О ВЕРНОСТИ БОГУ, ЉУДИМА, О ВЕРНОСТИ СЕБИ ПДФ Штампа Ел. пошта

Manastir Draca БЕСЕДА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА У МАНАСТИРУ ДРАЧИ О ПРАЗНИКУ СВЕТЕ МАРИЈЕ МАГДАЛИНЕ, 4. АВГУСТА 2009. ГОДИНЕ

У име Оца и Сина и Светог Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре,

Сабрали смо се овде данас, у овој древној драчкој светињи, у којој су се сабирали вековима наши свети преци, а ето и ми данас, да се Богу помолимо, да одслужимо Свету Литургију, то јест Свету Евхаристију, што значи да учинимо благодарење Богу.

Човеку је непрестано потребно, браћо и сестре, да благодари Богу за оно што добија. А ми смо много добили, много добијамо, а могли смо да и не добијемо, и ово све што мислимо да имамо, у исто време и да изгубимо. Зато нас је Господ Христос својим примером увек поучавао да треба да заблагодаримо Богу и Оцу. Тако је и Он чинио, браћо и сестре. Када је год Господ наш Исус Христос хтео да учини неко дело, било да васкрсне мртвога, било да исцели болесника, било да принесе жртву Оцу своме Небескоме и када је принео Принос и установио Свету Тајну Причешћа, а то сваки пут чујемо на Светој Литургији када се каже: и узевши у своје руке, заблагодари, благослови, освети, преломи, даде својим ученицима апостолима рекавши, узмите, једите ово је Тело моје, узмите и пијте, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и многе излива на отпуштење грехова.

Значи, основ нашег хришћанскога живота јесте управо да благодаримо. Та благодарност, када благодаримо Богу, одржава нас у јединству, она нас у исто време одржава и у смирењу, јер када човек има осећај да некоме благодари, он увек прилази са смиреношћу, ако жели да му та благодарност буде примљена. Ако не благодаримо, онда постоји велика опасност да се отуђимо, да постанемо егоисти, да постанемо себични, да постанемо саможиви, и што је још најгоре, да мислимо да све од мене постоји. Све што је било – ништа је, само од мене постоји, и после мене неће ништа постајати. То је опасност, само зато што не умемо да будемо благодарни. А за много што шта треба да заблагодаримо Богу. Ако ништа друго, да му заблагодаримо што смо данас осванули. Могли смо да не осванемо. Многи су данас желели да угледају дана и Сунца Божијега, али нису угледали. Али нама, којима је дато да угледамо и Сунце и дан Божији и да угледамо лица Божија, људска, а тиме и лица Божија, да му заблагодаримо јер нам је подарио дар, не за злобу, не за мржњу, не за пакост, не за оговарање, осуђивање, него нам је подарио да му заблагодаримо што нас греје својим Сунцем и што нас науком својом обасипа и што нас науком својом учи да без Бога не можемо ништа чинити.

Управо ми данас служимо то благодарење, браћо и сестре, а то је Литургија. Да, то је Литургија, а овде смо се управо сабрали да ту благодарност одслужимо и да се молитвено сетимо Свете Марије Магдалине којој је капела манастирска овде посвећена, да се сетимо њене верности према Христу. А у чему се састојала верност свете Марије Магдалине, браћо и сестре? У томе што је она целу себе предала Христу, у томе што она више није живела себи, него је живела Христу. А када човек живи Христу, онда живи и другом човеку. Кад не живи са Христом, верујте ми, обмањује себе да живи за другога и да воли другога. Не може се волети човек без Бога, браћо и сестре, нити се пак Бог може волети без човека. Дакле, њена верност је била у томе што је она сва живела у ишчекивању сусрета са Христом. Зато је предала и своје срце и своју душу, своје мисли, све је предала Хисту. И очекивала Га, и ишчекивала Га и дочекала Га је као правог Женика душе своје.

Да, ми данас овде јесмо да чујемо управо о њој, о светој Магдалини и да проверимо себе и нашу верност, и према Богу и према човеку. Јер, бити веран само Богу – то у мислимо можемо да постанемо колико-толико. У исто време, не бити веран другоме, е то не може никако. Ту није хришћанство. Врност не може бити у једном правцу. Она мора имати онај повратни смер, то је Бог, то је љубав. Бити веран Богу само у речима и бити веран према човеку кога убеђујемо да смо му верни, да смо му одани, али само на језику, а не потврдивши то својим животом и својим делима, узалудно је такво осећање да смо верни и одани.

