унутра, Женик ће знати чему ће да нас научи и о чему ће да разговара са душама које су ушле. Разговараће, како мислим, предајући најсавршеније и најчистије познање”... Међутим, само ће чисти угледати Чистога, тросунчано сијање Божанства. ,,[Oни] ће наследити савршену светлост и сагледавање свете и царствене Тројице која ће тада озаравати јасније и чистије, те ће се целовито сјединити са свецелим умом, у чему једином ја видим Царство Небеско”, закључује свети Григорије. [Они ће] добити „целовито познање” Тројице, тј. „шта је, каква је и колика је”... Ту је свети Григорије близак Оригену.


3. ТРОЈИЧНО БОГОСЛОВЉЕ


1. Црквено памћење је светом Григорију присвојило име „тројичног богослова”. To je за њега карактеристично не само због тога што је цео свој живот богословствовао ? Тројици, борећи се са лажним учитељима и лажним учењима, него још и због тога што му је сагледавање Пресвете Тројице било циљ и средиште свег духовног живота. „Од када сам се први пут одвојио од житејског, говорио је свети Григорије, ја сам душу своју предао светлим небеским мислима. Подигавши ме одавде и поставивши ме далеко од тела, високи ум ме је сакрио у скривници небеске скиније. Од тога времена моје погледе је обасјала светлост Тројице од које мојој мисли није било ништа светлозарније. Она са највишег престола на све излива опште и неизрециво блистање и сијање. Она је почетак свега што се одељује од оног што је украшено временом. Од тог времена, кажем, ја сам умро за свет и свет је умро за мене”... Сва молитвена лирика светог Григорија јесте Тројична лирика: „Тројица је моја помисао и украс”, кличе он... И на заласку свога живота он се моли да буде примљен тамо „где је моја Тројица и Њено јединствено блистање, Тројица чије ме и нејасне сенке доводе до усхићења”...

2. У учењу о Светој Тројици свети Григорије понавља и развија мисли светог Василија Великог, кога је називао и сматрао својим „учитељем догмата”. Он користи исту богословску терминологију, премда у њу уноси већу складност и тачност. Он се не колеба да „новотвори имена”, уколико се јави потреба за јасношћу и благочашћем. Осим тога, код Григорија се много јаче него код Василија осећа непосредан утицај светог Атанасија, нарочито у учењу о Божанству Светог Духа: „Оно што је раније било даровано великом броју отаца да утврде у догмату ? Сину, то је он богонадахнуто касније предао у Духу Светом”, говори о њему свети Григорије... Па ипак, код светог Григорија се у Тројичном богословљу осећа нарочита интимност опита и прозрења.

„Тројица је уистину Тројица”. To je основна мисао светог Григорија. „Уистину”, тј. реално... Име Тројице, каже он, „не означава збир неједнаких ствари, већ укупност једнаких и равночасних”, сједињених по природи и у природи. Са свом силом свети Григорије свагда наглашава савршено јединство Божанственог бића и живота: „Савршена Тројица из Три савршена”... „He успевам да помислим само о Једном, каже он, а већ ме озарава Тројица. He успевам да разделим Тројицу, а већ се уздижем ка Једном. А када представљам Једног од Тројице, видим целину... Када умом сагледавам јединство Тројице, видим једну светлост и не умем да разделим или измерим сједињену светлост”... Тројица у Јединици и Јединица у Тројици. И више од тога: Тројична Јединица...

„Бесконачна саприродност Тројице бесконачних”... Сваки од Тројице, сагледаван сам по себи, јесте Бог. И сво Троје, сагледавани заједно, јесу један Бог... „Један је Бог који се открива у трима светлостима: таква је чиста природа Тројице”... Свети Григорије настоји да опише тајну те природе. „Бог се раздељује, такорећи, нераздељиво и сједињује се раздељено, будући да је Божанство једно у Тројици и Једно су Тројица, у којима је Божанство, или још тачније, који су Божанство”, као три сунца запретана једно у другом, једно растворење светлости... Нема и не може се представити у Тројици било какво расецање или деоба, као што не постоји расцеп и дељење између сунчевог круга и његових зракова. „Једно је Божанство и једна је Сила која се налази у Тројици понаособ и обухвата Тројицу рездељено, премда без разликовања суштине или природе, без узрастања и умањивања кроз додавање или одузимање. Она је свуда једнака и свуда иста, као једна красота и једна величанственост неба”... Карактеристични су мотиви на основу којих свети Григорије бира примере у творевини да би објаснио Тројичну тајну. Врело, ток и поток су нераздељиви временом и њихово узајамно постојање је нераздељиво при дељењу њихова три својства. „Међутим, плашим се,говори Григорије, да не дозволим у Божанству било какво течење које се никада не зауставља (примедба против Плотина) и да на тај начин не уведем бројно јединство”. Jep, y течењу воде постоји разликовање „премда само у начину представљања”... Сунце, зрак и светлост, опет, садрже сложеност: ту је сунце и оно што је од сунца. И такво поређење може да роди мисао да сва суштина припада Оцу, а да су друга Лица само „силе Божије”, као зрак и сунчева светлост. Уопште, тварне аналогије и нису прикладне управо стога што се у њима свагда пројављује „мисао о покрету”, „о непостојаној и колебивој природи”, чиме се Тројичност подводи настајању и измењивању, што свакако није одговарајуће. Јер, оно што je y времену, није Бог.

