Библиотека

НОВЕ КЊИГЕ - КАЛЕНИЋПЕТОКЊИЖЈЕ – ИЗРАЗ И СВЕДОЧАНСТВО БОЖИЈЕГ ОТКРОВЕЊА

Протојереј ставрофор мр Рајко Стефановић, „Историјат проблема Петкњижја“, Каленић, Крагујевац 2011

Професор Драган Милин (ментор овог рада) истиче у предговору да се у књизи Историјат проблема Петокњижја излаже читава историја питања аутора Петокњижја (да ли је Мојсије написао овај део Старог завета) и објективно процењују поједина гледишта, односно да рад приказује најновије стање у библијској науци по овом врло важном питању. До оваквих резултата аутор је дошао анализирајући ову тему кроз следећа поглавља: Мојсије као писац Петокњижја; Аргументи против Мојсијевог ауторства Петкњижја; Историјат критике Мојсијевог ауторства; Савремене теорије о постанку Петокњижја и Постанак Петокњижја у светлу предања Православне Цркве.

СВЕТИ ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНАДанас, 3. јуна по новом, а 21. маја по старом календару, наша Света Црква слави Свете Цара Константина и Царицу Јелену. Овим светитељима посвећен је велики број храмова у нашој Цркви. Поменућемо - Вождовачку цркву у Београду, цркву Светог Цара Константина и Царице Јелене у Великом Трновцу која је пред две године уочи славе оскрнављена од стране албанских екстремиста, црква на Љубишу, на Сељашници код Пријепоља, у Коретишту код Гњилана, у Ивањици, у Стекеровцима код Гламоча, у Томини код Санског Моста... Према народном предању, које је записано у 17. веку, манастир Тврдош су подигли византијски цар Константин и његова мајка - света царица Јелена, у четвртом веку. Данашњи празник се, као градска слава, посебно свечано прославља у Нишу - граду где је и рођен овај многозаслужни утемељивач хришћанства. Као еснафску славу овај празник прослављају кујунџије и железничари.

СПАСОВДАН - ВАЗНЕСЕЊЕ ГОСПОДЊЕКад ластама понестане хране и кад се студ приближи, оне се онда крећу у топле пределе, у пределе обилне сунцем и храном. Напред лети једна ласта просецајући ваздух и отварајући пут, а њој следи остало јато.

Кад нестане хране за душу нашу у овом материјалном свету, и кад се приближи студ смрти - о, има ли каква ластавица, која ће нас повести у топлији предео, где је обиље топлоте и хране духовне? Има ли таквог предела? Има ли, има ли, такве ластавице?

Изван круга хришћанске цркве нико вам на ово питање не зна дати никакав поуздан одговор. Једино црква зна, и то зна поуздано. Она је видела тај рајски предео, за којим душа наша чезне у мразном сумраку овог битисања на земљи. Она је видела и ту благословену Ластавицу, која је прва узлетела у тај жељени предео, просецајући Својим моћним крилима тамну и тешку атмосферу између земље и неба, и отварајући пут јату за Собом. Осим тога црква на земљи зна вам казати и за безбројна јата ласта, која су следовала оној првој Ластавици и одлетела за њом у земљу благу, обилну сваким добром, у земљу вечног пролећа.

ПАСТИРСКА ЦРТИЦА О ТОМЕ ГДЕ ЗЛО ОБИТАВАЗоран Крстић

Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.

ЕПИСКОПИЈА КРУШЕВАЧКА – ИСТОРИЈА И ОБНОВАУ Историјском архиву Крушевца чува се ратни дневник једног хлебарника српске војске из Балканских ратова. Он је учествовао у ослобођењу Једрена од Турака 1913. године. Дневник је водио свакога дана. После турског пораза и напуштања Једрена он је забележио: „Мустафа Паша, среда, 20. март 1913. године. Господин Костоглу ми причао о Бици на Марици, под краљем Вукашином, код Черномена - Черомена. Вели ми да има једно тепе (старо место, п.п.), Срб Сенди код Мустафа Пашине станице - на северу код Новог Села. Ту је била жандармеријска касарна. Кад су ту копали, нађен је гроб са врло много покопаних, отуд и назив Срб Сенди - Срб угаснуће - Пропаст Срба".

ImageПОНЕДЕЉАК (5. НЕДЕЉЕ ПОСТА)

Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре (Прич. 15,13). О, кад би се овога увек сећала разумна твар! Тада не би смела не само грешити јавно и предавати се телесним излишностима, већ ни у унутрашњости, у покретима срца, не би допустила ништа што Богу није угодно. Стајала би она тада као војник пред царем на бојном пољу, са свом пажњом и строгошћу према себи, како не би испало да зна своју дужност и како због тога не би потпала под гнев и казну цареву. Дужности су њене заповести Божије, које одређују начин мишљења који јој је својствен, а и то каква је дужна да буде у својим осећањима и расположењима. У свему томе била би она тада у потпуности исправна.

