СТВАРАЛАЧКО И АУТЕНТИЧНО ПОИМАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ ПРЕДАЊА ПДФ Штампа Ел. пошта

Светоотачко богословље – нове књиге и текстови

Мада констатације да на нашем језику нема довољно превода светоотачких текстова, односно да смо их у периоду старословенског и српскословенског језика у нашој Цркви имали више (што чешће треба истицати) припадају врло често експлоатисаним стереопима, понављамо их, да би истакли како су преводи светих Отаца на савремени језик ипак све чешћи, као и преводи тумачења светоотачке мисли од стране угледних страних теолога. Уз скретање пажње читалаца на неке новобјављене књиге и часописе из ових области, указујемо како је увек неопходно, приликом поимања светоточаког богословља, имати на уму Мајендорфов аксиом: „Основна карактеристика патристичке теологије је да је она увек могла да се суочи са изазовима свога доба, остајући при том доследна оригиналној апостолској православној вери“.

Пре најављеног пописа, да поменемо још једно питање, које је такође често отварано: да ли је за превод коришћен одговарајући (прави) изворник (изворници)? Летимичан увид у преведене књиге потврђује да су у многим случајевима коришћени разнородни „оригинали“, од поузданих и критичких (Migne, Sources chrétiennes...), до добрих превода на руски (Теофан Затворник), али и мање ваљани који нису само превод са превода, већ и „посрбљавање“ које понекад иде и до кривотворења. Нажалост, сусрешћемо се и са књигом из које се не види одакле је неко светоотачко дело преведено! Како ова питања брзо неће бити затворена, и ми дописујемо још упитника, које несумњиво треба скидати с дневног реда: да ли су нам потребнији научно-критички или популарни, али регуларни преводи; каква треба да буде коралација лингвистичке и теолошке спреме преводиоца или зашто се ретко примењује мултидисциплинарни преводилачки метод; зашто не користимо искуства већих језика и Цркава о усмереном и организованом (под патронатом Цркве и националних културних институција) превођењу; зашто се за овај посао (ни из једног извора) не издвајају ни минимална средства... ?

Свети Јован Златоусти, „Катихезе“, Београд 2008 (Глобосино д. о. о Александрија, библиотека Јовањски пут, тираж 1000 примерака). Са старогрчког превела Лада Акад. Наслов изворника: Ιωαννυ Ηρυσοστομου, Ομιλιεσ Κατηχητικεσ

Из појашњења Драгомира Санда и Елевтерија Меретакиса која се налазе испред дванаест Златоустових беседа, сазнајемо да су оне накнадно добиле епитет катихетске и да припадају различитим циклусима, односно да нису јединствена целина намењена онима који се припремају за свето крштење или су га тек примили. Већина њих је ипак изговорена у данима Страсне седмице и циљни слушаоци били су људи који хоће да се просвете на Велику суботу. У њима доминирају образовно-васпитне поуке (осам је намењено оглашенима, а четири су мистагошке), али ниједна није без хришћанског разрешења актуелних питања из живота. О комплексности ових Златоустових поука и о томе да се већина ипак не разликује много од свих осталих беседа антиохијског презвитера и константинопољског патријарха, говори у наслову истакнут садржај: „Девета катихеза, онима који хоће да се просвете и зашто се крштење назива бањом новог рођења, а не бањом опраштања грехова, као и о томе да је опасно не само да се кунемо криво него и да се заклињемо, па макар се и држали заклетве; Десета катихеза, онима који ће бити крштени, као и о женама које се гиздају плетеницама и златним накитом и онима који се користе магијом, амајлијама и бајалицама, што је све страно хришћанству.“

Интересантно је да су осам од ових катихетских беседа биле непознате до 1955. године, када их је у светогорском манастиру Ставроникити открио A. Wenger. Објавио их је 1957. године као педесету књигу серије Sources chrétiennes.

Свети Григорије Палама, „Тријаде – беседе у одбрану свештених теховања“, Београд – Шибеник 2008 (Истина, Даламатинска епархија, едиција Светоотачко богословље, тираж 1000 примерака). С енглеског изворника превод сестринства Тројеручице – Шибеник, редактура превода Епископ далматински Фотије и монах Давид Перовић. Наслов изворника: Gregory Palamas, The Triads, Editend with an Introduction by John Meyendorf, Preface by Jaroslav Pelikan.