Сагледавање Тројице у Њеној савршеној једносушности и несливености јесте неоспорни факт духовног опита светог Григорија. Оно што је сагледао, он стреми да, уз свест о својој немоћи, опише кроз гомилу изображења, поређења и антитеза. Може се осетити да он заправо види и описује, а не само размишља. У формулама умозритељног богословља свети Григорије изражава свој интимни мистични опит. Да би га објаснио, он прибегава средствима неоплатонске философије. „Ми имамо једног Бога, будући да је Божанство једно. Ка Једном се узводе сви који су од Бога, иако се верује у Тројицу. Јер, као што ни Један није више, тако ни Други није мање Бог. Исто тако, један није пре, нити је други после: Они се ни хтењем не деле, нити се одвајају дејством. Међу њима нема места ни за шта од онога што се дешава у стварима које се деле. Напротив, укратко говорећи, Божанство je y раздељенима недељиво... Сваки од Њих, истоветношћу суштине и силе, има исто јединство са Сједињенима као и са самим собом. Такво је схватање тог јединства, колико га ми разумемо. И ако је ово схватање непоколебиво, нека је хвала Богу за умозрење”... Тројичност је некакво кружно кретање Божанственог јединства, неки двиг унутарбожанског живота. Свети Григорије врло смело понавља Плотинову мисао: „Божанство је иступило из јединичности због богатства и преступило двојност, јер је изнад материје и форме, одредивши се тројичношћу услед савршенства, како не би било оскудно и како се не би разлило до у бесконачност: прво би означавало несаопштивост, а друго - неред”. To je скоро непосредно узето из Плотина. Григорије потврђује: „И код нас је тако”... Али, одмах образлаже: „He усуђујемо се да тај процес назовемо преливањем доброте, као што је то учинио један јелински философ који је, философствујући о првом и другом начелу, рекао: »Као што се чаша прелива преко руба«” (Enn. V, 2, 1).

Свети Григорије отклања тумачење унутарбожанског бића које би га сводило на безлично кретање. Тројичност је за њега одраз Божанске Љубави: Бог је Љубав и Тријединство је најсавршеније изражавање „једномислија и унутарњег мира”.

3. Савршено јединство унутарбожанског живота изражава се, пре свега, у безусловној ванвремености Божанског бића. Бог је по природи својој вечан. Он је изнад сваке поступности и дељења. Није довољно само казати: „Бог је свагда био, јесте и биће”. Боље је рећи: „Он јесте”, јер Он у „себи самом усредсређује цело биће које није почело, нити ће се окончати”. Због тога, „ако је Један био од почетка, онда је била и Тројица”... Јер, Божанство је „само са собом сагласно, свагда истоветно, бесколичинско, ванвремено, нестворено, неописиво, никада није било и никада неће бити само за себе недовољно”... У Божанству и у Божанственом животу не треба замишљати ни дочаравати било какве измене, било каква „временска делења”... „Јер, састављати Тројицу из великог, већег и највећег, као из сијања и зракова и сунца (тј. из Духа, Сина и Оца)... јесте извесна лествица Божанства која не узводи на небо, него низводи са њега”, каже свети Григорије... Тиме се одређује апсолутна надвременост односа Тројичних Ипостаси. „He треба да будемо такви љубитељи Оца који ће му одузимати својство очинства”, каже свети Григорије. „Јер, чији ће Он бити Отац уколико од Њега, заједно са творевином, одстранимо и отуђимо и природу Сина!... He треба у Оцу умањивати достојанство да буде Начело оног што му припада као Оцу и Родитељу”... Затим наставља: „Када кажем Начело, ти немој уносити време, немој стављати ништа средње између Родитеља и Рођенога, и немој делити природу рђавим уношењем било чега међу савечне и сапостојеће. Јер, ако је време старије од Сина, онда је несумњиво Отац постао узрочник времена пре него Сина”. Другим речима: Очево биће и рођење Јединороднога се поклапају, и то несливено. Рођење Слова и исхођење Духа треба мислити „пре сваког када”: Отац није почео да буде Отац, јер Његово биће нема почетка и није почело да постоји. Он „није ни од кога, па чак ни од себе самог, позајмио биће”... Он је у правом смислу речи Отац, „будући да није у исто време и Син”... Ту свети Григорије понавља расуђивања светог Атанасија.

Надвременост и савечност Ипостаси не искључује зависност међу њима. Син и Дух су „беспочетни у односу на време” али „нису беспочетни у односу према Виновнику”. Међутим, Отац није првоначелнији од њих, јер ни Он ни Они не стоје под временом. Син и Дух су савечни, али не и сабеспочетни Оцу: „Они су од Оца, премда не и после Оца”. To je најтајанственија узрочност која је изван сваке смене и изницања. У Тројици ништа не ниче, ништа не постаје, будући да је Божанство пунота, „бесконачно море суштине”. Свети Григорије истиче сву тежину и недомисливост овог разликовања око кога се заплићу „простодушни људи”, и додаје: „Истина је да је беспочетно вечно, али вечно није неопходно беспочетно, будући да се изводи из Оца као Начела”. Григорије показује да би узвишавање достојанства Друге и Треће Ипостаси било једнако умањењу достојанства Прве: „Било би крајње неславно за Божанство када би изменом својих одлука [савета] дошло до пуноте савршенства”. „Одсећи или отуђити било шта од Тројице исто је што и одсећи све и дрско устати против целог Божанства”... „Који Отац није почео да буде Отац”, пита свети Григорије, и одговара: „Онај чије биће није постало”. На исти начин се и рођење или рођеност Сина поклапа са Његовим бићем.

