ПРАВО ВАСПИТАЊЕ – ГОВОРЕЊЕ (МОЛИТВА) БОГУ О ДЕЦИ И ДЕЦИ О БОГУ ПДФ Штампа Ел. пошта

Image(ПРОПОВЕД ГОСПОДИНА ЈОВАНА, ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ НА ЛИТУРГИЈИ
У КРАГУЈЕВАЧКОЈ ЦРКВИ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА НА ДЕТИНЦЕ, 20. ДЕЦЕМБАР 2009. ГОДИНЕ)

Славећи данашњу недељу, припремамо се да прославимо Божић, велики и значајни празник, знајући да без Божића не би било ни других празника које прослављамо. И зато нас у ове припремне недеље Црква, кроз своја богослужења, кроз јеванђељска штива, упућује на смисао и значај празника, значај за род људски, за спасење рода људскога. Тако је Црква Божија ову недељу посветила деци, данас прослављамо Детинце. Следеће недеље су Материце, а оне недеље пред сам Божић су Оци.

Мада Црква Божија, кроз богослужења, још од Ваведења – Увођења Богомајке у Храм, почиње да нас припрема да прославимо Рођење Христово, ипак од ове недеље посебно почиње да нас припрема богослужбеним текстовима, молитвама, духовним песмама. Зашто је Црква посветила ову недељу Детинцима? Да би нас подсетила, браћо и сестре, на детињсто Господа Исуса Христа, Његово детињство овде на земљи. И с друге стране, да нам каже да су деца, односно да је породица, најважнији чинилац у животу - и у овоме овде, а и у ономе другоме. Да нам каже да породице нема без деце, јер су она основ за наш хришћански живот. Зато су значај породице истицали сви, у сва времена, који су се бавили питањима одгоја деце. И били су у праву, браћо и сестре.

Дете јесте везано за породицу биолошки, али оно је за њу више везано душевно. Како и колико васпитамо дете, толико ћемо имати васпитаног оца, васпитану мајку, васпитаног члана Цркве, васпитаног члана друштва. Да, дужност мајке и оца са осталим члановима породице јесте да обезбеђују физички опстанак детета, без кога нема правилног ни сигурног развоја. Али, много од тога је важнија она дрга страна, браћо и сестре. А која је то страна? То је она страна да дете у породици буде окружено бићима који га воле, да оно налази у тој заједници услове за узрастање и да постане права и стабилна личност. Није случајно што педагози увек истичу да је дете најнежнија биљка. Да, најнежнија биљка! А кад знамо да имамо најнежнију биљку, морамо да знамо како да приђемо тој нежној биљци. Како да је дохватимо, да је не дохватимо погрешно. Узалуд нам је да те биљке и окопавамо и заливамо, а то све не чинимо са пажњом и свешћу да су врло осетљиве, нежне... Онда не доприносимо да та биљка узрасте, него ћемо неправилним узгојем ускратити да постане она права биљка. Кад је то тако са обичном биљком, браћо и сестре, шта да кажемо за дете? Дакле, морамо ми родитељи, физички или духовни, да знамо, као што права домаћица зна колко треба да стави квасца да би тесто узрасло, како ми својим животом и начином свог живота, примером свог живота, заквашавамо душу нашег детета. И од тога зависи како ће се оно развијати! Као што су биљци потребни сви услови, и топлота, и светлост, и влага за узрастање, тако је за узрастање здравог детета, здраве породице, потребан духовни, морални и правилан живот и развој саме породице.

Топлина дома, браћо и сестре, сигурност породичне средине и светлост родитељске љубави нужни су да дете чврсто стане на ноге и да крене у освајање овог живота, да би се изборило са свим проблемима овога живота. Нема ли те топлине у породици, неће никад то дете осетити унутрашњу топлину. Да, то је оно што треба да разумемо - да дајемо ту топлину како би дете могло да постене прави човек и да послужи и себи и друштву у којем живи. Треба да знамо, оно што човек јесте, то је оно што добија у породици.