Света Магдалина је имала ту састрадалну љубав Божију. Била је под Крстом Христовим када је Христос разапет, заједно је туговала и плакала са Пресветом Богородицом због тога што неблагодарни људи, ето видите где неблагодарност може да одведе човека, мислили да могу да убију Бога. Тако и неблагодарност наша може да нас одведе у највећи грех. Она је том састрадалном љубављу била и на Крсту и зато ју је Бог удостојио да буде и весница, да буде и апостол и проповедник Васкрсења Христовог. Зашто је удостојена она, жена, да види Васкрслог Христа и да се њој лично јави и да се јави осталима које су са њом заједно славиле и хвалиле Господа. Да, то јављање њој, то јој је била награда за верност и према Богу и према другима. То је била њена награда. И наша данашња награда овде биће ако наше благодарење и наше молитве буду баш управо у том правцу усмерене. И то ће бити наша награда, али она ће се потврдити уколико са на Литургији сјединимо са Христом кроз свету Тајну Причешћа.

Браћо и сестре, нећу престати да вам говорим, и молим вас да знате да се Литургија искључиво служи ради Причешћа и где нема Причешћа не треба да постоји Литургија, јер где нема Причешћа нема заједнице ни човека са Богом ни човека са човеком. Зато ми данас овде и јесмо, да одслужимо Литургију, да се сјединимо са Христом. Али, да би се сјединили са Њиме кроз Свету Тајну Причешћа, потребна нам је та верност, ако ништа друге да не лажемо, опростите на изразу, и себе и Бога и другога. Ако се само од тога будемо уздржали, онда ће нам и награда заиста бити од Бога и она ће бити и примљена. И да, ми смо овде на заједничкој служби да се молтвено подсетимо на сва она добра дела која је Света Марија Магдалина чинила у своме живота.

Служећи свету Литургију, браћо и сестре, ми тиме чинимо оно што је најпотребније за наш живот и за наше спасење. Молећи се Богу, ми тиме управо потврђујемо да признајемо Бога за свог Створитеља, за свог Спаситеља, за свог Искупитеља. И зато је молитва неопходно потребна сваком човеку. Но, које се молитве примају? Само оне које иду из верности и само оне које излазе из смирености човекове. Где нема смирења, ту нема ни молитве, па таман престојао не само двадесет четири сата, него четрдесет осам сати, и годину дана, да не прекида да се моли, ако нема смирења нема ни плода од тих молитава које чинимо. Зато су живот и молитва потуно неодвојиви. Живот без молитве, браћо и сестре, то је живот којем недостаје она права, права вредност; и најважнија вредност, а то је да се молимо у смирењу онако како се и Господ Христос молио Оцу своме Небеском, увек, а посебно пред своје страдање када је пошао у Гетсимански врт и када се тамо управо молио у смирењу.

Живот без молитве је површан живот. То је живот без дубине, то је живот без смисла, да, живот без молитве нема свој смисао. Зато, ми молитвом осмишљавамо свој живот и чинимо га лепшим. Молитвом омекшавамо своју душу, браћо и сестре, омекшавамо своје срце. Молитвом и смирењем чинимо вреднијим живот него што јесте. Зато свети Оци кажу да је молитва побожан разговор човекове душе са Богом. Престанеш ли, брате и сестро, да се молиш, ти престајеш да разговараш са Богом, а онда уствари разговараш са самим собом. Још када би разговарао са самим собом о односу Бог – човек, човек – Бог, то би било корисно, него почињеш да разговараш са својом сујетом, почињеш да разговараш са својом гордошћу, са својом себичношћу, почињеш да се удаљујеш од Бога и да се удаљујемо једни од других. Молитва је, како бих вам рекао, вертикала. А та вертикала која је уперена Богу, одржава нашу хоризонталу - овоземаљски живот. И ако нема те вертикале, хоризонтала пада, нема шта да је држи, браћо и сестре. Молитвом су се чинила чуда, а и данас се чине чуда. Ево, имали смо недавно прославу Светог пророка Илије, који је молитвом затворио небо, да не падне киша три године и шест месеци. Дакле, молитву Бог слуша, али не сваку, већ само ону која извире из љубави, из смирења, из побожности, из уверења да молитвом тражимо само оно што је на првом месту потребно, а то је Царство Небеско. И зато Господ у Јеванђељу каже: „Него иштите најпре царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати“ (Матеј 6, 33). Ми се често молимо за нешто што нам је конкретно потребно за данашњи дан. Чак неки ће и данас у цркви говорити, кад се молимо да нам да хлеб насушни, да је то само овај хлеб који нам је потребан за одржавање тела. Јесте, и за тај хлеб, али у ствари то је молитва за онај Хлеб без којег нема живота, а то је Христос, то је Причешће, драги моји. И зато се ми молимо свакодневно за тај небески хлеб, јер је Господ рекао: „ако не једете тијело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6, 53). И рекох, човек кад се не моли, он не разговара са Богом и са светима Божијим, разговара, рекох, сам са собом.