4. Савршено и неизмењиво јединство Божанственог бића одређује једносушност Тројичних Ипостаси, „истоветност суштине”... Међутим, у јединству Божанства не ишчезава разлика Ипостаси. Јединство Божанства за светог Григорија, као и за светог Василија Великог, означава истоветност суштине и једноначелност: од Оца и ка Оцу. У описивању тог „динамичког” јединства чују се плотиновски тонови. За светог Григорија тај динамички аспект преовладава, и у том смислу је ближи Атанасију, неголи Василију. Прихватајући основну разлику између „суштине” и „ипостаси” као разлику између општег и појединачног, он се односно ретко ослања на њу. „Ми поштујемо једноначелност”, каже свети Григорије. „Ипак, не ону једноначелност која се одређује јединством лица (усмерено против Савелија), него ону која представља једночасност јединства, једнодушност воље, истоветност двига и усмереност према Једном од Оних који су из Једнога, што не би било могуће у створеном јединству”, тј. насталом, сложеном и произведеном јединству... Све што има Отац припада и Сину. И све што припада Сину припада и Оцу, тако да „нeмa ничега сопственог, будући да је све заједничко. И само биће је код Њих опште и равночасно, премда је биће Сина и од Оца”... Међутим, не треба „придавати више части него што је потребно”... Лична својства Тројице су неизмењива. Те „особености” Тројице, наравно, „не праве разлику у суштини, него означавају разлику у оквиру једне и исте суштине”. По Григоријевом схватању појмови „ипостас” и „особеност” скоро да се подударају. И упоредо са тим, он као равнозначан употребљава израз три Лица, од чега се Василије Велики клонио. Григорије, на тај начин, зближава и поистовећује кападокијску терминологију са западном. Свети Григорије се од светог Василија разилази и у одређивању личних својстава. Имена „очинства” и „синовства” он избегава, као што ни „светост” не сматра личним својством Духа. Он својства Ипостаси обично одређује терминима: нерођеност, рођење и исхођење. Уз то, Григорије опомиње да се избегава растумачивање тачног смисла тих одредаба по аналогији са њиховом употребом у тварној области. Једино сама Тројица зна „какав поредак има сама у себи”. Како је рођен Син? На који начин исходи Дух? У сваком случају, код Бога није присутан људски начин рођења: „Због тога немој допуштати никаво рођење осим Божанског”...

He треба поредити неупоредиво. „Ти слушаш о рођењу. He труди се, међутим, да сазнаш за начин рођења. Ти чујеш да Дух исходи од Оца. He буди, међутим, знатижељан да сазнаш како исходи”... И још одређеније и јаче: „Како? To знају само Отац који рађа и рођени Син. Све остало је покривено облаком и недоступно”...

Ипостасна имена изражавају узајамни однос лица: Три лица су три начина несливеног и нераздељивог постојања, „самобитно постојећих”. Они су неупоредиви, јер Један није ни већи ни мањи од Другог. Такође, Један није ни раније ни касније од Другог. „Синовство није неки недостатак” у поређењу са Очинством, нити је „исхођење” мање од „рођења”. У томе се и садржи савршена равночасност Свете Тројице: „Сва је достојна поштовања, сва је царствена, једнопрестолна, једнославна”...

У исповедању Тројице испуњује се пунота богопознања. Свети Григорије указује на крштењски символ и пита: „У кога си се ти крстио? У Оца! Добро. Ипак, то је јудејско... У Сина? Добро! To више није јудејско, али није ни савршено. У Духа Светога? Прекрасно! To je савршено. Међутим, јеси ли се просто у Њих крстио, или у Њихово заједничко име? Да, и у заједничко име. Које је то име? Несумњиво, име Бога... У то име веруј, напредуј и царуј (Пс.45,5)”...

5. Са особитом силом се свети Григорије задржава на разјашњавању Божанства Духа. To je било спорно питање седамдесетих година и на самом II Васељенском сабору. „Сада запиткују, каже свети Григорије, шта ћеш рећи о Светом Духу? Одакле нам доводиш страног и Писму непознатог Бога? Тако говоре чак и они који умерено расуђују о Сину”... „Једни су сматрали да је Дух дејство, други да је творевина, а неки, опет, да је Бог. Неки, пак, нису хтели да кажу ни једно, ни друго због, како кажу, поштовања Писма које о томе ништа одређено не износи. Због тога они не поштују Духа, премда га и не лишавају части, остајући у односу на Њега у неком средњем, или верније речено, веома жалосном расположењу. Чак и од оних који признају његово Божанство, једни се држе благочастивости само у срцу, док се други усуђују да су благочастиви и на речима”... Посред такве пометње свети Григорије отворено исповеда: „Дух је Дух, почујте то, кога исповедамо Богом. И још кажем: Ти си Бог мој. И трећи пут кличем: Дух је Бог”... „До сада још ништа није толико узбунило целу васељену, каже он, као смелост са којом ми Духа називамо Богом”.