Шесту књигу библиотеке Светоотачко богословље „Истине“, издавачке установе Далматинске епархије, сачињавају подужи одломци из Паламиних „Тријада“ (девет беседа разврстаних у три групе по три беседе /тријаде/), насталих од 1338. до 1341. године као усмена и писмена полемика са калабријским хуманистом Ваарламом. Реч је о одбрани свештенотиховатеља – монаха отшелника који живот посвећују сезерцању и непрекидној молитви од Ваарламовог оповргавања исправности њихових духовних подвига и исказа о доживљавању Божанског присуства. Да је ово најзначајније дело светог Григорија Паламе, посведочиће и наслови поглавља „Тријада“ (датих од приређивача), јер се тичу саме суштине религијског искуства хришћанског Истока: „Философија не доноси спасење“; „Апофатичко богословље као позитивно искуство“; „Исихазам и преображење тела“; „Обожење у Христу“; „Нестворена слава“; „Божанска суштина и енергије“. Да је Палама проговорио о суштинским питањима православног предања, наглашава у (непотписаном!) Уводу и Ј. Мајендорф: „Једини Паламин циљ био је да истовремено потврди Божију трансцедентност и иманентност у слободном дару заједничарења у Телу Христовом. Овај циљ не може се у потпуности остварити употребом философских појмова. Будући да палама при томе није ни иноватор, нити слепи конзервативац, већ аутентични представник грчког светоотачког предања, постаје јасно зашто он није никада изгубио осећај узвишености и поларитета између грчке мисли и хришћанског Јеванђеља. У том смислу се Палами богословски супротстављају његови критичари, стари и нови.“

Свети Григорије Богослов, „Три беседе о епископима“ (О светом Атанасију, О светом Василију, Опроштајна епископима Васељенског сабора), Врњци – Требиње 2009 (Манастир Тврдош, Братство Светог Симеона Мироточивог, библиотека Отаца Цркве, тираж 1000 примерака). Превод са грчког и словенског, увод и схолије Епископ Атанасије, умировљени херцеговачки

Познато је да епископ Атанасије Јевтић своје књиге пише или приређује са великом акрибијом и ерудицијом и да оне садрже додатке који превазилазе уобичајене напомене које подразумева класичан научни апарат. Такав приступ од читалаца тражи додатну пажњу и напор, али доноси и многе користи. Све ово се односи и на преводе три беседе светог Григорија Богослова „о двојици најзнаменитијих и највећих Епископа и богослова његовог времена, а можда и свих времена – Атанасија и Василија; трећа пак беседа је репрезентативна за самог Григорија као Епископа, тачније Архиепископа Цариградског, коју је он упутио сто педесеторици Отаца учесника Другог васељенског сабора и представља подсетник на дуг свију да у љубави и истини граде и чувају јединство Цркве Христове“ („Прослов“ Епископа западноамеричког Максима Васиљевића). Након овог кратког Прослова Владике Максима, следи „Избор из литературе“ који нас упућује на најмеродавније студије о делима Григорија Богослова и на њихова издања (и критичка грчка и француска), која је преводилац користио (Migne PG t. 35-36; ΒΕΠΕΣ, t. 58-64, Атина 1982-86; ΕΠΕ, т. 1-10, Солун 1975-86; SCh, Cerf/Paris 1969-1999). Преводиочев „Увод“ је опширна студија (стр. 11-78) „Свети Григорије Богослов (329-390) као Архиепископ Цариградски (379-381)“ која је посвећена „његовом литургијском спомену, као великом Служитељу Речи=Логосу Христу. Јер је Григорије Логослов веровао у истиниту реч, у Реч Истине, и деловао њоме у Духу Светоме, и зато је његова реч била поистовећена са вечном Ипостасном Речју Божијом – Христом Богочовеком.“ Напомена „О беседама Светог Григорија укратко“ доноси попис свих 45 сачуваних, са назнаком о чему се и када говори. Преведене у овој књизи су: двадесет прва, „Похвала Атанасију Великом“, о празнику светог Атанасија, 2. маја 379. године; четрдесет трећа, „Надгобно слово Великом Василију“, Кесарија, август-септембар 381 (или 1. јануар 382. године); четрдесет друга, „Опроштајна у присуству сто педесет Епископа Сабора у Цариграду“, говорена у храму Свете Софије крајем јуна – 9. јула 381. године. Дају се и информације о словенским преводима Григоријевих беседа у рукописима (руске и српске провијенције) од XII до XV века, које је Владика Атанасије такође консултовао током превођења „Три беседе о епископима“. Испред сваке преведене беседе је краћи (на две стране) „Увод преводиоца“ са мноштвом занимљивих података који се односе на шири контекст у којем конкретна беседа настаје. Нормално, многи делови све три беседе, у форми фуснота, имају опширна објашњења (схолије) Епископа Атанасија. Као додатак, Владика Атанасије је превео педесетак стихова Григоријеве песме „О свом животу“, чије смо делове недавно објавили, у преводу Челица Миловановић, у Каленићу. (Додуше, Владика Атанасије тај превод критикује, јер је, по њему, Ч. М. ту песму „препричала; теолошка места доста лоше“.) На самом крају књиге је превод „Химне Богочовека Христа“ (Песма 32, 1-19). На једном месту, желећи да илуструје колико је велика и важна теологија светог Григорија Богослова, Епископ Атанасије наводи речи светог Козме Мелода Јерусалимца: „Све што ко за Григорија похвално каже, или учини, одушевљен његовим речима, то говори и чини Христу, а част Христу је јасно и част Оцу Родитељу. Григорије пак, то да јесте и зове се Богослов достојно је добио; а други, и само поставши григориослови (γρηγοριολογοι), добили су славу. Јер који говори Григоријеве речи, Христа изговара, а изговарање Христа јасна је теологија, теологија Тројице најистинитија, од Које је њему и дато да је говори, и озакоњена је да се кроз њега изговара.“