С друге стране, и школа и Црква и држава и друштво, чине само покушаје да се учини нешто боље, да се пропуштено поправи. То је ужасно! Дошли смо дотле да родитељи кажу, па васпитач треба да ми васпита дете, па... не знам... Црква, школа, друштво. Сигурно, васпитаваће их. Али, шта вреди ако нема корена, ако нема оног домаћег основног васпитања. На шта ће Црква и друштво и држава да надзиђују? На шта ће да се калеми, ако нема основног корена? Само здрава породица, породица у којој влада здрав дух, даје гаранцију да ће васпитање бити боље. А тог здравог духа нема без Духа Божијега, браћо и сестре. Нема без Бога као појма љубави, али и жртве којом се Бог жртвовао за нас. Без тога нема правилног васпитања у породици. Зато породицу, као чинилац васпитања, заиста не може ништа да замени. Не може без породичног васпитања, нарочито без топлог мајчиног крила пуног љубави, без очеве јаке руке као залога сигурности, без браће, без сестара, односно те прве заједнице, прве средине која га прима, упућује на сазнање да дете није само, да није створено да живи само, него да живи у заједници. Ако тога нема, онда дете подивља. Опростите ми на овом изразу, подивља, јер оно осећа онда да му сви други сметају, да му смета отац и да му смета и мајка, и пријатељи... и сви му сметају. Зашто? Зато што није правилно одгајано у тој природној средини. Није одгајано за заједницу, а без заједнице, посебно без Црквене заједнице нема нам спасења. Зато страшно греше родитељи кад остану на једном детету. Знам, време у којем живимо није лако за породицу, али то не сме да буде изговор. Наша стара изрека каже: једно дете је диктатор у кући. Кад имаш једно дете, онда му све пушташ на вољу. Добро је дати му све што можеш, дај му све али онда и тражи од њега.

Кад сам замолио једног старог неписменог калуђера у Студеници да објасни због чега се одрасли људи понашају како не треба, он одговори: па ево, служе се неистинама, спремни су на свађу, на лаж, за подметање, за оговарање. Када сам га питао како он то тумачи, рече: па то је слика породице у којој је такав човек одгајан. Заиста, дете рефлектује оно што прима и прихвата у породици. И зато, браћо и сестре, родитељи драги, немате право да замерите детету, да грдите дете кад чујете да дете псује. Зашто псује. Није оно рођено научено да псује, него је видело од оца, од мајке, од старије браће, од комшије, од пријатеља. Зашто се деца служе неистином? Зато што није било истине, није било хармоније између оца и мајке, између браће и сестара, него је увек било трвења. Родитељи ми често кажу, Владико, не знам шта је, дете ми се само свађа. Па кажем, јер се ти свађаш са својом женом, ти си му дао повода. Дакле, хоћу да кажем, све што можемо дати детету треба да му дамо, али немојмо му само дати оно што му је потребно физички. Дајимо му и моралне вредности! А тих моралних вредности нема без Бога, без Јеванђеља.

Живимо у времену када је заиста тешко подићи и васпитати породицу. Говорио сам и говорићу где је проблем. Проблем је што не разговарамо о породици. Што не седнемо са породицом за трпезом. Што не чинимо оно што су чинили наши стари, када су имали огњишта, ватру су ложили насред куће, али се сва породица окупљала око те ватре и онда је сваки члан другоме гледао у лице и говорио. Зашто преко ватре? Да се стави до знања да је реч светиња и да речју човек може и да спаси себе, али може и да погуби себе. То је симболично. Другим речима, како каже наш народ, ако те лажем, да изгорим као ватра. А данас нема те ватре, немам ни осећај да ћу изгорети као ватра ако негативно говорим и ако негативно чиним према себи и према породици. Данас мање разговарамо, или скоро и не разговарамо о породичним проблемима. Данас, видите и сами, о томе више разговарамо, нажалост, на улици, у кафани. Ту решавамо породичне проблеме. А без породице не можемо. Што сејемо то ћемо и да жањемо.

Знам да тешко и претешко када се данас многи проблеми ваљају пред очима наше честите деце. Данас када, нажалост, и у школама нас уче да не треба да буде ауторитета, да ни родитељ није ауторитет, ни отац, ни мајка. Данас је заиста тешко подићи и васпитати дете. Али, немојмо губити наду. Угледајмо се на Мајку Божију, како је она хранила, васпитавала малога Христа, Бога њеног и Бога нашега. Угледајмо се на наше свете мајке, свете очеве, како су се они трудили. Лепо је дати детету и кућу и диплому, све. Али, ако му не даш ону диплому са прага, ни са једном другом дипломом то се не може надокнадити. Зато, у овим временима, и у сваким временима, говоримо деци шта је Бог, да је Бог љубав, да је Бог појам добра. Зато се каже у Јеванђељу - ко у Богу стоји у добру стоји. Говоримо више, браћо и сестре, Богу о деци, него деци о Богу. Кад говоримо Богу о деци, онда се ми молимо и кажемо: Господе, Мајко Божија, помози ми да га васпитам. Али, мораш и ти, оче и мајко, бити васпитан. Немој говорити, неће ми дете у Цркву. Па како да иде, кад ти дођеш два-три пута у току године. Дакле, говоримо, опет понављам, Богу о деци да би онда говорили деци о Богу.

Нека нам да Бог да нам деца узрастају као понос. Лепо је имати и бити образован, имати факултете и не знам шта, али највећи ти је факултет, оче и мајко, ако си васпитао, родио и васпитао твоје дете. То је твој најбољи педагошки факултет. А оца и мајку, браћу и сестре, не може ништа да замени. Породично васпитање не може да замени ниједно друго васпитање.

Бог вас благословио!

 

 

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Храм Св. Јована Крститеља у Кончареву

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,