У раскривању једносушне Божанствености Светога Духа свети Григорије иде за Атанасијем и ослања се првенствено на крштењску формулу: крштење се савршава у име Свете Тројице, неизмењиве и нераздељиве, истородне и равночасне Тројице... „Ако је Дух Свети творевина, узалуд си се крстио”... „Ако Дух није достојан поклоњења, како ће ме учинити богом у крштењу”, пита Григорије... а ако је достојан поштовања, како онда није Бог? Ту се једно надовезује на друго: то је заиста златан и спасоносни ланац. Од Духа добијамо препород, од препорода - пресаздање, од пресадања - сазнање о достојанству Пресаздатеља”. Према томе, „делити Једног од Тројице значи обешчастити исповедање, тј. препород, и Божанство, и обожење, и наду”... „Видите,закључује свети Григорије, шта нам дарује Дух, кога исповедамо Богом, и чега нас лишава уколико га се одричемо”. Дух је Светиња и извориште освећења, „светлост нашег ума, која прилази чистима и који човека чини богом”... „Њиме сам познао Бога, Он сам јесте Бог и у овом животу мене чини богом”. „Ја не прихватам да ме лишавају савршенства. Може ли се бити духован без Духа? Да ли је причесник Духа онај који не поштује Духа? И да ли поштује Духа онај ко се крстио у твар и саслугу?”. Овде се поново код Григорија осећају Атанасијеви закључци.

О Духу сведочи и Писмо, премда прикривено и не баш јасно. Стога је потребно „кроз речи проникнути у унутрашњост”. Свети Григорије разјашњава да речи Писма не треба узимати пасивно и буквално. „Од оног што се именује понешто не постоји, премда се наводи у Писму, примећује он, а друго постоји, премда о њему није речено. Такође, понешто не постоји и о њему није ни речено, а понешто постоји и о њему се говори”. Тако је речено: „Бог спава и буди се”. To није стварно, него представља метафору. И обрнуто: речи „нерођени”, „бесмртни”, „беспочетни” и друге нису узете из Писма. „Иако се оне не наводе у Писму”, очигледно је „да је њихово [значење] узето из речи [Писма] које га у себи садрже”. He треба трчати за речима, а остављати ствар. Дух је дејствовао у оцима и пророцима, озаравајући њихов ум и откривајући им оно што долази. Пророци су проповедали Духа. Они су предсказали дан великог изливања Духа на свако тело (Јоиљ 2,28). Дух је надахњивао Давида и постављао пророке (уп. Амос 7,14). Дух је сведочио о Христу. „Христос се рађа, Дух претходи. Христос се крштава - Дух сведочи. Христос бива кушан - Дух га узводи. Христос чини чуда - Дух га прати. Христос се узноси Дух наслеђује”... Сам Спаситељ о Духу саопштава поступно. Он и на ученике силази поступно - час чудотвори кроз њих, час им се саопштава Христовим дувањем, да би, најзад, на њих сишао у облику пламених језика. Сав Нови Завет је препун сведочанстава о Духу, о Његовим силама и даровима. „Сав трептим када умом представљам богатство имена”, кличе Григорије. „Дух Божији, Дух Христов, Ум Христов, Дух усиновљења - пресаздаје у крштењу и васкрсењу. Он дише где хоће. Као извор светлости и живота, Он ме чини храмом (1.Кор.6,19), богом, усавршава ме, због чега и претходи крштењу и по крштењу се иште. Он ствара све то што ствара Бог. Он се раздељује у пламеним језицима и дели дарове, чини благовеснике, апостоле, пророке, пастире, учитеље”... Он је „други Утешитељ”, тј. „као - други Бог”. Иако о Божанству Духа у Писму није речено отворено, речено је довољно много и свечано. Недореченост догмата о Духу у Писму Свети Григорије објашњава домостројном поступношћу откривења. Међутим, и пунота духоносног опита у Цркви такође јесте откривење, као и Откривење Духа који нам показује јасне знаке свога Божанства. Светом Григорију се чини да су чак и међу паганима, „најбољи богослови и они који су нам најближи, имали представу о Духу ... премда се нису саглашавали у именима, назвајући га Умом света, спољашњим Умом и томе слично”. Наравно, овде Григорије има у виду Плотина и неоплатонски појам Светске Душе. У свом трактату Амфилохију, Василије Велики је многе од Плотинових одредаба преносио на Духа Светога.

У свом мудрољубљу о Духу Светом свети Григорије поступа аналитички: о Божанству Духа он закључује од Божанствености Његових Дарова. И то је за њега метод „надметања”, педагошко богословље. У његовом личном опиту Божанство Духа се открива кроз сагледавање Тројице. Из истине Тројичности открива се непосредна једносушност Духа. Свети Григорије и не означава личну особеност Духа као „светост”, будући да би то имало икономијски смисао. Oн говори о „исхођењу”, што показује место духа у неизмењивом тријединству Унутарбожанског живота.