Максим Исповедник, „Одговори Таласију“ (питање 33, 34. и 35), у: Отачник, часопис за светоотачку праксу и теорију, година III, свеска 1, Београд 2009, 8-15

Тематски блок часописа „Теологија богослужбених символа“ отвара превод Предрага Петровића Максимових одговора са схолијама Таласију на следећа три питања: Шта је (то): „заиста вам кажем, ако ко рече гори овој, подигни се и баци се у море и не поколеба се у срцу своме, него поверује да ће се оно што говори (и) десити, биће му то што пре“? И шта је то „и не поколеба се“?; Шта је опет, „зато вам кажем, да све што молећи се затражите и верујете да ћете примити, биће вам“. Како неко може да верује да све добија онај који затражи, ако је Божије да зна да ли тражено користи (човеку) или не? И ако из незнања тражи оно што (му) не користи, како (то) прима? И ако не прима оно што не користи а што тражи из незнања, како неко може веровати да добија све што затражи, и да ће (то) бити тако?; Будући да је Логос постао тело, и не само тело већ и крв и кости, а заповеђено нам је да једемо (његово) тело и да пијемо (његову) крв, а не да ломимо (његове) кости, молим да научим шта је троделна ова сила очовеченог Логоса?

Часопис Отачник са преводом доноси упоредо и оригинални грчки текст, према Migne PG 90, 373AB-380C.

Блаженог Теодорита, Епископа тирског, „Тумачење Посланице Јеврејима“, 10. глава, у: Отачник, часопис за светоотачку праксу и теорију, година III, свеска 1, Београд 2009, 16-27

Након „Одговора Таласију“, Отачник објављује превод Вукашина Милићевића (са упоредним грчким текстом) тумачења десете главе Павлове Посланице Јеврејима од стране Теодорита Кирског (393-466), контраверзног учесника Халкидонског сабора, умереног заступника Несторијевог учења, због чега није свети, већ „блажени“. Изворник за Милићевићев превод налази се у Thesaurus Linguae Graecae (TLG), University of California, 030 82.745.49 – 030 82.757.9.

Теофил (Антиохијски), „Автолику“, прва књига, у: Отачник, часопис за светоотачку праксу и теорију, година III, свеска 1, Београд 2009, 278-289

Полемику (из прве књиге) Теофила, епископа на антиохијској катедри, за кога се претпоставља да је умро почетком осме деценије II века, са образованим паганином Автоликом, превео је за Отачник Александар М. Петровић, док је Увод и коментаре написао Благоје Пантелић који наглашава да „Теофил Антиохијски заснива свој говор о Богу, то јест своју теологију, на основу божанског кретања ad extra, на основу Његовог учествовања у творевини“.


Џон Бер, „Пут за Никеју“, Краљево 2008 (Епархијски управни одбор Епархије жичке, Библиотека Свети Сава, тираж 500 примерака). Превод са енглеског Ивица Чаировић. Наслов оригинала: Fr John Behr, The Way to Nicea, St. Vladimir's Seminary Press, Crestwood, New York 2001

Метафорични наслов књиге упућује да аутор, декан Академије Светог Владимира у Њујорку, разматра доникејско богословље, што он и потврђује у предговору српском издању: „Ова књига почиње причом о том 'канону и јеванђељском предању по писму', како би се установили параметри и динамичко хришћанско богословље, а онда се прича наставља поглављима која су посвећена великим личностима из раних векова, Оцима, а понекад и онима који су били осуђени за јерес, јер, врло је значајно да се проуче и јеретици, да не бисмо несвесно следили њихове обрасце учења, већ да бисмо свесно избегли њихове кривотворне тврдње“. Аутор нас још упозорава да од читања раних Отаца нећемо имати много користи ако их разумемо преко појмова формираних у IV веку и касније, односно са предзнањем које имамо на основу апсорпције њиховог учења од стране каснијих Отаца. „Када их ми будемо читали користећи њихове појмове, ипак ћемо бити силовито погођени живим и непосредним сведочењем, које су они исказали о Распетом и Васкрслом Господу, почетку и свршетку (алфи и омеги) свих ствари.“

