Свете мученице Агапија, Хионија и Ирина
Сестре рођене, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји, нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се свети Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста, после девет дана и старац Зоил представи се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужње, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај, нареди да други војвода, Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се, да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све часно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304. године.
Свети мученици Леонид и с њим мученици
Бачене у море, но море их не прими. Оне хођаху по мору као по суху и појаху Богу: „Једно поприште трчах, Господе, и војска гоњаше за мном, Господе, и не одрекох се Тебе, Господе, спаси дух мој!” - видећи их тако незнабошци, најпре се задивише, но потом везаше им камење о врат и поново их бацише у дубину морску, и потопише. Сви чесно пострадаше за Христа Цара и Господа 281. године