4. ТАЈНА СПАСЕЊА


1. За светог Григорија се смисао и циљ човековог живота налази у „обожењу”, у стварном сједињењу са Божанством. И то је могуће не толико због богообразности „владичанског” у човеку, колико кроз „човештво Бога”. Са те тачке гледања, учење о пуноти две сједињене природе у Ипостаси и Лику Богочовека добија искључиву сотириолошку силу. Григорије иде за Атанасијем. Међутим, уколико је свети Атанасије у борби са аријанцима наглашавао пуноту и равночасност Божанства у Богочовеку, свети Григорије против Аполинарија нарочито јасно казује о пуноти човештва. Што није примљено, није ни исцељено, није спасено: то је основна идеја његове сотириологије. У полемици са аполинаризмом Григорије веома јасно и снажно разјашњава догмат о „суштаственом” сједињењу „две природе” у једном Богочовечанском Лику, Једном лицу.

2. Христос се рађа. Нарушавају се закони природе. Горњи свет треба да се попуни. „И ја оглашавам силу дана: Бестелесни се отеловљује, Слово се стврдњава, Невидљиви постаје видљив, Недодирљиви постаје додирљив, Безлетни започиње са постојањем, Син Божији постаје Син човечији”... Рођење јесте Богојављење, теофанија, „будући да Бог постаје човек кроз Рођење”... И није само да се јавио. Оваплоћење је „примање” човекове природе. „Он прима моје тело да би и образ спасао и тело обесмртио”,говори свети Григорије. „Колико ми славља пружа свака тајна Христова. И у свему је важно само једно - моје усавршавање, пресаздање и повратак Првом Адаму”. To je „нова смеса и чудно срастање”... „Пошто човек није постао бог, сам Бог je y моју част постао савршени човек”, каже Григорије. „Бог је од почетка прост. Затим се сјединио са човештвом, да би најзад био прикован богоубилачким рукама - такво је наше учење о Богу који је ступио у јединство са нама”... Христос је оваплоћени Бог, а не обожени човек. У Христу се, каже свети Григорије, „човекова природа приопштава свецелим Богом, и то не као код пророка или неког од богонадахнутих људи (који се нису приопштили самим Богом, већ нечим Божанским), него суштински, будући да је Бог у човештву као што је сунце у зрацима”... Човештво је у Христу „помазано” не само дејством, него целовитим присуством Бога. Са друге, пак, стране, Бог прима свецелу човекову природу. „Укратко, закључује свети Григорије, у Спаситељу је и једно и друго”, ... и додаје: али „не и један и други”, „зато што је једно и друго спојено [срасло] тако што се Бог очовечио и човек обожио, или како већ хоћете да се изразите”. Свети Григорије самим одабиром речи наглашава интимност и пуноту сједињења у коме, ипак, не ишчезавају сједињени... Као пример најчешће се користила [слика] сједињења огња и железа. Тај пример је за свагда ушао у отачко учење као символ Богочовечанског јединства, премда се терминологија касније донекле изменила. Као философски термин, он је најбоље изражавао православно схватање Богочовечанског несливеног двојединства, јединства две природе, све док није потамнио од лажне примене (у монофизитству). У „сједињењу [срастању]” се не расплињује двојство и уједно се јединство признаје целовитим... Односно, у исто време су и „Један” и „два”. Управо је у томе садржана тајна Христовог Лика: не два, него „Један из две [природе]”... Свети Григорије јасно у Христу разликује оно двојако, „две природе”: „природу која је подложна страдању” и „неизмењиву природу, која је изнад страдања”. У томе је сва сила његове егзегетске полемике са аријанцима. „Јер, било је, наиме, када је Овај, кога сада презиреш, био изнад тебе. Сада је Он човек, а био је и несложен. Он је остао оно што је био, али је примио и оно што није био”. Кроз сву јеванђелску историју свети Григорије прати то двојство, ту „тајну имена”, тајну двојних имена, двојних знамења: јасала и звезда. Али, сва имена и сва знамења односе се на Једног и истог: „Један Бог из обе [природе]”... „Он је био смртан, али је Бог; био је Давидов род, али Адамов Саздатељ; био је телоносац, али бестелесан; по Мајци Дјеви је био описив, иако неизмерив... Јасле су га прихватиле, али је звезда довела мудраце до Њега... Као човек је био у борби, али је као несавладиви победио кушача у трикратном искушењу. Као смртан утонуо је у сан, a као Бог је укротио море. Замарао се Он на путу, али је свима изнемоглима и клонулима снажио силе и колена. Он се молио - али, ко је био Онај који је услишавао умилна молења страдалника? Он је био Жртва, али и Архијереј. Био је Жртвоприноситељ, али и Бог”. Једно Лице, Један Богочовек, Један Христос, један Син, „а не два Сина” како Аполинарије „лажно тумачи” православно исповедање. Јер, природе се сједињују суштински... Због тога и прожимају једна другу. „Сједињују се и природе и имена и прелазе једно у друго, по закону срастања”... Наравно, Божанство остаје неизмењиво, али се човештво „обожује”... „Силније побеђује”: у томе је основа јединства Христовог Лика. Под „обожењем”, наравно, Григорије не подразумева промену природе, не пресуштаствљење, него целовиту причесност, сапроникнутост Божанством. Човечанска природа је у Богочовеку обожена, као првина, будући да се ради о човештву Бога. И због „срастања” имена су узајамно преносива. Свети Григорије са нагласком говори о страдањима и смрти Бога... Тиме он исповеда јединство Богочовечанског Лика. Из истог разлога он настоји на имену: Богородица. „Онај ко Марију не признаје за Богородицу, одлучен је од Божанства”. Јасно је због чега: нама се пут обожења открива кроз једносушно нам човештво Слова које је обожено срастањем и сједињењем са Богом.