Док сам био у Студеници, имао сам двојицу монаха у студеничким испосницама Светога Саве и сваки је од њих ишао ка Христу онако како је могао, уз благослов и послушност старијима. Али, сваки је био свет за себе, два различита света, сваки је ишао својим путем, али су обојица имали исти центар – Христа. Када би долазили међу братију у манастир, а то треба да чине да се не би отуђили, радо су се сусретали, јер су се волели истинском хришћанском љубављу. И једном таквом приликом, отац Гаврило из једне испоснице каже оцу Михалу из друге испоснице, који је чешће долазио у манастир – лако је теби, брате, ти одеш горе, намолитваш се горе, намолитваш горе, па дођеш доле међу људе па све то просипаш, као вино из бурета без чепа.

Дакле, браћо и сестре, и ово је пример зашто су свети Оци увек говорили да се човек може молити и кад разговара са другима. И када човек тако разговара са другим, душа осећа да он не прича само језиком, него да прича својим срцем и својом душом, јер му је и срце и душа и тело све везано за Христа. Тако и ми да се помолимо Богу и светој Магдалини, да нам Бог помогне да будемо верни Њему. А ако смо верни Њему, онда ћемо бити верни и себи и другима. Нећемо онда обмањивати не себе ни друге. Молитва обуздава човеков језик да не говори свашта, а поготово да не осуђује, поготово да не оговара. Ми смо, нажалост, томе јако склони, па још долазимо у такво стање, па нам се чини - кад оговарамо другога да чак и молитву чинимо Богу. И увек изговор имамо, као што сваки грех тражи изговор, ето ја то не оговарам њега што га мрзим, него што сам чуо да је то тако. Ама шта си чуо брате, иако си чуо, моли се за њега ако је згрешио, а немој му и ти још стављти камење о врат и бацати га низбрдо, него се помоли за њега. Због тога ће те Бог примити. То што га оговараш, мислиш да га тиме исправљаш, уствари себе бацаш у провалију, јер уствари само слушаш себе и себе истичеш над другима.

Нека нам Господ помогне да имамо смирења и да имамо верности и да будемо и ми сапутници у животу ка Царству Небеском.

Бог вас благословио.

 

 

ОСЛИКАВАЊЕ СТАРЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ

ПОЧИЊЕ ОСЛИКАВАЊЕ СТАРЕ ЦРКВЕ У КРАГУЈЕВЦУ

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

СПОМЕНИЦА ЕПИСКОПУ ШУМАДИЈСКОМ ЈОВАНУ

Календар

БЕСЕДЕ ЕП. ЈОВАНА

ИЗАБРАНИ РАДОВИ - ДР ЗОРАН КРСТИЋ

Др Зоран Крстић

Пријатељски сајтови

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЈАГОДИНСКА

ПРАВОСЛАВНО ЈУТРО РАДИО ЈАГОДИНА

ХРАМ УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У МЛАДЕНОВЦУ

Храм Св. Јована Крститеља у Кончареву

ИНТЕРНЕТ ПРОДАВНИЦА ДУХОВНИХ КЊИГА ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ

Informativni pravoslavni website: bogosluzenja, manastiri, crkve, eparhije, parohije, ikone, foto, krstenja, linkovi, pravoslavni radio, knjiga posetilaca,