СОЛИДАРНОСТ КАО ТЕОЛОШКИ ПОЈАМ У СОЦИЈАЛНИМ ДОКУМЕНТИМА РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕЗоран Крстић

Друга половина 19. века је била буран период у историји западне Европе. Социјални немири и захтеви појединих покрета, посебно радничких, убрзано су мењали западна друштва, указујући на нарасле друштвене неправде, залажући се на различите начине и различитим, па и револуционарним, средствима за већу праведност у друштву и решавање тада горућег “радничког питања”. У свим тим догађајима Римокатоличка црква се није могла наћи по страни. Напротив, она је имала врло активну улогу и јасан став у вези са настанком идеје социјализма у том периоду. По мишљењу Ж. Мардешића, то је био трећи изазов и треће сучељавање Римокатоличке цркве са модернитетом. Ова, за нашу тему корисна анализа, тумачи крупне историјске догађаје у западној Европи и учешће и реакцију Римокатоличке цркве на њих на оригиналан начин[1].

Часни крст као символ и знак Христа

АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС: КРСТ ХРИСТОВ И ЊЕГОВ ЗНАЧАЈ У НАШЕМ ЖИВОТУЧасни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина.

СУБОТЕ ВЕЛИКОГ ПОСТАСвети Оци често упоређују Велики пост са путовањем изабраног народа четрдесет година кроз пустињу. Знамо из Библије да је, за време овога путовања, Бог чинио чуда, да би свој народ сачувао од очаја и да би му открио свој крајњи план. По аналогији, свети Оци дају исти тип објашњења и за четрдесет дана Великог поста. Иако је његов крајњи циљ Пасха, обећана земља Царства Божијег, на крају сваке недеље Велики пост има специјални “застој” - очекивање тог циља. То су два “евхаристична” дана - субота и недеља, који имају посебан значај у духовном путовању Великог поста.

ВЕЧЕРЊЕ ПРИЧЕШЋЕ

Прва и основна карактеристика Литургије пређеосвећених дарова у томе је што је то вечерња служба. С формалне тачке гледишта то је служба Причешћа, која се одржава после вечерње. У свом најранијем развоју она је била лишена свечаности коју има данас, тако да је њена веза са свакодневним вечерњем била још изразитија. Намеће се, стога, прво питање у вези вечерњег карактера Литургије. Већ нам је познато да у православној традицији Евхаристији увек претходи период поста. Овај општи принцип објашњава чињеницу да Евхаристија, различита по овоме од свих осталих служби нема свог утврђеног часа, јер време њеног служења првенствено зависи од природе дана, у коме треба да буде одслужена.

ImageВидео сам светлост која прожима читав свет.
Видео сам Богодете Христа Који доноси у свет
преобиље Божанске љубави и Који Себе предаје мени.
И нема више страха, нити неизвесности у мени,
већ само мир, благодарност и љубав.
То је оно што собом носи празник Сретења Господњег.
Празник сусрета душе човекове са Љубављу,
сусрета са Оним Који ми је дао живот и силу
да тај свој живот преобразим у чекање Бога

(Александар Шмеман)

УЧИТЕЉИ ВАСЕЉЕНЕ – СВЕТА ТРИ ЈЕРАРХАВи који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене,
Владику свих молите:
Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост.

Тропар, гл. 4.

Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника,
свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље,
јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете:
Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља.

Кондак, гл. 2.

О СТВАРИМА ПРИВАТНИМ (DE REBUS SUIS)Свети Григорије Богослов

(одломак)