3. Аполинарије је одбијао да схвати да у савршеном јединству могу срасти „двоје савршених”... Њему се чинило да ће у Христу бити двојица, „један и други” уколико се Бог сједини са пуном или „савршеном” човековом природом и да ће се Богочовечанско јединство показати као спољашња сложеност. Таква сложеност не може бити спасоносна. Аполинаријево расуђивање се заснива на претпоставци да је све стварно или „савршено” ипостасно, тј. да се свака природа осуштаствљује само у индивидуама или особама. Стога, са једне стране, пунота човештва у Христу претпоставља да се у Њему налази човечанско лице или ипостас; и обратно, са друге стране, јединство Богочовечанског лика означава јединство природа. Да би показао стварност Богочовечанског јединства, Аполинарије је, стога, био принуђен да пориче „савршенство” или пуноту човештва у Христу: „Сјединивши се са савршеним несавршено не рађа двојност”... Друга саодносна могућност, тј. порицање пуноте Божанства у Христу, за Аполинарија беше неприхватљива. To би значило непосредно одрицање од спасења... Њему се чинило, и то не без основе, да у такву крајност падају антиохијски богослови... Истовремено, Аполинарије је сматрао да је немогуће сједињење два ума, будући да је између два начела мисли и воље неизбежно супарништво... И утолико пре што је човеков ум по природи својој огреховљен... На тај начин, он долази до порицања слободног и лако покретљивог човечанског ума у Христу. Христос је примио само одушевљено тело, само тело и душу, али не „дух”, не „ум”... To је заправо „оваплоћење”, не „очовечење”... Аполинарије је био трихотомиста и трихотомно је одредио да су у Христу тело и душа - човечији, док „дух” представља - Божанство Слова. Отуда је човештво Христово само подобно, али не и једносушно нама... Уз то, у Христу је (одушевљено) тело „сасуштаствено” Божанству, будући да само по себи не може да постоји. Само по себи, оно је једноставно извученост [апстрактност], и суштаствује само у Слову које га је сједињењем примило у себе. У сваком случају, Аполинарије пориче сваку самопокретност у Христовом човештву. To je само оруђе, орган Слова. Јединство из покретаног и покрећућег он објашњава у духу Аристотела.

Свети Григорије се не задржава на философским претпоставкама Аполинарија, и не оспорава његово поистовећивање природе и лица. Он се осврће на сотириолошке идеје Аполинарија и њих оповргава. Он настоји да покаже да управо на поставкама Аполинарија спасење није могуће, будући да не постоји стварно сједињење. „Ако je y Христу тело без ума, ја сам обманут”, кличе он. „Кожа је моја, али - чија је душа?”. Свети Григорије наглашава нераскидиво јединство човечанске п рироде: не треба разлагати човека на делове. Аполинаристи у суштини поричу човека: „Одбацујући човека и унутарњи образ тиме што уводе нову и само видљиву личину, они чисте само нашу видљивост... И када уводе више призрак тела, него стварно тело, они уводе тело које не трпи ништа од оног што нам је својствено, па чак ни оно што је слободно од греха”. Свети Григорије исправно примећује: „Божанство само са телом још није човек”. Дакле, „оваплоћење” које се не може назвати „очовечењем”, није спасоносно... „Јер, оно што није примљено, није ни исцељено. Спасено је оно што је сједињено са Богом. Ако је Адам пао једном половином, примљена је и спасена само половина. Али, ако је Адам пао целовито, онда се сјединио са свецелим Рођеним и целовито се спасава”. „Да не би Спаситељу приписивали само кости и жиле и изглед човека, кличе Григорије и закључује, сачувај целога човека и присаједини Божанство”. На Аполинаријеву недоумицу о томе „како се могу сместити два савршена”, свети Григорије одговара да „спајање” никако не треба представљати телообразно. Тела су стварно непроницива међусобно и „сасуд од једне не може примити две мере”. Међутим, у области „мисленог и бестелесног” није тако. „Види - ја у себе смештам и душу, и ум, и реч, и Духа Светога. И још пре мене свет овај, тј. сва свеобухватност видљивог и невидљивог смештала je y себи Оца и Сина и Светога Духа. Таква је природа свега што се умом представља, тј. није телообразна и нераздељиво се сједињује са себи подобним, и са телима. Многи звуци се смештају у једно уво и гледање многих застаје само на једним те истим видљивим предметима, и мирисање на истим мирисним. Међутим, чула се не стешњавају, нити истискују једна друга, као што се ни предмети које опажамо не умањују због мноштва оних који их опажају”. Наравно, сједињење Бога и човека јесте тајна. Међутим, ми је можемо приближити нашем схватању и то управо под условом прихватања човечијег ума, који Аполинарије одбацује. Ум je y човеку нешто најузвишеније и боголико. Управо се са умом може сјединити Бог, Највиши Ум, као „са нечим најсроднијим и најближим”... Начин сједињења два Ума јесте неистражив, али само сједињење није противуречно. Сједињење, пак, које заступа Аполинарије, у ствари, јесте невероватно: у сваком случају, оно се неизоставно показује као спољашње. „У њима је једнородна личина и позоришна улога”: Бог „под завесом тела”, али не и Богочовек. Позивање на греховност ума није убедљиво: зар и тело није греховно. И осим тога, зар Бог човекову природу не прима управо стога да би је излечио... „Ако је примљено рђавије да би се осветило Оваплоћењем, зашто да не буде примљено и боље, да би се осветило очовечењем. Ако је земља у себе примила квасац, те постала нова смеса, како да образ не прими у себе квасац и да се не сједини са Богом, обоживши се кроз Божанство”. He излази ли да je, по аполинаристима, од свег човековог састава неисцелив једино ум, тј. да је апсолутно презрен и осуђен... Свети Григорије на то одговара прекором за телопоклоништво: „Ти си поклоник тела, јер уводиш човека који нема ума”. Напротив, уколико и има потребу за исцелењем, ум најпре од свега може бити исцељен, будући да је образ Божији. „Васпостављање образа” и јесте, у ствари, смисао човековог спасења. Слово и долази човеку као Првообраз образу. Овде се христологија светог Григорија додирује са његовим религиозним идеалом. Теорији Аполинарија он не супротставља толико богословско расуђивање колико исповедање вере. За своју веру он налази кристалне речи, којима предвиђа потоње формулације V века („две природе” и „једно лице”)...