Књига, поред Увода, има три дела, I „Јеванђеље Господа Исуса Христа (Свето Предање и канон Јеванђеља по Писму, Библијски Христос)“; II „Логос Божији (Игнатије Антиохијски, Јустин Мученик, Иринеј Лионски)“; III „Син Очев (Иполит и расправе у Риму, Ориген и Александрија, Павле Самосатски и Сабор у Антиохији)“.

Издавач и преводилац, након предговора аутора, донели су краћи Предговор (стр. 11-14) који је потписан именом Андреј Лут, без икакве атрибуције текста и аутора. Претпостављамо да је реч о Ендрју Лауту, како је устаљено транскрибовање на наш језик имена Andrew Louth (свештеника Руске заграничне Цркве и шефа катедре за патристику на Универзитету у Бирмингену).

Ендрју Лаут, „Извори хришћанског мистичног предања, од Платона до Псеудо-Дионисија Ареопагита“, Београд – Карловац 2009 (Епархија горњокарловачка, Издавачка установа Мартириа, едиција Савремено богословље 1). Са енглеског превели Маријана и Срећко Петровић. Наслов изворника: Andrew Louth, The Origins of the Christian mystical Tradition, from Plato to Denys, 2nd edition, Oxford University Press Inc, New York 2007

Ауторов Предговор нас обавештава да је књига прво издање имала 1980. године и да је друго, са којег је начињен превод, остало неизмењено. Иначе, настала је од предавања о мистичном богословљу код Отаца на Богословском факултету Оксфордског универзитета, која су поновљена за сестринство англиканског реда Љубави Божије у манастиру Оваплоћења у Оксфорду. У апстракту Лаутовог Увода објашњава се природа књиге: „Проучаваоци патристичког доба су обратили више пажње на догматско предање овог периода него на развој хришћанског мистичког богословља. Ова књига је намењена успостављању равнотеже између ова два. Схватајући да је интелектуално обликовање мистичког предања било под снажним утицајем платонистичких идеја о односу душе и Бога, књига започиње истраживањем Платона и платонизма. Расправа о учењима Светих Отаца која следи показује како је мистичка традиција у самој сржи њихове мисли и како догматско предање истовремено и обликује мистичко предање и одраз је мистичких увида и разматрања.“

Нажалост, и ова књига уредничко-преводилачке групе (Александар Ђаковац – Марина и Срећко Петровић) показује, као и њихова раније објављена („Савремена православна теологија“, Каленић, Крагујевц 2008), да је у припреми текста за штампу неопходана озбиљнија лекторско-коректорска, па и уредничка редактура онога што ће бити штампано, како у озбиљним теолошким текстовима не би било непримерних мањкавости.

Александар Сидоров, „Старохришћански аскетизам у II и III веку“, у: Источник, часопис за веру и културу, година XVII, број 67, Београд 2008, 42-55

Чланак је с руског превео Илија Марић, према изворнику: Сидоров, А. И., „Древнехристианский аскетизм и зарождение монашества“, Православный паломник, Москва 1998, сс. 54-85.

Герхард Б. Ландер, „Философска антропологија светог Григорија из Нисе“, у: Источник, часопис за веру и културу, година XVII, број 67, Београд 2008, 56-90

Изворник за овај чланак, који је Мирослав Поповић превео с енглеског је: Dumbraton Oaks Papers, 12 (1958), str. 61-94.

Из већ помињаног тематског блока Теологија богослужбених символа у часопису Отачник (година III, свеска 1, Београд 2009), издвајамо и следеће петролошке расправе:

Ендрју Лаут, „Паганска теургија и хришћанска мистериологија код Дионисија Ареопагита“. Превод Јована Лазић, према: Andrew Lauth, Pagan Theurgy and Christian sacramentalism in Denys the Areopagite, Journal of Theological Studies 37 (1986), 432-438

Виктор М. Живов, „Мистагогија Максима исповедника и развој византијске теорије образа“. Превод Глигорије Марковић, према: Виктор Маркович Живов, „Мистагогия Максима Исповедника и развитие византийской теории образа“, у: Художественый язык средневековья, Наука, Москва 1982, с. 108-127

Н. Јованчевић

 

 

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Храм Св. Јована Крститеља у Кончареву

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,