МОЛИТВА И ЗАВЕТ МАТЕРЕ ГРИГОРИЈЕВЕ

Теби ме је мати моја на дар принела још док ме је у утроби носила, оног дана када је у жељи да мушко дете на коленима придржи, попут свете Ане овако прозборила (1 Сам, 10-18): „О, да ми је да мушко чедо угледам, а ти, Христе владару, задржи плод трудова мојих у околу своме!“ Тако она рече, и ти је, Боже, услиши, затим дође онај сан божански и име јој донесе, а онда јој ти сина подари. После ме она, по закону твоме, принесе на дар као новог Самуила – ако сам то икад био. А сада се бројим међу луде и неваљале синове часног слуге твога Илија (1. Сам. 2, 12); они чисте жртве скрнављаху у безумљу своме, похлепним рукама грабећи из судова и лонаца Божијих, и зато тежак крај живота дочекаше. Но мати моја бољем се надала, и зато је део порода свога теби посветила; руке моје она је на свете божанске  књиге положила и загрливши ме овим речима ми се обратила: „Неко је већ пре мене привео олтару сина свог љубљеног, Богом поклоњеног, и жељног да у светој жртви учествује – одличан отац, одличног сина – касно рођено чедо Сарино, почетак и корен лозе будуће, плод наде и обећања Божијег – тај свештеник беше Аврам, а јагње дични Исак – тако дакле и ја, као што сам обећала, тебе, дар живи, Богу поклањам. Да ми ти испуниш наду мајчинску! Јар ја сам тебе, чедо, измолила и сада се молим да се достојним покажеш. То ти, сине, часно наслеђе остављам, сада и овде и све до послетка. А што је од послетка, то је далеко најбоље.“

УЧЕЊЕ ИРИНЕЈА ЛИОНСКОГ О ЛИКУ И ПОДОБИЈУ У ЧОВЕКУВиктор Бичков

Иринеј Лионски, који је у свом учењу објединио источне и западне тенденције у хришћанству, први се намерно и доследно бавио анализом проблема лика и подобија у човеку, настојећи „да мисао држи на тлу чврсте реалности“ (Balthasar, H. U. Von, Herrlichkeit: Eine theologische Asthetik. Bd. II, 56). Као што је већ познато, безмало сва његова књижевна делатност била је усмерена на полемику с гностицизмом. Управо је велика улога схватања слике у гностичким учењима натерала и њиховог хришћанског опонента да тој категорији посвети посебну пажњу и да, отискујући се од гностичких теорија, понуди хришћанско схватање проблема.

СВЕТОСАВСКИ ЧАСОПИС “РАСТКО” - БРОЈ 8Благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована и по одобрењу директора Основне школе "17 октобар" госпође Биљане Милановић изашао је из штампе светосавски часопис Растко, осми по реду.

ImageНенад Ристовић

Исус Христос је рођен пре нешто више од две хиљаде година као палестински Јеврејин, поданик Римске државе. Ове две чињенице условљавају да свако разматрање историјских оквира Христовог земаљског живота па и времена Његовог рођења има два плана: један је римски и уопште пагански, а други палестинско-јеврејски. И сама еванђеља показју ту амбивалентност. О Христовом рођењу говоре еванђелист Матеј и еванђелист Лука, али као два различита човека – један је хришћанин из јеврејства, а други из паганства – и за различиту читалачку публику и са различитом намером – први за Јевреје да им представи Исуса као очекиваног Месију из старозаветних пророчких књига, а други за пагане да им прикаже Спаситеља човечанства. Кренућемо од другог приступа, односно најпре ћемо осветлити шири, светски оквир Христовог рођења и живота, па се преко јеврејске дијаспоре приближити њиховом јеврејско-палестинском језгру.

ПРЕВОД НА СРПСКИ ЈЕЗИК - JAРОСЛАВ ПЕЛИКАНJaрослав Пеликан, Хришћанско предање том II, Дух источног хришћанства
(од 600.до 1700. године)
Службени гласник, Едиција Символ,
превео са енглеског Новак Билић, прво издање, 2010, стр. 392.

Из штампе је управо изашао превод на српски језик другог тома из петотомног опуса Хришћанско предање, утицајног теолога 20. века - Јарослава Пеликана. Пеликан је у овом тому нагласио формирање и развој византијског, сиријског и руског богословља, као и кључне богословске расправе које су обележиле овај период. У том смислу аутор одбацује Харнакову тезу о потреби "креативности ума" (стр.39) већ га у овом делу више занима однос између континуитета и промене настао у историји развоја богословског учења, као и у коликој мери су богослови својим заступањем предања верно следовали првих пет векова Цркве (стр.7).

СВЕТИ НИКОЛА - ЖИТИЈЕСвети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.Још као дете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помреше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог наследства помагати сиротињу, делећи милостињу и удавајући сироте девојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се уверили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мирликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком месту. Младић је саветовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

ImageЈарослав Пеликан

НЕПРОМЕНЉИВА ИСТИНА СПАСЕЊА

(Учење о обожењу код светог Максима Исповедника)

Као и све богословске замисли светог Максима Исповедника, идеја о обожењу потицала је из хришћанске древности и била је уобличена употребом код грчких отаца. Спасење схваћено као обожење било је предмет хришћанске вере и поруке Светог писма. Сврха молитве Господње била је да укаже на тајинство обожења. Крштење се вршило “у име животодавне и боготвореће Тројице” (Максим Исповедник, Аскетски живот 2, PG 90: 913).