4. Спасење се за човека састоји у сједињењу са Богом. Па ипак, Оваплоћењем Слова спасење се још не окончава. Са свом силом свети Григорије наглашава искупитељни значај Крсне Смрти. У њој је највише благо и највиши дар Божији: „Страдање Бога, Јагње, заклано за наше грехе”... Крст је Жртва: „Очишћење не малог дела васељене и не за кратко време, него очишћење целог света и за сва времена”. Свети Григорије упорно истиче жртвени карактер Спаситељеве смрти. Он подробно пореди ту жртву са праобразним жртвама Старог Завета. Крст је жртвоприношење, а Христос је истинито Јагње и Жртвоприноситељ, Измиритељ и Архијереј. To је - Жртва и откуп... Христос на себе прима сав грех људски и стога страда, „изображавајући нас у себи”, „као Глава целог тела”... Међутим, то није проста замена - уместо нас... Свети Григорије веома јасно изражава најсроднију интимност примања и усвајања наше клетве и греха од стране Спаситеља и назива га, непреводивим неологизмима... Наравно, примљени грех није оскрнавио Безгрешнога. Својом вољом узишавши на Крст, Богочовек на њега узноси наше грехе. Распињући се, Он га распиње на њему... Свети Григорије славослови „крст и клинове, којима смо разрешени од греха”. Ипак, по мисли светог Григорија, смисао крсне смрти се до краја не објашњава појмовима жртве и плате. „Остаје да се испита питање и догмат који многи остављају без пажње и који, по мени, тражи испитање”, говори свети Григорије у својој знаменитој Пасхланој беседи . „Коме и због чега је проливена крв која се излила за нас, велика и преславна крв Божија, крв Архијереја и Жртве? Ми смо били у власништву лукавога, продани под грех, јер смо сластољубљем себи купили озледу. И ако се цена искупљења не даје никоме другоме до ономе који нас држи у власти, онда питам: Коме и због чега је принесена таква цена? Ако лукавоме, онда је то жалосно! Разбојник прима цену искупљења. Он је не прима само од Бога, него прима самога Бога. За своје мучење узима толико неизмерну плату да би за њу било праведно да и ми будемо помиловани. И ако Оцу, онда, као прво, на који начин? Та нисмо били у Његовом ропству. А као друго, због чега би крв Јединороднога била мила Оцу када није примио ни Исаака, кога је отац хтео да жртвује, већ је заменио жртвоприношење, давши овна уместо словесне жртве. Није ли из овога очигледно да Отац не прима (жртву) због тога што има потребу за њом, него по домостроју и због тога што је требало да се човек освети човештвом Бога, да нас Он сам избави, савладавши својом силом мучитеља и позвавши нас ка себи кроз Сина свога, који све посредује и устројава у част Оца, коме је Он у свему покоран”. Мо же изгледати да свети Григорије не даје управан одговор на постављено питање. Међутим, он га ипак даје, премда укратко: „Остало нека буде успоштовано ћутањем”. Крст је победа над сатаном и адом, али не и откуп. Крст је благопријатна Жртва, али не и плата и откуп Богу. Крст је неопходност човечанске природе, али не и неопходност Божанствене правде... Основа те домостројне неопходности налази се у човековом греху и у неком изопачењу тела: кроз Адамов пад тело је отежало и постало труп, a душа - „трупоносица”... Тело се чисти и као да постаје лаганије кроз Крсно проливање крви. На једном месту, свети Григорије Крст назива крштењем „крвљу и мучеништвом”. На другом месту, свети Григорије говори о двојаком очишћењу које нам је даровао Христос: „Једно - од вечног Духа, којим је у мени очистио пређашње повреде, рођене од тела; друго - од наше крви (јер својом називам крв коју је пролио Христос, Бог мој) - искупљење од првородних слабости и избављење света”. Крст је својеврсно рођење: због тога је крштење, у ствари, причесност Крсту, саумирање и сапогребење, препород из гроба и посредством гроба... „Ја морам да претрпим ову спасоносну измену. Јер, као што је из пријатног настало жалосно, тако и из жалосног треба да изникне пријатно”. По мисли светог Григорија, на Крсту се васпоставља првостворена чистота човекове природе. „Ми смо имали потребу за оваплоћеним и умрлим Богом да бисмо оживели. У то време беше веома много чуда: Бог се разапиње, сунце потамњује и поново се разгорева (јер је требало да и творевина састрадава са Творцем), црквена завеса се расцепљује, крв и вода се проливају из ребра (једна због тога што Он беше човек, а друга због тога што је изнад човека), земља се колеба, камење пуца ради Камена, умрли устају из гробова ради уверења у последње и опште васкрсење, [а ту су и] чуда приликом сахрањивања. Међутим, ни једно од њих не може да се упореди са чудом мога спасења. Малобројне капи крви пресаздавају цео свет и за све људе постају оно што је закваска за млеко, сабирајући и везујући нас у једно”. Христос је примио све људско, „све што је проникла смрт”, те је смрћу разрушио смрт... Смрт је Васкрсење: у томе је тајна Крста. Због тога свети Григорије и говори на Пасху о страдањима Бога. „У овај дан велики Христос је позван из мртвих у које се убројао. У овај дан Он је одбио жалац смрти, сломио мрачне затворе туробнога ада и душама даровао слободу. У овај дан се Он, уставши из гроба, показао људима ради којих се родио, умро и ради којих је дозван из мртвих. И све да бисмо ми, препорођени и избегавши смрт, били узнесени са Тобом који се узносиш”.

5. Целом роду људском Христос је, као човек, неки „квасац за сво тесто”. У Христу даровано спасење и „обожење” дато је свима. Свима који се сједињују са Њим кроз свештено Тајинство и кроз подвиг усхођења. Време овога живота, време историје свети Григорије схвата као припрему. Стари Завет и подзакона Пасха, „усуђујем се да кажем, и казаћу”, беху „нејасни праобрази праобраза”. Али, и сада још увек траје праобраз и као да још није настала пуна Пасха. „Касније и ускоро ћемо се причестити чистије и савршеније, када Слово буде са нама пило ново [пиће] у Царству Оца, откривајући и предајући нам оно што нам је сада објављено само донекле: јер оно што сада спознајемо јесте свагда ново. Какво је то пиће и кушање? За нас се оно састоји у учењу, a за Њега - у поучавању и саопштавању речи ученицима својим: јер, учење је храна и за хранитеља”. И учење је првенствено о [Светој] Тројици. Тамо је глас оних који празнују, „виђење Славе”, а изнад свега - „најчистије и најсавршеније сијање Тројице која се већ не скрива од ума, везаног и расејаног страстима, него се целим умом, у пуној мери, сагледава и прима, озаравајући наше душе свецелом светлошћу Божанства”. Овде се примећује Оригенов одјек, премда се одмах уочава и разлика: за Оригена је загробни живот праведних школа козмичких тајни, а не сагледавање Тројице.

Григорије се ретко дотиче есхатолошких тема. Много и често говори он о човековом призвању ка „обожењу” и проповеда подвиг. Грешнике он позива на покајање. О уделу нераскајаних грешника он говори узгред. Највећа казна за њих јесте - отпад од Бога. У томе је мука, „стид савести”, коме неће бити краја. За праведнике Бог је светлост, а за нечастиве - огањ. И тај „најужаснији огањ је овековечен за зле”. Могуће је да свети Григорије допуштао загробно очишћење. О грешницима он говори: „Можда ће они тамо бити крштени огњем, тј. последњим, најтежим и најдуготрајнијим крштењем, које ће изјести вештаство као сено и уништити лaкост свакога греха”. Уосталом, он је имао у виду, пре свега, непокајане Хришћане. Јер, он је говорио и друго: „Знам и за огањ који не чисти, него кара: њега ће Господ пустити на све грешнике, присајединивши сумпор и дух. Он је припремљен ђаволу и његовим анђелима, иде испред лица Господњег и сажиже наоколо све непријатеље Његове”. Истина, он се ипак ограђује: „Осим уколико некоме није угодно да и овде све схвати човекољубивије и саобразно са достојанством Онога који кажњава”... У сваком случају, свети Григорије је слободан од крајности оригенизма.

Image

 

 

 

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Храм Св. Јована Крститеља у Кончареву

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,